zagreb

skica od sinoć

u pet reči, jedan probo pa se usro.
e sad. zašto mi je ovo trebalo. pa eto, mravi u gaćama.
jel mi ide lošije od uobičajenog, i jel sam umorniji od razumnog? naravno.
jel razumno nakon lošeg polumaratona prošlog vikenda, otrčati još nekoliko uoči maratona? naravno. mislim naravno da nije. ali je zanimljivo.
pa i ovo nazovi mučenje danas je imalo nekih svojih draži. jer, lako je kad ti ide, kad ti sve odgovara, kad završavaš trke rutinski, kao i treninge. ali kad ti je maltene sve naopako, tek tada dolaziš na tuđu teritoriju, i moraš da nađeš načine da se umesto da odustaneš, probiješ do cilja kroz taj lavirint problema.
čekaj dok ne zaboravim, spisak kilometara u kojima sam razmišljao o odustajanju:
22, kada su mi se prvi put oduzele noge. odmah sam prepoznao onu Lampicu - preumoran sam za maraton
23, kada sam shvatio da drugi krug trčim 10% sporije nego prvi
25, kad je već bilo prekasno da popijem gel a nigde vode na vidiku
27, rekoh i dva sata je dobar trening a više stvarno ne mogu, uveliko sam počinjao da se saplićem i gubim kontrolu nad nogama
31, tu sam iz neke Druge brzine prešaltao u Prvu-i-po i prešao u neki jadan jogging
32, samo lud čovek može sa ovakvim nogama da nastavi dalje, a neki parkić malopre je izgledao tako privlačno
34, ovo samo naizgled deluje da sam blizu cilja ali pitaj moja stopala koja već trnu, kukove koji bole, leđa i sve ostalo, da ne nabrajam
35, sad će svi da me zajebavaju da sam mogao da odustanem i pet metara pred ciljem, ali ovo je već previše
... i odatle do kraja sam se tešio da ni na treningu ne bih trčao brže, jer nisam ni upola odmoran pa samim tim ni spreman za planiranih 3h10, pa ni ovih 3h20 koji mi se smeše nisu BAŠ katastrofa
nakon što sam "odustao od odustajanja" sam požurio da što pre dođem do cilja da bih se što kraće patio, pa je na kraju ispalo 3h16 uz sasvim pristojan ritam u zadnja dva km, čak štaviše bilo mi je žao što trka ne traje još pet km pa da ulovim još nekog ispred.
ukratko, jedan se usro ali nije loše da je bar probo.
to kao da malo izmenim ono na početku...
e sad. šta mi je sve falilo, osim odmora, nemam pojma. za 12 dana kad krenemo za Podgoricu, još uvek neću moći da spektakularno popravim formu, to je i ludaku jasno. dakle ove godine zaboravi na maraton ispod tri sata, i u međuvremenu trči trči kao lud, i zaboravi zimus na kajmak pivo majonez slaninicu i burek.
pa dogodine bože zdravlja sa tri kila manje, da mi bude svaki korak 5 cm duži i lakši, pa će i brzine i rezultati biti bolji.
i naravno, ako samo hoću da trčkaram i da se švrćkam po brdašcima, takve će mi biti i trke, pa ću stoga kad tad skroz prestati da na njih idem jer više neće imati smisla.
a ako mi se ide na trke i uopšte razmišlja o brzinama, moraću da prestanem sa tim ležernim rekreativnim pristupom. što jes jes, nisam sebe nikada ni zamišljao kao nekog čičicu sa pivskim stomakom kako puhće u zadnjoj grupi. pa bih onda što pre trebao da skrenem sa staze koja vodi u tom pravcu.
eto u inat svim rezolucijama koje počinju od ponedeljka, ja sam krenuo od nedelje. nadam se da nije suviše loš znak :-P