subota, 11. listopada 2014.

putovanje

jedino mi je žao što rebel star sviraju
u subotu uveče,
i što to nikako nije moglo da se uklopi uz maraton
u nedelju ujutru.

a taj odlazak.
tolike priče su o njemu ispričane.
kada ću negde otići,
kako ću tamo stići,
da li ću se i kada vratiti.
i nije uopšte važno da li idemo u taj zagreb,
ili u recimo tamo neki daleki melburn.

jer valjda je glavna osobina čoveka ta da je on čovek.
soko može da odleti u neke druge planine
i da zauvek zaboravi one prve.
čovek ne može.
odlasci su samo privid.
privremeni rastanak od par zidova i par stvari.
a sve ono što te čini čovekom, uvek nosiš sa sobom.

i to šta će mi se dogoditi usput.
opet, čovek je čovek, nije automobilska guma.
nisi samo "prešao" hiljadu kilometara.
nego si prošao kroz njih.
i oni kroz tebe.

eto je dakle.
destilisao sam tu razliku koju donosi putovanje.
dok tvoje telo bude plovilo
kroz tih 48 sati i tih hiljadu kilometara,
tvoja čula će upijati nešto na šta nisi navikao.
i kad se vratiš, bićeš za (još) jednu nijansu drukčiji čovek,
nego što bi bio da si proveo kod kuće još dva slična dana.

lepo je, nadam se,
i onim sokolovima što džedže satima na stubovima,
od one ograde autoputa, tamo iza spačve.
a lepo je i meni, čak i kad ostanem kod kuće.

ali zapitam se, uvek kad prolazimo pored tih sokolova,
da li bi bilo lepše ako im poželim da im je svaki dan isti,
ili da i oni katkad tako naprave neku promenu.
pa se onda setim da oni ne znaju za tu reč "lepše".
oni jednostavno žive.
u njihovom rečniku, dan i život su jedno isto.
eto zašto treba da budemo srećni što smo čoveCi.

Nema komentara:

Objavi komentar