subota, 25. listopada 2014.

trkači i "trkači" i Trkači

juče se dogodilo nešto čudno, hajde da kažem da je delovalo čak možda i simpatično, što samo naizgled ima veze s trčanjem. ali trčanje i maratoni su bili samo primer i teren na kojem se odigrala ta anegdota. i ta situacija je preslikala tako, u malom, kompletan ovaj veliki svet koji nam utrapljuje gluposti za vesti, bižuteriju za bisere, da ne kažem ono treće za bubrege.

svakog poslednjeg vikenda to jest onog prvog dana zimskog računanja vremena se održavaju maratoni u podgorici i ljubljani. baš kao što se dve nedelje ranije poklapaju novi sad i zagreb. novi sad i zagreb su maltene dva skroz ista maratona, slična je staza, stalno se ide napred-nazad i trkači se neprestano sreću, slična je klima, trči se kroz grad i predgrađe a ne po okolnim selima, i kao što je zagrepčanima normalno da trče u zagrebu, novosađanima je logično da trče u novom sadu.

ljubljana i podgorica su pak dva dijametralno suprotna maratona. razlika između severne i južne klime je često i preko 10 stepeni, a posebnost podgorice je što osim prvih i poslednjih par kilometara ceo maraton ide kroz sela južno od grada, i trka može da se predstavi kao jedan ogroman trougao sa tri nepregledna pravca od 10-15 kilometara što je uz puno manji broj ljudi na startu (nego u ljubljani) gotovo nesavladiv psihološki izazov za sve početnike i rekreativce.

ako bi novi sad i zagreb mogli da se predstave kao čitanje jedne omanje knjige, trčanje u podgorici bi bilo udarničko bubanje neke knjižurine na fakultetu iz predmeta koji najmanje voliš, a ljubljana bi se najbolje predstavila kao neki strip. tamo je bogat startni paket, imaš izložbu patika i šuškavaca, na stazi je mnoštvo trkača i uvek možeš da blebećeš u društvu, i takav izlet-maraton najviše prija sporim trkačima, ako uopšte prihvatimo da je taj izraz "trkač" prigodan za sve pa čak i one nespremne koji prehodaju pola staze.

tu postoji i značajan finansijski momenat jer je novi sad domaćim trkačima tu ispred nosa, a odlazak u podgoricu je onima iz recimo beograda čak i jeftiniji zato što organizator svake godine obezbedi besplatan prevoz autobusom i smeštaj tu noć pred trku. ljubljana naravno ne može biti džabe, treba i otputovati i prespavati u hotelu, a treba imati u vidu da možda postoje ljudi koji vole da trče a da nikada nisu spavali u hotelu, što ih ne čini manje vrednim kao maratoncima.

e sad, logično je da će svako (od takvih) ko ima dovoljno novca vrlo rado da plati da bi čitao strip, umesto da studira neku debelu knjižurinu kojoj, kad se jednom zezneš da je otvoriš, više ne nazireš kraj. i naravno da će oni koji studiraju tu knjižurinu imati manje vremena da čavrljaju po fejsu. i tako smo kao u priči o cvrčku i mravu došli u situaciju da su ovi koji idu u ljubljanu o tome cvrkutali pola godine zatrpavajući se međusobno statusima i pokličima kako će im na toj ekskurziji biti odličan provod, dok su ovi koji idu u podgoricu jednostavno trenirali i ćutali jer o tome i nema šta puno da se priča, stisni petlju i kreni na ona tri pravca po 10-15 kilometara i samo ti znaš kako će ti biti.

i baš kao što u žutoj štampi na prvim stranama stoje najveće gluposti koje nikog normalnog ne bi trebale da zanimaju, a ne piše ni kada je sajam knjiga ni da je ovog vikenda beogradski džez festival, tako je juče jedna drugarica iz najboljih namera, zatrpana tim "vestima" kako kolege cvrčci kreću u ljubljanu na ekskurziju, napisala status i poželela im sve najbolje.

malo kasnije je rekla kako nije imala pojma da postoji i maraton u podgorici. eto koliko si "maratonac", ako ne poznaješ svog druga saleta antića i ne znaš da je u podgorici istrčao svoj lični rekord. eto koliko si trkač ako se o maratonima "informišeš" tako što pratiš fejsbuk statuse najglasnijih i najzaludnijih rekreativaca.


dođeš u situaciju da iz neznanja, istog dana kad pola domaćih trkača kreće u podgoricu na front, da se kao vojnici obračunaju sa tom nemani koja se zove maraton, da poželiš srećan put samo ovoj drugoj polovini koja je svoju ekskurziju bučno reklamirala mesecima a dobar deo njih će u ljubljanu trčati samo POLUmaraton.

ja nikome ništa neću poželeti, a naročito ovima koji putuju samo da bi se zajebavali i zato što nemaju pametnija posla. ovim drugim "pravim" maratoncima koji su podaleko od centra fejsbuk pažnje, pa nemam ni njima puno šta da poželim. koliko su trenirali tako će se i provesti, neko zadovoljan neko potišten, to je draž maratona, to je težina svakog izazova pred koji stanemo. svo ovo rekreativno trčanje je ionako neobavezno i uprkos svim pesničkim figurama IPAK to nije ni odlazak na posao u rudnik ni odlazak u rat, a ako nešto ne radimo zato što moramo, nego zato što to želimo, nema previše smisla da nam neko u tome želi sreću... jer sreća se već podrazumeva ako uspevaš da u život uglaviš nešto što toliko strasno voliš.

Nema komentara:

Objavi komentar