nisam bio na devetoj terapiji ali je došao DDT (dan devete terapije)
jutros opet laganih 5km sa psima, a juče, eh šta je bilo juče... :-)
zamolio sam chatgpt da mi nakon diktata popravi interpunkciju:
Nedelja je popodne.
Svaki vikend ne radi rehabilitacioni centar i tako, tačno pet nedelja nakon luksacije i nameštanja ramena, teturam gradom i sasvim slučajno naletim na fudbalsku utakmicu.
Sednem na brežuljak, dakle, imam dobar pogled na dobar deo terena i, kao što je već uobičajeno, stupam u kontakt sa jednom od svojih starih poznanica.
To je jedna posebna vrsta drugarstva.
Mi se uopšte nismo naročito družili, ali čak i ono malo što smo se družili, uvek je bilo na perfektno usklađenoj talasnoj dužini.
I, s obzirom na to da je ona fudbalski sudija, ja se našalim, kao što sam se puno prethodnih puta šalio, i kažem:
„Vidim ovde neku utakmicu, ali nema nijedna ženska da je linijski sudija, pa mi je glupo da plaćam kartu da bih gledao utakmicu izbliza, pa sedim u šumi preko puta.“
Na šta ona meni odgovara:
„Hahahahahaha, nisi video ko je delegat?“
I nakon još par poruka shvatim da je to upravo ona.
Odnosno, da upravo u trenutku kada mi dolaze poruke, određena osoba, 200m daleko od mene, uzima telefon i nešto po njemu čačka.
I tu pošaljem ja njoj sliku:
„Evo, rekoh, vidim nekog delegata, ladi jaja i drži telefon dok ide utakmica.“
Na šta mi ona piše:
„E, jesi lud?“
I šalje mi iz daljine veoma lošu i neprepoznatljivu sliku, ali na kojoj se jasno vidi da je locirala gde se ja tačno nalazim i otprilike može da se, kao bela mrlja, prepozna moj kačket.
I dalje odatle komentarišemo utakmicu. Ja kažem:
„Hvala na intervenciji.“
Pošto je delegat zatražio novu loptu, jer je neko ludački šutnuo iz sve snage, ja sam rekao:
„Ona lopta je iz Valjeva završila u Pričeviću, a da je imala pasoš, stigla bi negde uBosnu.“
I onda opet ona meni piše:
„Hahaha!“
A ja kažem:
„Ovi beli, to je valjda gostujuća ekipa? Nisu sveukupno, kada bi imali zajednički profil na Stravi, pretrčali ni jedan pošten polumaraton, kao štafeta za ovih sat i po.“
A ona mi kaže:
„Ahaha, pa dobro, trči ti umesto njih.“
A ja kažem:
„Znaš li ti da sam ja pre pet nedelja iščašio rame?“
„Ne, ne znam“, kaže ona. „Pa kako?“
„Pa, rekoh, srokao sam se sa bicikla, a taman sam trebao da polažem za motor.“
I tu mi ona kaže:
„A, jao, moraće Lola da te menja. Nisi ti više ni za šta.“
„E, pa, jeste. Malo mi je moje muke, još me i ti prcaj.“
Tu ona napiše:
„Pa, samo konstatujem…“
Ja pošaljem lajk i napišem:
„Eh, da mi je još više ovakvih kao ti, sa kojima mogu ovako da se zezam, bio bi mi mnogo lepši život.“
I pošaljem onaj stiker gde neko prstima napravi srce, palcem i kažiprstom, a ostali prsti lepršaju kao krila.
A ona mi odgovori sa onim čistim, crvenim srcem.
I to je, po meni, jedna apsolutna esencija drugarstva u kojem uvek postoji neki humor koji se međusobno razume i koji je neverovatno dragocen.
I verujem da to, po svaku cenu, treba sačuvati do kraja života.
Jer zaista, pet milijardi ljudi, ili sada šest ili sedam, ima isto toliko različitih talasnih dužina. A kada se dve pronađu dovoljno blizu, to je, po meni, jedan apsolutni dragulj u životu.
