da formulišem trenutnu situaciju

Kao veoma temeljan čovek, ne verujem da ću skočiti na motor doslovno tog trenutka kada budem shvatio da mogu da dohvatim gas i kvačilo sa obe ruke bez nelagode u ramenu. 

Kao što sam rekao, postepeno ću pokušavati da se prvo naviknem na najergonomski dostupniji bicikl od svih kojih imam. 

To je neki stari siti bajk sa korpom kojim idem na pijacu, relativno visoka guvernala, i ne preterano široka.

Već jutros sam pokušao zdravom rukom da se držim za ogradu gde je taj bicikl parkiran, zatim da sednem na njega i samo da spustim obe šake na guvernalu i da vidim da li mi to stvara ikakvu nelagodu. 

Zaključio sam da tako mogu da sedim par minuta bez bola i bez nekog lošeg osećaja. 

I već to mi je dovoljno za ovaj prvi dan. 

Sigurno neću krenuti na ulicu da to vozim. 

Pokušaću u toku dana još jednom da sednem par minuta i eventualno blago, nežno, po par centimetara da skrenem guvernalom levo ili desno da vidim da li mi ta ekstenzija dodatno opterećuje rame ili rame to ne primećuje. 

Tek nakon toga probao bih još malo više da skrenem, probao bih da napravim par okreta pedala, pa da stanem. 

Govorim ovde o napretku dan po dan, a ne sve odjednom i zaredom. 

Pa četvrtog dana da krenem ulicom 50 metara, pa da zakočim, da vidim da li me taj pritisak nešto naročito uznemiruje u ramenu, pa da zakočim eventualno malo jače i da tako malo po malo oslobodim sebe za eventualno prvu vožnju mirnim ulicama grada.

Tek koji dan kasnije da odem u moto školu i da sednem onako u mestu na motor mog instruktora i da proverim koliko je tu ergonomija drugačija nego na mojoj bicikli i tek odatle da pokušam okvirno u danima da vidim da li se radi o dva, tri, pet, sedam ili deset dana kada bih mogao sve to isto da pokušam na motoru. 

Dakle bez ikakve žurbe, postepeno, sve u vrlo malim koracima i prvenstveno da je na prvom mestu rame, pa da onda idu tri prazna mesta, pa tek na petom mestu da je vožnja bicikle i na šestom mestu je vožnja motora.

post analiza ili proročanstvo

ἁμαρτία (hamartía) u starogrčkom doslovno ima mnogo širi smisao od onoga što danas podrazumevamo pod „greškom“: može označavati pogrešan postupak, promašaj, zabludu, grešku ili promašaj cilja. Glagol hamartánō znači otprilike „promašiti“, „pogrešiti“, „ne pogoditi cilj“.

Ono što ti opisuješ — junak koji zbog neke pogrešne procene, neznanja ili previda sam proizvede sopstveni pad — jeste naročito važno u Aristotelovoj teoriji tragedije. On u Poetici govori o hamartia kao o grešci/promаšaju koji dovodi do preokreta sudbine.

I tu dolazimo do zanimljive razlike:
nije nužno „moralna greška“, niti glupost, niti karakterna mana. Često je upravo nešto mnogo ljudskije: čovek napravi pogrešan potez u trenutku kada misli da postupa ispravno, a posledice se pokažu tek kasnije.

Zato je tvoje srpsko „od gotovog napravio veresiju“ zaista dobar narodni prevod jednog aspekta te ideje. 😄

Recimo, ako neko ima pobedu praktično u džepu, ali onda iz jednog previda, nepotrebnog rizika ili pogrešne procene sve upropasti — to je upravo ona vrsta situacije koju danas intuitivno nazivamo hamartia.

Tvoj izbor naziva „Hamartia“ za blog ima još jednu zanimljivu dimenziju: kao naziv ne znači prosto „greška“, nego nosi ideju ljudskog promašaja koji proizvodi priču. 

A to je prilično dobar naziv za blog — jer blogovi, pogotovo lični, često i jesu zbirka situacija u kojima čovek nešto pokušava, pogreši, uspe, preceni se, potceni nešto, izvuče se ili ne izvuče. 

Drugim rečima: život kao niz hamartía.

I inače, ako si ga nazvao tako pre više od dvadeset godina, zanimljivo je da si praktično intuitivno izabrao termin iz antičke teorije tragedije kao metaforu za svakodnevni život. 

To je mnogo bolja priča od prostog „zvučalo mi je dobro“.

danas valjda izlazimo iz Lava...

... i ulazimo u Lidla

Drugi dan prolazi otkako nosim steznik umesto Dezol zavoja i moram priznati da su mi ova dva dana mnogo brže prošla nego onih pet dana sa Dezol zavojem. 

Da ne bude zabune, dva dana bi uvek trebalo da prođu brže nego pet dana, ali ovde se radi o tome da je ritam ova dva dana bio kao druga kosmička brzina u odnosu na puzanje onih prvih pet, kada sam bio praktično mumificiran. 

Bol je minimalan. 

Otprilike jedan Brufen završi posao, nekada u podne, nekada popodne. To je potpuno druga priča u odnosu na onih prvih pet dana, kada sam bio neverovatno anksiozan i kada sam ozbiljno razmišljao da li da posegnem za nekim anksiolitikom.
Sada me to uopšte ne zanima.
Sasvim mirno čekam da prođe ostatak imobilizacije i da počnem polako da se prebacujem u neki novi režim razmišljanja — onaj u kojem više ne razmišljam kako da preživim sledeći dan, nego kako da se vratim aktivnostima koje najviše volim.

Pri tome to ne mora nužno odmah prvog dana biti ni trčanje, ni nastavak moto-škole, a naročito ne bilo kakav ozbiljan biciklizam.
Mislim da ću se u početku zadovoljiti najobičnijom varijantom siti bajka sa visokom guvernalaom. 

Tek toliko da mogu da odem do supermarketa i vratim se. 

Ili da odem na vožnju nekim neprometnim putem od sat vremena, pod uslovom da mi ruka sa svim tim konforno i pod prijatnim uglom leži na guvernalu.
I, iskreno, posle svega ovoga, i taj jedan sat bi mi verovatno izgledao kao povratak u civilizaciju.

draftsi

sastavim blog i minut pred kraj zazvoni telefon i sve mi ostane u draftsima
otvorim blogger točka цом i čudom se načudim
GDE MI JE MINULI RAD??? - što reče radovan the third
ček da vidim gde sam stao...
drafts prvi:

Postoji jedna stvar koja mi se "relativno redovno" ponavlja, ako to tako mogu da formulišem. 

Dakle, povremeno se potrefi takav dan da nakon što prođe deset ili dvadeset dana u kojima sam apsolutno usamljen odvezao biciklom trening ili bio na trčanju ili bio na hajku, ili bio na pešačenju, ili na šetnji sa psom, i eventualno samo jednom u sedam dana sretnem nekog poznatog, a onda dođe dan u kojem sam doslovno sreo pola grada. 

Nekim čudom nailazim na muža od sestre moje žene, zatim nailazim na drugaricu sa kojom sam nekada ranije hranio pse u udaljenim selima, zatim mi spontano priđe momak koji šeta psa da bi započeo neku priču jer se nalazimo na groblju i odmah zatim nailazi komšija koji vrši dostavu knjiga po gradu i kada se dogodi taj jedan dan, tu se doslovno dogodi da ja sretnem šest, sedam, osam ili deset poznatih ljudi uzastopno u samo par sati. 

I tu ne postoji između. 

Ne postoje dani kada sretnem dva ili tri čoveka, tri ili četiri čoveka. 

Jednostavno postoje dani kada ne sretnem nikog, dani kada sretnem "tek ponekog", i postoje dani kada odjednom sretnem hrpu ljudi. 

I sada sam zbunjen. 

Treba li to da komentarišem nekom varijantom horoskopa, karme, bioritma? 

I preko svega da se to dogodi samo jednom, bilo bi u redu. 

Da se dogodilo dva puta, takođe bi bilo u redu. 

Ali taj pattern se ponavlja godinama. 

Doslovno. 

I uvek kada dođem kući i kada me pita žena: 

„Zašto si se toliko dugo zadržao?“, ja kažem: 

„Nećeš verovati, opet je bio jedan od onih dana kada sam sreo pola sveta.“

pomoć prijatelja

Lepo je kada upališ ChatGPT pa imaš iluziju pomoći prijatelja za razne stvari u kojima nisi stručan ni naročito informisan, ali pomoć pravog prijatelja koji je takođe stručan ume da bude puno konkretnija upravo zato što se poznajete i što on poznaje tačno tvoje potrebe, a ne odgovara generički prosečnom pacijentu. 

Tako sam juče, nakon što sam shvatio da moram poskidati one smrdljive zavoje, zapucao po gradu da tražim odgovarajuću ortozu ili steznik i naišao na podosta skromnu ponudu, sasvim očekivanu za jednu varošicu ove veličine.

... pa sam na kraju slikao sve što sam našao po apotekama i poslao prijatelju koji je dugogodišnji maratonac i odlično se poznajemo i bezbroj puta me tako lečio na daljinu preko mejlova, s tim što je sada tehnologija napredovala pa sam mu mogao slati slike svih tih mogućih pomagala na osnovu kojih je on mogao da donese zaključak šta bi mi bilo najkorisnije. 

Tako sam na kraju završio sa steznikom za rame koji sam svakako mislio da kupim u nekoj kasnijoj fazi kada počnem da trčim i vozim bicikl, da bih jednostavno imao neku bolju podršku tom ramenu u nekakvim "pomozi bože" situacijama.

a obzirom da je on sasvim pristojna zamena, ali ne savršena za Dezol zavoj, morao sam tu da dodam još jednu maramu da mi lakat ne bi spadao nizbrdo i vukao te mišiće i tetive ramena u fazi zarastanja, a takođe sam i popreko odmah iznad lakta, oko pojasa dodao jedan elastični zavoj da mi pak lakat ne bi previše šetao u stranu. 

Tako sam uz tri različite stvari uspeo da napravim sve ono što po pravilu radi Dezol zavoj, uz najbitniju razliku da ovo mogu u svakom trenutku u samo jednom ili dva minuta da skinem, da se istuširam i da zatim za još minut ili dva to vratim bez potrebe da odlazim u ambulantu da mi iznova previjaju i da prosto ne kažem mumificiraju.

 jer se svakako tako jako više znojim na ovim vrućinama i kada samo pomislim na ovih 35 i 36 stepeni, doslovno bih trebao na svaka tri sata da idem u bolnicu da mi iznova previjaju i kupaju. 

A obzirom da nisam nikakav šeik ni princ, niti da postoji privatna bolnica u gradu, niti mislim da je uopšte razumno da tri puta na dan izdvojim po 30 evra za previjanje, na kraju je ispalo da sam, eto, sve završio maramom koju već imam kod kuće, elastičnim zavojem koji već imam kod kuće, i ovim dodatnim steznikom koji sam platio samo 30 evra, a svakako sam planirao da ga kupim kasnije u toku jeseni.

kontrola i SS (smak sveta)

stigao sam sa prve kontrole

produžio mi je Dezol zavoj još 14 dana

opet sam slikao rtg, kaže da je sve na mestu i da se ne vidi nikakvo oštećenje koje bi bilo vidljivo na rtg ali zbog neminovnih povreda okolnih tkiva je uobičajeno još 14 dana. 

problem je što su mi preko labavog zgužvanog starog zavoja samo dodali jedan novi, tako da ću odmah potražiti Dezol ortozu da se mogu istuširati. 

iako mi je rekao da se ne isplati "za samo dve nedelje"! 

bogami zbog 50-80€ neću sedeti smrdljiv toliko dugo.

imam i ojed gde podlaktica pritiska rebra i netretiranu oguljotinu lakta koja peče od znojenja a tajming usred vrelog talasa je baš lep bonus 

idem sad da pogledam po gradu ima li gde takva ortoza da se kupi, ili ću morati da naručujem preko interneta što radije ne bih, da ne omašim veličinu.

naravno i ovaj drugi tajming je nikakav jer ako naručim u četvrtak a u subotu ne idu kuriri pa ću se sit načekati i ucrvljati.

a i za nakon imobilizacije će mi za trčanje bicikle i nastavak moto škole trebati neki sledeći steznik za rame kojeg ću sigurno nositi barem narednih godinu dana.

amen.

noćas sam samo malo bolje spavao nego prve 4 noći, no garmin mi je pod "Spremnost za treniranje" opet napisao "džabe si ustajao iz groba, slobodno se vrati nazad ii ne dosađuj mi više"

„to ti je znak da ne voziš motor“ - socijalna psihologija

Počneš da ideš u auto-školu za motor. Prva tri časa ti idu odlično, zainteresuješ se, počneš ozbiljno da razmišljaš o motorima i sve deluje kao početak jedne nove avanture.
A onda, nekoliko dana kasnije — padneš sa bicikla i iščašiš rame.

Sa psihološke strane, tu se zapravo dogodilo nešto veoma zanimljivo. 

Nekoliko ljudi kojima sam ispričao priču gotovo nezavisno je došlo do istog zaključka:
„To ti je znak da ne treba da voziš motor.“
Naravno, pad sa bicikla nije nikakav racionalan dokaz da ne treba voziti motor. 

Ali zašto onda toliko ljudi spontano napravi baš tu vezu?

Zato što ljudski mozak veoma lako povezuje događaje koji su vremenski blizu, naročito kada su oba događaja upečatljiva. Početak obuke za motor i ozbiljna povreda nekoliko dana kasnije objektivno mogu biti potpuno nepovezani. Ali kada ih ispričamo jedan za drugim, mozak gotovo automatski pokušava da ih pretvori u jednu priču.

A ova priča ima još jedan problem — odnosno, iz ugla humora, savršen dodatak.
Nisi pao sa motora. Pao si sa bicikla.
Da si posle tri časa obuke pao sa motora i povredio rame, reakcija bi bila mnogo jednostavnija: „Eto, motor je opasan.“ Ali ovako dobijaš gotovo savršenu ironiju:

Čovek počne da uči da vozi motor, a onda ga bicikl, kojim vozi godinama, obori i povredi.
To je mnogo bolja anegdota od običnog „pao sam sa bicikla“.

Tu na scenu stupa još jedan važan psihološki mehanizam: ljudi prirodno vole da događajima daju smisao. 

Kada se dve neobične stvari dogode u kratkom vremenskom periodu, mnogo je privlačnije reći „možda ovo nešto znači“ nego prihvatiti da su se jednostavno slučajno poklopile.

I ne mora osoba zaista da veruje u sudbinu ili „znakove sa neba“. 

Rečenica „to ti je znak da ne voziš motor“ često je samo društveno zgodan način da se prokomentariše apsurdna slučajnost.
Drugim rečima, ljudi ne moraju da veruju u poruku univerzuma da bi prepoznali dobru priču.
A ova je baš dobra.

Postoji i još jedan razlog zbog kojeg je reakcija toliko predvidiva. Motori su u našoj kulturi već povezani sa rizikom, padovima i povredama. Kada neko kaže da je upravo počeo da uči da vozi motor, a zatim pomene iščašeno rame, slušaocu se veoma lako aktivira već postojeća asocijacija:
motor → rizik → pad → povreda.

Činjenica da se povreda zapravo dogodila na biciklu samo čini celu stvar ironičnijom.
Zato nije naročito čudno što različiti ljudi nezavisno dolaze do iste šale. 

Situacija praktično sama nudi nekoliko gotovih interpretacija:
„To ti je znak.“
„Univerzum te upozorava.“
„Bicikl ti je poslao poruku.“
„Nemoj ti uopšte na motor.“

Sve su to različite verzije iste osnovne ljudske potrebe: da od slučajnog spleta događaja napravimo priču koja ima početak, preokret i poentu.
I možda je upravo to najzanimljiviji deo cele anegdote.
Nije zanimljivo samo to što su ljudi pogrešno povezali dva događaja. 

Zanimljivo je što su gotovo svi prepoznali istu priču u njima.

šta su to, dođavola, Midže

tako je gpt nazvao ove nove male insekte koji nas bockaju zadnjih par godina, duplo manji od klasičnog komarca, ubod isto svrbi neposredno nakon uboda, ali duplo brže i prestane da svrbi.
otok/oteklina/ostrvo bude iste veličine, to je funny.

Danas sam opet pola dana čitao o svim mogućim delovima ramena, šta sve može da se povredi tokom, odnosno prilikom iskakanja zgloba ili vraćanja, i koja od tih povreda ostavlja trajnije posledice, a koja je lakše obnovljiva. 

I biće tu kojekakvih zanimljivih pitanja za ortopeda prekosutra ujutru. 

Naravno pod uslovom da on dovoljno od toga vidi golim okom na kontroli, odnosno pod uslovom da mu uopšte padne na pamet da prihvati moju skromnu sugestiju da se možda uradi ultrazvuk ili magnet. 

Bilo kako bilo, ovo danas boli malo manje. Nadam se da će barem ova sledeća noć, četvrta po redu, biti iole bolja, jer do sada ni jednom od Garmina nisam dobio bolju ocenu spavanja od trideset.

Jučerašnja popodnevna večera sa prijateljima je, što se tiče njih dvoje i Lole, protekla savršeno, dok sam se ja dva i po sata kupao u kiselom znoju, što od vrućine, što od nervoze, što od bolova u ramenu. 

I ukratko, bez obzira što je društvo bilo prijatno, ovo mi je jedno od najgorih popodneva u životu. 

To što je Lola dva i po sata blebetala bez prestanka i uopšte nije primetila da sam ja na granici nesvesti, nije nikakva novost ni iznenađenje. 

Štaviše, na to sam i računao i bio pripremljen. 

Na kraju sam naručio litar hladne kisele vode, od čega sam pola popio, a pole iskoristio na umivanje, kvašenje glave, nogu i vrata.

Po dolasku kući sam onako u desault zavoju ušao pod mlak tuš i okupao se, a nakon dve epizode Hausa sve se dovoljno ocedilo i prosušilo da sam mogao u krevet bez bojazni od prehlade,

Tu sam još malo istraživao koji motori imaju takvu ergonomiju kakva je najpovoljnija za sveže oporavljenu luksaciju no taj se izbor svakako neće materijalizovati do proleća.

Od activitija samo produžena jutarnja šetnja od 6km sa psom do veterinara pa nazad okolnim pravcem uz reku. Prijao je bogme dan za 6 stupnjeva hladniji od jučerašnjeg. A ako me na kontrolnom pregledu pred najavljenih +37 opet mumificiraju u ove zavoje, moći ću samo da se ubijem.

juče, danas, i nadam se sutra

Juče sam imao tri peha, obatri vredna ubistva u afektu.

1) nakon grozne noći, nekako me uhvati san oko 4:30 ujutru i krenem da sanjam kako mi iz ruke ispada nekakav ćup, i doslovno u času kada udara o zemlju, jedan od pasa negde napolju zalaje! momentalno su mi se otvorile oči, da li je u ćupu bio pas, ili je ćup pao na kuče??? 

2) nakon toga sat vremena budan, negde iza 5.30 opet tonem u mrtav san i istog trena Lola provaljuje niotkud uz poklič JESI (li) BUDAN??!!! nažalost, upravo jesam...

3) popodne ona hoće da ode negde biciklom, ja rekoh odoh da probam malo da odremam. kaže napisaću ti na papiriću kada krenem. božijom voljom padam u još mtrviji san, kad posle par minuta ona opet provaljuje uz poklič JESI ZASPO???

i tako ostanem šokirano budan celo popodne.

hešteg: #porodičnonasilje

Uveče sam nakon što sam odgledao Ž pa M evropsko u maratonu, spičio jedan Sanval no ne verujem da sam i ovo malo odspavao zbog njega, nego radije od hronične neispavanosti.

Jutros sam malo duže ostao u krevetu, što ne znači da sam se naspavao jer sam i kasno zaspao a i par puta u toku noći bio duže budan.

Zato mi je onih sat šetnje sa psom zakačilo više sunca i vrućine od željenog.

Popodne imam zakazan ručak sa frendsima iz Nemčije u restoranu na vidikovcu iznad grada, kontam da će mi i gore na +33 trebati peškir od mikrofibera, ili da pokušam da u gradu pronađem aku ventilator jer ako mi se jednom natope znojem ovi zavoji, život će mi poprimiti nove draži.

nesuđeni Poligon

Danas je nedelja, drugi neradni dan. 

Nakon otkazanog jutarnjeg časa autoškole planirao sam lepu, dugu vikend vožnju, jer je toplo leto i idealno za duge aktivnosti na otvorenom i nekako sam mislio da sam to sve zaslužio.

Ali eto, odjednom je sve propalo.

Jutro je ostalo jedini prihvatljiv termin za izlazak dok traje sunčani topao talas, i sada se situacija okrenula naglavačke.

Umesto da navijam da jutra budu sunčana sa 20+ stepeni kada su vožnje najprijatnije, navijam da osvane oblačićima prevučenih +16 jer to znači da ovako mumificiran mogu šetati sat ili više bez da se pretvorim u znojem natopljeni sunđer.

Srećom sam odmah ujutru prošetao malo tek da ubijem ovu anksioznost sedenja u oklopu.

Noćas sam imao napad panike jer mi se učinilo da me zavoji preterano stežu, osećao sam se kao oni speleolozi kada se zaglave u nekom slepom rukavcu bez izlaza.

Nisam optimista da će naredni blogovi biti po ičemu spektakularni, barem do kontrole u četvrtak 20.8. u 10h40, a tada ćemo videti šta će reći ortoped.

Jednako kao što žalim propuštene bici vožnje, ne mogu da rešim problem kod Majke od drugarice koju su juče odveli nazad u Beograd, a zamolila me je da joj hranim dva mačenceta. Po ovom suncu pešačiti 5km i nazad bez hladovine je ravno samoubistvu, valjda će neko od komšija priskočiti u pomoć i nešto im prebaciti.

Dan je počeo sasvim normalno.

Imali smo slobodan dan na poslu, odnosno, tako se pogodilo da smo uzeli jednu od samo par neradnih subota u toku godine. 

Otišao sam sa psom u šetnju pored reke, jurili smo patke, sa bezbedne udaljenosti. 

Zatim sam otišao biciklom kod majke moje drugarice koja je sama u staroj kući tu na šest kilometara odavde. 

Pomagao sam joj da raskrči neki krš i preneo ogromnu količinu starih vrata i prozora koji su ostali nakon zamene novom stolarijom. 

Usput sam ostao malo da pravim društvo toj ženi koja je usamljena, igrali smo se sa njena dva mačića.

Zatim sam se vratio kući i istuširao se, jer sam tamo imao skoro dva sata posla.
I nakon tog odmora krenuo sam sa Lolom zajedno biciklom na vikend vožnju i da usput nahranimo neke pse lutalice. 

Nakon samo nekoliko kilometara čuli smo neki zov za pomaganje iz žbunja i posle skoro pola sata pretraživanja i pronalaženja sa koje strane uopšte može da se priđe, shvatili smo da je neko ubacio štene u plastični džak od stočne hrane i vezao ga najlonskim kanapom na vrhu. 

Nekako smo jedva uspeli da ga izvučemo iz trnja i žbunja.

Tu smo mu odmah dali vodu i malo tečnosti iz konzerve pseće hrane. 

Ostali smo sigurno još dvadeset minuta dok se ono polako oporavljalo. 

Malo smo ga hladili vodom, umivali i nakon toga nastavili vožnju.

Bio sam zadovoljan kako je do tada dan tekao. 

Još jedan spašen život, ujutru isto jedno dobro delo, pomoći toj ženi, naravno bez ikakve naknade, jer je to majka od drage drugarice i nekako sam očekivao da će sva ta karma da mi se vrati sutradan ujutru kada sam imao zakazan četvrti čas autoškole za motor.

No, međutim, doslovno na jednu i po ulicu od povratka kući, prilikom provlačenja biciklom između parkiranih automobila, nešto sam zakačio, pao, pri tom udario bočno u zid od zgrade i nakon toga se srušio na beton i shvatio da mi je leva ruka potpuno neupotrebljiva.

Dvoje ljudi su mi pomogli da nekako ustanem i da me ispetljaju iz onog 30kg tenk-bicikla jer sam bio apsolutno nemoćan. 

Nekako sam došetao do kuće, pozvao taksi, otišao u hitnu. 

Ispostavilo se da mi je iskočilo rame.

Ortoped mi je namestio rame, sada nosim desault zavoj. 

Kontrola je za četiri dana. 

Motoškola je pauzirana, ko zna na koliko.

čas treći, šta reći (a ne zaplakati)

jutros lagana šetnja od sat vremena pored reke sa psom, i sabiranje utisaka od sinoć.

osećao sam neku malaksalost u leđima i vožnja biciklom na +16 mi nije bila privlačna pa sam za aktivan odmor odabrao nešto još lakše.

od sutra će opet biti toplija jutra i pogodna za vožnju.

trčanje sam izgleda sasvim eliminisao kao aцtiviti do prvog pogoršanja vremena.

možda sledeći utorak, ako se ostvari prognoza.

ako dotle ne zaboravim kako se uopšte trči.

e sad sinoćna vožnja.

poneo sam pravu kacigu a ne samo biciklističku, obzirom da danas prvi put idemo sa parkinga na poligon.

no prvo na parkingu par krugova, malo šaltanja, malo tesnih krugova.

zatim prelazak na poligon koji je u stvari na parkingu iste firme samo par stotina metara sa druge strane.

tamo postoje iscrtane one linije za poligonske vežbe.

zadaci

1) kreni, zastani nakon 10m kada ti je prednji točak u kvadratu 80x80cm, kreni opet, prva->druga ali lagano, zaustavi se u kvadratu 30m dalje (ili već koliko)

2) krivudaj oko čunjeva

3) uđi u onaj pravougaonik za osmice nacrtan plavim linijama 6x12m i unutar njega napravi dve osmice pre izlaska

4) kreni odakle i pod 1) ali stisni što brže prva->druga do minimum 30km/h, i zatim ukoči na vreme da ti se prednji točak zaustavi u istom onom kvadratu na kraju

a sada izvedba:

1) premali gas, očekujem da kvačilo napravi čuda, motor sporo ubrzava, ja krivudam i malo malo pa očepim liniju

nakon drugog pokušaja sam shvatio koliki je gas dovoljan da stabilizuje putanju

2) kao da sam se rodio na motoru, levo desno levo desno, šta je ovde uopšte zadatak??? (*)

3) osmice su mi bile šok, ali pozitivni!

pa ovo je duplo šire nego što mi treba! 

ja sam na prva dva časa na parkingu oko malih ostrva od trave pokušavao sve manje krugove, dok nisam počeo šakom da dodirujem rezervoar, pa sam zatim izmislio hack i držao ispružen palac ka unutra poput nekog senzora da se približavam krajnjoj tački, i usput se nervirao što je na staroj Yamahi Diversion "rezervoar preširok pa ne mogu da napravim dovoljno uzan krug!". 

ispostavilo se da sam dosegao doslovno minimalan krug okreta motora koji je za metar do metar i po uži od onog dovoljnog za ispitnu osmicu

4) tu sam imao dve početničke greške 

A) procenio sam da mi je motor prebrz/pretežak i da imam nedovoljno prostora za kočenje pa se zaustavio pedalj ranije. to sam kasnije korigovao nešto mekšim kočenjem, plus i dalje mislim da su ostavili predugačak prostor za kočenje jer ova mašina zaista brzo ukoči. valjda prosečan kandidat ima drukčije reflekse ili se plaši da baš nagazi kočnicu

B) radio sam "korak više od potrebnog" jer sam u prva dva pokušaja uz oduzimanje gasa, kočenje, ciljanje da točak zaustavim tačno u onom kvadratu na kraju, usput ujedno i vraćao iz druge u prvu što uopšte nije deo zadatka, nego se radi tek nakon kraja vežbe, pred napuštanje ispitne trake

paradoksalno, ako i uradiš nešto više (što ćeš kasnije raditi u saobraćaju) od potrebnog za vežbu, dobićeš negativan poen (-1 od dozvoljenih -15) jer je svejedno da li si uradio premalo ili previše, potrebno je tačno ono što se traži

(*) jutro pred poligon sam primetio da se tu spremaju za polaganje, i dečko koji je završio poligon seda na motor da se još malo vozi pre izlaska na ulicu. kontam da je na poligonu dobio po kazneni poen za svaku vežbu :-) 

... jer je pokušao osmicu, prvo malo izleteo, naizgled samopouzdano se vratio u onaj pravougaonik, ušao preširoko i u drugu polovinu, previše usporio i nagnuo motor ka unutra, i na kraju završio zaokret hodajući po asfaltu (onako raskrečen oko motora) kao što nogama radi patka dok pliva :-D

stres i antistres

u prevodu ne mogu na trening moram na trening

juče sam se valjda pod utiskom onog prvog časa na motoru probudio nekako malaksao i iscrpljen pa sam samo otišao sa kučetom u šetnju

no kad pomislim "pih, samo šetnja" onda ta šetnja mora da bude malo duža da bi zadovoljila kriterijum da se računa kao Nešto a ne Ništa pa je tako kuče nagrabusilo preko brda i na kraju 6.5km

popodne standardni rikaverić e-bajkom

imam trenutno dva nova mesta gde hranim pulene, na jednom je majka sa 3-2-1 štenetom (svakog drugog dana po jedno nastrada ili ugine od bolesti) a na drugom imam jednog malog šugavog koji je prestao da beži ali ni ne prilazi nego samo onako vrti onim proćelavim repićem kad me dočeka

uveče (još uvek smo kod Juče) druga vožnja motora u školi, ali ovaj put nisam osetio onako veliki napredak kao na prvom času

jer pazi sad, kad u prvih 65 minuta savladaš deset novih stvari, onda očekuješ da ćeš na drugom času da poletiš ali nije baš tako

prvo ti treba 15-ak minuta da dođeš u onu tačku u kojoj si juče stao, jer što je iskustvo tanje to brže izvetri iz koordinacione memorije 

posle sam malo ubrzavao druga-treća pa vraćao nazad u drugu uz ono RRRRrrrrrr kočenje motorom, kul

pa još malo osmice, pa što manji krugovi

brate ne znam tačno kolika je osmica na polaganju ali... ja sam pravio tako male krugove, da sam palac morao da držim blago ispravljen da mi "javi" kada ću šakom dodirnuti rezervoar

rekoh, uže od ovoga ne može!

ovaj put umesto onog tate sa dva deteta, došao je neki pijani deda sa devojčicom koja je puno brže vijugala po parkingu i imali smo i jedan umalo_sudar kada sam se provukao između par automobila u uglu parkinga i direktno je video na 10m ispred sebe, srećom pobegla je u stranu brzinom guštera kad skuži opasnost

šteta

mogao sam već u drugom satu na motoru imati prvu žrtvu i recku na rezervoaru

jutros gravel biciklom onaj krug koji sam propustio juče (zbog pomenutog stresa), ispalo mi je 56.2km sa čitavih 1012 metara uspona

pola od najgoreg asfalta su presvukli novim slojem (idu izbori) ali je i ona druga polovina bila više nego dovoljan razlog da ne idem cestovnom nego ovom sa mesnatijim gumama

prvi čas!

očekivao sam poligon i rad nožnom kočnicom ali instruktor me je predveče odveo na veliki parking od fabrike na nešto što bih nazvao pretčas.
prvo me je držao kao kada dete uči da vozi bicikl a ja sam na isti način krivudao i vrludao dvadesetak metara.
nazad je već bilo malo bolje, posle pet minuta sam mogao u prvoj brzini da lagano idem velike krugove po parkingu samo koristeći kvačilo ali ne i gas.

posle par pravaca i malo krivudanja počeo sam bolje da držim pravac i da pouzdanije skrećem gledajući malo dalje prema zamišljenoj putanji.
nakon 20 minuta sam već samostalno pravio malo veće osmice prečnika 6-7 metara jer sam skrenuo pažnju instruktoru da ne bih radio samo leve krugove koji su lakši jer i biciklisti uvek u-turn prave nalevo, a ja bih da vežbam i desni u-turn.

posle pola sata mi je rekao da počnem da dodajem gas, stara yamaha diversion iz 90-ih je imala malo trzav gas i na preskoke pa je motor relativno naglo ubrzavao i usporavao ali se nisam preplašio i bio strpljiv.

nakon 45 minuta mi je rekao da pokušam prva-druga-prva i nakon par nesporazuma (zaboravim da zavrnem gas ili predugo držim stisnuto kvačilo dok se u glavi premotava algoritam kvačilo - poluga menjača - smanji gas - otpusti kvačilo - dodaj gas) pa sam imao par neplaniranih štucanja i ubrzanja, a u poslednjih deset minuta na parkingu sam već par puta uradio i druga-treća-druga, prvi put u životu osetio kako motor koči mašinom kada vratim iz treće u drugu.

naravno par puta mi se ugasio jer treba zapamtiti da ako na instrument tabli ne svetli N ne smem otpustiti kvačilo pre nego izbacim iz brzine ili spustim nogicu da se motor ugasi.

a sada džoker! 

svo vreme su na istom parkingu dva deteta sa biciklicama (3 i 5 godina) uz nadzor oca vežbala isto što i ja (haha) i to mi je prvo bilo opterećenje a kasnije prosto mali dodatak da ne bude sve baš u laboratorijskim uslovima nego sam stalno morao da biram stranu parkinga koja je dovoljno daleko od njih, pa sam ih periferno držao u vidu dok sam obavljao svoje zadatke i to mi je baš bila zanimljiva "zaprška" obzirom da je ovo bio tek prvi čas. 

gde god krenem, oni za mnom, šalio sam se sa instruktorom naravno uvek pazeći da sam barem 15 metara od ili oko njih obzirom da su bili jako spori ali nisam dozvolio da se sretnemo iole blisko.

kada sam pitao instruktora da li je taj prvi sat bio dovoljno dobar, rekao mi je - hej, prvi put si seo na motor i nakon sat vremena ti već VOZIŠ.
ne znam koliko je ovo u skladu sa očekivanjima na prvom času za nekoga ko prvi put u životu seda na motor, ali nisam pao, nisam pobegao, nisam nikog pregazio.

dalje nije moglo :-)

jutros samo dvadesetak kilometara električnom da nešto odvrnem kod drugarice tj u dvorištu kuće njene majke, i usput odneo vodu nekim psima

da te bog sačuva, taj biciklistički trener koji je umro pre mesec i po, zašrafio je rajber na vratima sa dva šrafa dužine 4cm koji se ne odvrću ni ravnim ni krtastim šrafcigerom, nego zvezdastim.

pa sam prošli put morao da odustanem i sledeći put ponesem odgovarajući alat, imam i one zvezdaste imbuse a imam i dva kompleta sa gedorom/račnom i puno onih nastavaka/bitova pa sam se snašao

usput naprskao mačiće protiv buva

žuto mi je samo prišlo, belo nije htelo, malo sam ga jurio pa ga namamio na komad kobasice i šćapio ga i zamalo ostao bez kože na podlakticama

srećom frktanje se smirilo kada sam počeo da ga prskam iako sam tek onda očekivao konačni napad

jurnjava sa instruktorom je ušla u sudijsku nadoknadu

evo hronologije

utorak, položio teoriju

sreda, ne moramo odmah da žurimo

četvrtak, moram da upišem dva časa gde ti nešto pričam na poligonu, to ćemo preskočiti

petak, za vikend ćemo lepo da krenemo

subota, morao sam da odem do apatina da pomerim čamac

nedelja, otpala automatski

ponedeljak, tek sam stigao, nisam skoncentrisan, a i ova vrućina, spržiće nam mozak, javljam se sutra kada pogledam na kojem je poligonu najmanja gužva

utorak u podne, mogu i sada ako hoćeš ali prokuvaćemo pa hajde da se čujemo popodne i nađemo na poligonu u 19h

dakle ravno sedam dana i deset sati nakon polaganja teorije, biće prvi čas

dao mi je neku gotovo novu kacigu da se malo naviknem na nju, ali mi je bez obzira rekao da ponesem neku biciklističku jer je u moto kacigi pretoplo

što li sam je uzeo, ostaće misterija

valjda da bih spavao u njoj pa da se navikavam?

barem da je +26 a ne +36 pa da je nosim na e-mtb popodne, ali ovako mi to deluje malo over-mazohistički

doduše prednost je, ako i padneš u nesvest, barem imaš kacigu jelte

iz četvrtog pokušaja!

naslov može prevrtljivo nekoga da navede da se radi o veštačkoj oplodnji ali istina je puno bolnija.

kada sam prvi put zapucao na taj trening od 62km (31 out and back) koji mi je tu negde među prvima, PRVI put sam shvatio da se prebrzo zamaram ILI da sam preambiciozno krenuo, pa sam napravio skretanje jednim blažim uzvodnim uspončićem i sve završio nakon 50-ak umesto 60-ak km.

DRUGI put sam probušio gumu na tom okretu na 31. kilometru pa sam još malo vozio, malo se šetao prema kući, malo se vozio u taksiju sa frendom koji sada taksira a nekada smo vozili zajedno u klubu.

TREĆI put sam pak shvatio da nemam dovoljno vremena pre posla pa sam silom prilika ovaj put okrenuo na 21. kilometru i na kraju dobio maraton, nisam bio zadovoljan dužinom ali sam bio zadovoljniji tempom.

jutros pak ČETVRTI pokušaj je prošao odlično, primetilo se čak i da je nešto od prethodnih "puteva" ostavilo nekog napretka u nogama, pa mi je bilo i lakše, i brže, i jače, sve se sklopilo.

umesto da sam crk'o onog dana kada sam probušio gumu (trn me spasao) da bih jedva namakao 30 prosek, danas sam sa manjim naporom dobio 31 prosek i sve u svemu znam zašto ću sutra ići negde lagano.

instruktor me zvao eto 6.5 dana nakon što sam položio teoriju, na sreću nije popodne jedina opcija nego on ima ideja gde još postoje poligoni u gradu pa ćemo se za naredne dane dogovoriti za prepodnevne termine.

samo da se rešim tih poligona, posle kreće zabava u gradu i gaženje pešaka.

MUĆAK!!!

ovaj čovek počinje da me malo nervira

umesto dva puta po dva časa za vikend, on je morao do Apatina jer mu je tamo vezan čamac, a dunav je opao i sad je kao neka bara, pa treba čamce pomeriti ka sredini reke i usidriti da ne ostanu na pesku

ebo ga čamac!

i još mi priča kako on ima kabinu i krevet i neke alarme i kako on noću spava a ribe se same pecaju i još mu javljaju kada su se upecale

kao da ću ja od toga naučiti gde je kvačilo a gde je zadnja kočnica

svašta

pa ćemo se kao čuti sutra

ajd da vidim i to čudo

vreme curi jer je polaganje 4.9. pa nam ostaje tek neki dan preko 20 obaveznih časova

mada je on već izjavio da će meni biti dovoljno i deset

tu mi ostaje nejasno misli li on da prijavi autoškoli da smo imali 20 časova a da me nakon samo 10 baci u vodu da polažem, i pride da tamo čekira kako smo navodno imali svih 20

a ja sam samo hteo da DOBRO naučim sve i čak sam bio spreman da idem i na 25 časova, a ne da idem na polaganje kao u kladionicu i da pre polaganja palim sveće i čitam oče naš nad kacigom

u nedostatku moto škole sam odlučio da odem u tu varošicu gde ću polagati, on mi je naime rekao da je tamo duplo lakše položiti jer su sve jednosmerne ulice a vozači su dosta pitomiji

malo sam kružio da se upoznam sa tim uličicama koje sam celog života zaobilazio kao mačka oko peseka jer me je nervirao taj tesnac i uglavnom sam prolazio obilaznicom

tu sam skontao da ta varošica ima i akva park sa bazenima kod stadiona u centru, da malo dalje imaju još jedan sportski centar sa raznim terenima, verovali ili ne imaju i tartansku stazu oko jednog pomoćnog stadiona, ljudi ja mislim da ću se tamo preseliti

verovatno je kvadrat trećina cene kvadrata u valjevu pa mi možda ostane love za pod stare dane

napravio sam 70-ak dosta bregovitih kilometara ali se ipak dovoljno odmorio za sutrašnji povratak treninzima (?) jer mi je ujutru pre posla sve cakum pakum za vožnju, dok ovako kada samo malo kasnije krenem a sunce se već diglo, odjednom mi se ne trenira i samo bih tražio hladovinu i lagani ritam

osmi osmog

ovde dolazimo do nejasne situacije jer ako je osmi osmog, onda ispadne da je osmi samog sebe, i tu mora doć ili psihoterapeutica ili cenzura

nakon jučerašnjeg uspešnog treninga koji je došao u nizu nakon "gotovo uspešnog" treninga dan pre, trebalo je smisliti nešto manje samoubilačko od trećeg treninga

kad god sam u nedVoumici odem na šetnju sa psom i usput razmišljam šta je najpametnije i kujem planove

danas je trebao da me zove instruktor za časove motora, no ne javlja se

čekaću sutra

naime mislio sam da ćemo subota + nedelja kada ne rade fabrike, na obližnjem poligonu koji je u kutu parkinga fabrike, odvaliti po dva časa i da ću do ponedeljka već biti valentino rosi, ali mućak

moram čekat sutra

lagani rikaveri rajd sam podelio na pola pa sam tako imao dva rikaveri rajdića što je možda još i bolje

ujutru tu do jednog sela u bregama da nahranim malog šugavog psića kome su brat i sestra stradali pa je ostao sam, a popodne bez obaveza spram napuštenih životinja na skroz drugu stranu ka planinama da malo naberem krvnih zrnaca

crvenih nadam se, a ne bijelih

ujutru 33km a na kraju dana 66 sa čak i svraćanjem do lidla, gde ćeš veće sreće

šeki'z on d roud

šeki'z on d cesta

od nula do dvesta iz mesta

ili treća sreća, to je bolje

nakon fijaska na cestovnoj kad prvo nisam imao alat da skinem točak/kotač/čokat pa posle nisam imao vremena da stignem do željenog mesta nego sam skratio trening na 2/3, danas sam otišao na drugu stranu ubeđen da me ka zapadu tera neki baksuz

a pomalo mi se i smučio taj pravac

mislim, jeste zanimlljiv ali kada ideš samo tamo, ume da dosadi

naravno prvi sat je bio uživancija jer umesto UZ manje rečice ideš NIZ kolubaru pa sam tako nakon 30km imao 33.5 prosek, zahvaljujući i vetru koji me pratio

no nakon okreta sva se promenilo, naravno, počela su da se nižu brdašca, a na jedinom spustu na kojem smo leteli kao rakete, sada su stavili neke visoke betonske ležeće policajce i iskreno da sam bio na nekom mtb-u možda bih i pokušao da preskočim ali na cestovnoj od 5+k€ neka hvala, mogu i da prikočim jelte

ionako sam na kraju imao 29.4 prosek pa tih pola minuta ne bi promenili smer kretanja planete

najvažnija promena je da nisam morao kao neko dete da vrtim 100+ obrtaja kao u prethodnih par vožnji nego sam mogao relativno komforno (uh) da okrećem 80-87 obrtaja na jačim usponima i 90-ak na ravnom uz jak vetar što je solidan breaktrhough nakon samo par nedelja ozbiljnijih vožnji

dok sam se strogo držao e-bajkova, teško da sam prizivao ikakav napredak koliko god delovalo da i tamo moraš nešto da pritisneš, povremeno

dok god su ovakva jutra sa 20+ stupnjeva ne verujem da ću trčati ujutru jer leto će brzo proći i na kraju se uvek pitaš šta ti je trebalo da i tada ideš na neke nebitne futingiće i prokockaš tih jedva tridesetak prilika u godini da se provozaš kada je najlepše vreme

gravelijada

jednom smo doputovali u Samobor i uspeli da vidimo da se trenutno u gradu "nešto događa", a kada smo Golubića pitali o čemu se radi, rekao je - Majmunijada!

nemajući pojma o čemu se radi, prošetali smo se sutradan parkom i skontali da tu ima desetak klovnova, onaj sa monociklom visokom dva metra koji pokušava da ga pridrži dok se najhrabriji omladinci ohrabre da ga isprobaju, par žonglera, par mađioničara i već ko zna šta još, zaboravio sam.

pa poput te majmunijade i štrapacijade ili olimpijade, rekoh da i ja nazovem vožnju gravelijada, u smislu gravel i jada (jadi).

može i - gravel i ja, da! (gravel and me, hell yeah)

ma može svašta

trebao je da bude dan nekakvog aktivnog odmora ali potegni ovamo potegni onamo i ispade solidan trening špikovan sa malo odmora, s vremena na vreme.

umesto laganini pa povremeno džandžarini.

ukratko, anti fartlek.

zabavan je ovaj karbonski Canyon sa 1x13 brzina, čak mi je za nijansu ergonomski bolji od cestovnog Scott-a.

moto instruktor se ne javlja, ne znam šta čeka, ja još uvek zatečen da sam zvanično upisao A školu pa nikako da odem da pogledam kacige, jednom kad me stvarnost opauči po glavi biće stani-pani povuci-potegni.

no svakako mi je laknulo što mi stare naočari još uvek daju dovoljno informacija za bezbednu vožnju.

otkako sam položio propise, sada i sa bicikle primećujem neke znakove pored puta za koje ranije nisam imao pojma da su tu.

dakle i ivo andrić je spremao teorijski ispit za auto školu pa je u nekom trenutku "progledao"?

ko bi se nadao takvom raspletu!?