subota, 7. srpnja 2012.

u sridu

šta dodati, uspeo sam, kao i uvek...
plan je bio "21km za 1h30m, i da deluje što lakše"
prvih 7km blago uzbrdo sam ustrčao za 30',
drugih 7km po kupserima (3.5km do okreta, i nazad) za istih 30',
a zadnjih 7km mi je postalo dosadno...
samo strčati blago nizbrdo 7km za pola sata, tu nema nikakvog izazova
ako ga požurim za 29', jeste da ću završiti trening za 1h29,
ali zar nije plan bio da bude 1h30, i što lakše?
i tako sam prvih 4km zviždao po 4'05, 4'08, 4'06, 4'03,
i nakon toga feštaaaaaaa!!!! zadnja 3km po travi i kroz predgrađa,
čista uživancija, rastrčavanje, luftiranje, a svo vreme znam,
da ću stići kući za manje od 1h30 :-)
neko vreme sam čak imao osećaj krivice, u smislu
- šta sad ovde trčkaram, ako bih mogao da nastavim sa "žurbom",
i eto 1h29 u džepu bez problema!
ma čekaj (onaj drugi glas, glas razuma) pa gde letiš? žuriš negde?
nekako sam se izvukao iz te situacije, da mi je neprijatno što
završavam trening za 1h30, iako mogu za 1h29...
a fakat mi je bila frka, ajoj, kao da namerno rešavam ispit za 8, a mogu za 9.
no hajde, ubedio sam se da će mi to trčkaranje prijati, i, indeed je prijalo.
e sad teoretisanje i filozofiranje, dovedu nas svugde.
da imam iole km u nogama, sigurno bih mogao ovako i 42km
no svestan sam da bih nakon 30-35km bio sav u grčevima,
zatezanjima, koraci bi se skratili, duša bi tražila odmor, hladovinu, vodu,
nema šanse da sam danas mogao da pretrčim maraton na ovolicno treninga
to što pretrčim 21km a da nigde pošteno ne zapnem, to je drugo
to je švercanje
možeš se prošvercati 5 puta u gradskom busu i nakupiti 50km vožnje, 
no to ne znači da se možeš prošvercovati u avionu na relaciji 100km
tamo su puno rigoroznije kontrole, kako ćeš u avion bez karte???
a ja nisam od onih koji fantaziraju pa blebeću kako bi mogli ovo ili ono
svaki dan proverim koliko sam mogao, no svakog dana sam istovremeno
VRLO svestan svega što nisam nikako mogao, niti ću tako lako uskoro moći
za maraton treba puno više kilometara, a za to mi treba telo bez problema
čak i danas osećam onaj isti bol u dupetu, isto uklještenje živca,
e sad, da li ću letos opet kod Kostolomke na još 3 tretmana,
ili jesenas nešto drugo... bumo vidli
kako bilo, prošao je još jedan dan (reći to u 11:37 je malo preterano?)
i nije propao, nije prošao bez mene, nije bačen ni straćen
na tom putu ka Bajinoj Bašti je danas bila povelika gužva, 
kao da je pola srbije pošlo negde ka planinama ili ka moru
a u tom stanju su svi nekako specijalno raspoloženi, srećni
zaista puno auta mi je svirnulo, odmahnuo sam kome god sam stigao
jedan čovek je išao peške sa telefonom na uvetu, razgovarao,
i dok smo se susretali držao mi je ispred nosa "palac gore"...
valjda ne sreće svaki dan budalu koja trči na 28°C po suncu,
i pritom čak štaviše izgleda srećno, ako ne i ushićeno?
bože koja razlika u samo 2 minuta, 1h28 je zadnji put delovalo naporno,
a danas je 1h30 prošlo kao da je neko drugi trčao a ja samo navijao.
imajući u vidu da su mi od jutros noge bile onako prekrute i premorene,
pretpostavljam da je ovo bio intenzitet pogođen "u sridu", baš uboden.
a šta ću kad sam savršen,
čak bih za promenu i napravio neku grešku u treningu, ali ne umem :-)

Nema komentara:

Objavi komentar