hoću

hoću da trčim neću da trčim
hoću da odmaram neću da odmaram
hoću da znam šta hoću neću da znam šta neću
(nije logički nastavak ali nije ni greška)
peku me oči, ispadoše
jutros sam, jer je dan kao rođen za odmor, krenuo u šetnju
pa sam sa psom upao u neko trnje, bagrenje i kupine, pa sam se sav iscepao
kad kažem sav mislim i na kožu i na odeću
pas je strpljivo čekao da ja prokrčim put, naravno
onda smo iskopavali neko cveće za vrt, da bi on to mogao da zapiša
zato sam iskopao žuto cveće, na njemu se neće videti žute fleke
onda nekoliko sati na poslu da se zaradi za kuglof i kafu
onda juriš biciklom da se nahrane neki psi i ZVRCCCC ideja
kad sam već biciklom na egzotičnom mestu, hmm
nisam imao plan...
("... nisam smeo, to znam, da se zaljubim" - TM* osvajači)
fantazija je bila kako ću otrčati 10 puta uzbrdo-nizbrdo
to je najoštriji uspon u okolini, mada nije
najoštriji je jer je dugo stajao znak 22% ali nije toliko strm
ima jačih asfaltnih uzbrdica u gradu, doduše uglavnom dosta kraćih
jednom sam trčao skroz od podnožja (blaži deo) kroz sredinu (najoštrija) i sa zaravnjenjem na kraju koje je podugačko i solidno digne prosek
sada sam odabrao hard core sredinu
kad sam shvatio da je to nekih 500m doživeo sam onaj tongue-in-cheek momenat
deset puta gore-dole bilo bi deset kilometara, aloooooo
u danu odmora???
ili da smanjim intenzitet u neko mlako tempo-trčanje, ili da skratim
obzirom da sam juče pretrčao 24km, za šta mi je pre samo sedam dana trebalo takođe SEDAM DANA, naravno da bi bila ludost toliko brzo povećavati treninge
ajd uradiću pet "krugova" i dosta
na kraju sam bio zadovoljan jer sam uz neki srednji napor imao prolaske oko 6 min/km
za razliku od 200-tki pre par dana, sada sam trčkarao nizbrdo, nisam hodao
iz prostog razloga što bi me ubio vetar, uspon je ka jugu, spust ka severu
ko ne plati na mostu, plati na ćupriji kaže turska mudrost
platio sam na bicikli, jer se trebalo vratiti istih 11km do kuće
sažvakao me severac kao ker patofnu
ispadoše dva treninga u danu odmora
ali oba kratka
ali dva
ali kratka
ali dva

puno ili ne

uzeo sam onu olovku za pisanje po ekranu telefona. preciznija je od prstiju ali sporija, huh. ipak dva palca brže rade, makar levi služio samo za nekoliko slova.

jutros sam pretrčao 11km, opet za istih 59 minuta, izgleda da mi je to trenutni limit :-)

probudio sam se neispavan i polomljen i bio ubeđen da danas DEFINITIVNO neću trčati. i kao hajde da probam što ranije ujutru, ne moram žuriti. ali zbog drugih obaveza u toku dana, ipak sam požurio.

kasnije popodne se iskristalisalo da je previše vetrovito i hladno za biciklu pa sam otišao na još jedno trčanje. sada već definitivno sa namerom da bude lagano.

odlazak od 7km izvan grada do aqua centra je bio baš spor ali sa vetrom u leđa. onda se naoblačilo pa sam morao da se vratim malo brže. malo sam i preprečio na 6km.

ispalo je da sam u par navrata pokušao da otrčim malo duže pa trčao malo brže, a danas sam eto tako na rezance prešao 11+7+6=24km iako sam u dan ušao sa bolnim nogama. koliko tumačim prognozu, naredna dva dana bih trebao da provedem na bicikli.

na preskok

upao sam "u mašinu" pa ostao bez par sati neophodnog vremena svakog prethodnog dana. danas sam se pride zapetljao (niko mi nije kriv) jer sam objavio jednog izgubljenog psa rase šar pei koji luta prigradskim puteljkom pa sam silno vreme izgubio odgovarajući na pitanja u vezi te objave na stranici za pomoć životinjama. na kraju je naravno ispalo da mu samo ja mogu pomoći. eh kada bih imao platu i službeni auto i plaćen godišnji, lepo bi bilo pomagati svim životinjama na koje naiđeš a ako usput i trčiš oko grada budi siguran da ćeš svakog dana naleteti na novi materijal.

elem, juče sam pošao na Dužinu, što treba shvatiti sa kilogramskom dozom ironije jer sam od onih trčanja od 2-3-4-5-7 kilometara već počeo da osećam posledice i preko svega me je onih 11 iz zadnjeg bloga dotuklo. nakon tolike pauze, povrede i bolesti, 11km za 59' mi je OZBILJNO tempo trčanje. šaleći se na temu Dužine pošao sam sa samo jednom idejom, a to je da trčim (ipak) malo lakše nego inače, jer sam zbog straha od predugog trajanja sve prethodne kratke probe izveo malo većom brzinom od logične.

tako sam pošao nekim autopilot tempom koji je ispao negde ispod 6 minuta po km, vrteo sam se oko 5'45-5'50 i to mi je bilo onak', okej. onda sam okrenuo i shvatio odakle duva vetar pa sam morao da pojačam da bi mi bilo jednako toplo, i onda sam pojačao još malo i još malo i na kraju sam završio 12km istim prosekom kao i jučerašnjih 11, s tim da je ovde početak bio lagan a kraj prejak. tri godine gradiš nešto i sve nestane za mesec i po, divno. i to ne da samo nestane, nego potoneš još tri sprata ispod nule, još divnije.

dakle dužina je propala, ali sam svejedno danas OZBILJNO naumio da odmorim. em je bio ponedeljak pa je valjalo malo i raditi, em sam već jedva mogao da istegnem zadnje lože i listove od bolova. oduvek sam razaznavao bol, gore u listovima boli kada odjednom ubaciš puno brda, a dole ispod listova boli kada naglo povećaš kilometražu. a ja sam nakon 50 dana posta (fasting) odvalio "čitavih" 34km u samo sedam dana, fascinantno!!!

prvi deo odmora je protekao po planu. sa jednim od pasa 5km lagane šetnje uz reku, i 5km laganog trčanja nazad. 33 minuta je dovoljno lagano, jelda? dobro, imao sam jaknu (?) i opet one glomazne stabane patike iz azrine pesme (gomila kotrljajućih tegova na nogama...) a valjalo je u jednoj ruci držati povodac za psa što podosta ruži simetriju pokreta. aionako sam bangljav, simetrija mi nikad nije bila najjača strana.

popodne opet onih desetak kilometara biciklom do samo meni znanog divljeg azila za pse, pa odatle pravo na reku pod najgrđu uzbrdicu grada čikaga (TM* radovan treći). tu sam vezao jaknu za biciklu tako što sam provukao sajlu kroz rukav, no ionako skoro niko nije prošao, to je maltene kraj sveta. dvoje su proveli neko štene koje se tri metra okušalo u brdskim deonicama pa zastalo uz glasan podsmeh svih nas prisutnih.

otrčao sam deset uzbrdica od 200 i neki metar, ne znam koliko mi je GPS ukrao zbog čestih okreta. moram jednom taj uspon premeriti kanapom dugim 10 metara. uzbrdo sam trčao a nizbrdo shodao ili treba sahodao ili još bolje po lokalnom saišao. vratim se na početnu tačku i pokaže mi oko 3'45'' pa sačekam dok štoperica dođe do 4 minuta pa opet juriš uzbrdo. za ukupnih 40' sam prešao 4230m od čega naravno 2km trčanja i 2km sailaženja, a u tih 10x200m sam se popeo 265 metara (ako mi i tu nije nešto malo ukrao gps) što je nekih stotinak spratova. fino.

nemam pojma otkud mi je dunulo da sve ovo uradim u danu odmora ali poprilično sam "nesnađen" nakon povrede i bolesti pa valjda napipavam šta mi je malo a šta previše, pokušavam da uđem u neki ritam u kojem će mi sve biti "taman" a za par dana bi trebalo da se vrati ono miholjsko proleće pa da opet zajašem biciklu. nigde ne žurim, proleće sam otpisao što se tiče ozbiljnih trka, i prija mi to odsustvo pritiska. pa polako.

11

kao pas koji juri sopstveni rep, tako mi je bilo danas. 

svo vreme sam mislio da mi je rep ispred a bio je iza mene.
a ja u krug, u krug.
i nisam ga stigao, naravno.
nemam pojma ni koliko sam zaista žurio a koliko mi se samo priviđao napor.
na kraju je ispalo da sam pretrčao 11km za 59 minuta.
bio sam na 200m od kuće, pored nekog frizerskog salona.
okrenulo mi se na 11.00km i pritisnuo sam STOP, prešao u lagani hod.
10m ispred mene je iz tog salončića izašla neka žena.
za njom je istrčala frizerka i počela da dovikuje Vesna, Vesnaaa
žena ništa, pokušava da stavi kapuljaču preko nove frizure jer promiče sneg.
ja se proderem VESNA!, ona se okrene, ja pokažem prstom na frizerku.
žena se okrene i vrati se nazad, ja se nasmeših a ona ništa.
ali nije to važno.
onda sam pogledao u telefon znajući da treba da uradim NEŠTO.
i umesto da sačuvam fajl, ja sam ga skrinovao i u aplikaciji stisnuo "back".
ode trčanje bespovratno izvan svih arhiva i dokaza.
ajd ako ništa drugo ostao mi je barem taj tzv "skrinšot".
više puta sam zastajao i svaki put izgubio po desetak sekundi dok stisnem STOP jer sve ide malo teže mokrim prstima.
iz nekog razloga nisam poneo rukavice iako sam pošao na -2°C.
šake su mi bile smrznute negde između 20-40 minuta trčanja a posle su oguglale.
svašta.

PS
u trku spazih i staru ljubav Velimira kako puši cigaru na terasi.
namignuo sam mu ali čisto sumnjam da je sa 150m razdaljine primetio taj detalj.

posle trčanja i sušenja sam odjurio biciklom da opet nahranim one kučiće izvan grada.
dok je hladno imaće od mene ručak, a kad opet otopli nemam pojma šta ću smisliti obzirom da su se smestili na pet metara od nečijih košnica.

jinx

evo već petnaestu godinu me optužuju kako previše pišem pa sam zimus malo utanjio sa blogovima. pisao sam neke druge manje sportske stvari. jer uopšte nisam živeo taj neki sport, pauza je delovala beskrajna.

još uvek sam zatečen razvojem situacije.
mislio sam da će ovo ići puuuuno drukčije. pre dva dana sam potrčao i osetio bol, i čekao da postane nepodnošljiv pa da se vratim na hodanje. no korak za korakom je sve delovalo isto, a onda sam se nakon minut ili navikao pa mi više nije bilo strašno, ili se bol malo i smanjio, ne znam. tako u neverici sam nastavio da trčim čak malo pojačavajući, valjda iz straha da će bol ipak pobediti i iz želje da pre toga dotrčim do što dalje tačke.

baš malopre je na tu temu jedna draga drugarica podelila poster/status o tome kako nestrpljivost dolazi iz nesigurnosti. ne verujemo sasvim da nam nešto zaista pripada pa žurimo da ga dograbimo što pre. e upravo tako sam i ja potrčao prekjuče, kao da će mi neko pojesti beton pred nogama pa da napravim što više koraka dok se to ne dogodi.

tada sam "nakupio" 4km trčanja od ukupno pređenih 5, ostatak sam šetao.
juče sam krenuo na pešačenje misleći da ću skroz zasebno od toga MOŽDA opet pokušati da trčkaram. no nakon 10km veoma brdske šetnje sa psom, stigli smo na asfaltić uz reku pa sam sačuvao taj prvi fajl kao "hiking" i krenuo ispočetka sa trčanjem. bez ambicija da se išta "mora", nego opet onako neobavezno, rekoh i da sve prođe kao 100/100m šetanja i trčanja, opet je to super.

ispalo je da smo pretrčali okruglo 4.1km (šta je tu okruglo?) i zaustavili se taman na pravom mestu da svratim i ispozdravljam se sa novootkrivenom svastikom za koju godinama nisam znao. koliko radosti i ljubavi iskrsne niotkud, svet je tako mali, pa iznenada naraste kao krofna.

danas je zamalo sve ispalo suprotno, na ivici sunovrata od euforije do kraha. rekoh da probam da trčim, da se napravim lud, kao da ne znam da imam tu povredu ili kako nazvati, pa pomoz bog. izleteo ja kao sa sam pozajmio tuđe noge pa udri. više je to doduše bio privid brzine nego stvarna jurnjava, ipak sam se skoro dva meseca navikavao na brzine šetnje od 5 km/h. nakon minut se pojavio bol i u trenu me je uhvatila i panika i obuzeo očaj. ne baš očaj, očajčić recimo.

no nekako verujući da će sve proći kao i prethodna dva dana, nastavio sam, povremeno menjajući tehniku na doskok prednjim delom stopala. nekako se sve zamrzlo u tom istom osećaju, boli ali ne previše, ja trčim, i prolaze minuti. to je to. po planu sam stao nakon 3km ispod pečurke (klupe i sto) pored reke, da se sklonim od kiše i malo istegnem. povratak je bio još malo brži i na 300m od kuće sam imao ukupan prosek od valjda 5'06''/km.

utrčao sam u školsko dvorište da se još malo istegnem, ovaj put bez zaklona pa mi je pipkanje po telefonu išlo malo teže. jeste da sam opremljen čitavom armadom nepromočivih telefona koji su navodno sposobni da prepoznaju pipkanje i kroz mokar ekran ali to u praksi nešto slabo deluje. tu sam odlučio da umesto zadnjih 300m do kuće tresnem jedan krug po betonskoj stazi i da malo popravim prosek.

rečeno - učinjeno, odvalio sam krug tako dobar da sam 6km završio za 30'12'' što je ajd da kažem prosek od oko 12 km/h odnosno 5min/km. nastavio sam da se istežem i razgibavam i došao na paklenu ideju. kad mi već ovako dobro ide, odvaliću još 4 puta po krug, svaki put se razgibnuti po minut između, i tako ću SIGURNO navući prosek ispod 5'/km.
MUĆAKKK!!!

nakon prvog kruga sam već imao 4'59'' prosek, nakon drugog 4'57'', i nakon trećeg sam hteo nekog da ubijem jer mi je ceo krug stajala brojka od pređenih 6.6km a desetine sekundi su neumoljivo prolazile. GPS se nešto zaigrao i ukrao mi skoro ceo krug. džabe sam jurcao još DVA puta po krug rešen da na ekranu ugledam 7.0 km, prosek mi je svejedno ostao malo iznad 5 min/km a ja sam umesto 7 pretrčao 7.250 km, koji su ostali nezabeleženi.

iskreno ne znam ni kako se to dogodilo ali uopšte se nisam iznervirao. kontam, uradio sam 1 krug (da dopunim do 7km) i još 4 planirana i još 1 neplaniran, dakle 6 deonica. to je 6*250=1500m brzog trčanja, i treba biti zadovoljan. kad kažem brzog, ne mislim na zaista brzo nego na ova post-povredna post-virusna post-bronhitisna i veoma anemična trčanja, dok mi je laktatni prag još uvek srozan na 4'20''/km.
ma ko-ga bri-ga!!!
da sam ja napravio jedan lep trening, sve drugo je manje važno.
još sam se dva puta provozao biciklom nekih 10+30km takođe po kiši i to je bilo sve.
a i gde ćeš više.

trčanje?

sad više ne znam kog dana sam prvi put trčao
bilo je nešto u školskom dvorištu, 4x250m jedva
j e d v a
ono, j e n, d v a
onda je bilo na stadionu 100/100m trčanje/hodanje
oba dana sam išao i na bic trening
trčanje je bilo samo usput
danas sam kao i juče odlučio da rizikujem prateći logiku temperature
prvo trčanje, pa bicikla tek kad dan uđe u najtoplijih par sati
rizik se isplatio, bicikla nije trpela
a i trčanje je doživelo brejk-tru
krenuo sam sa otpriličnih 100/100m pa malo produžio trčanje a skratio hodanje i na kraju opasno začuđen uspeo da otrčim par deonica po pola ili možda čak i ceo kilometar
ukupno 5km za pola sata od čega ~4km trčanja i ~1km šetnje
što znači da se na trčanju baš i nisam vukao kao mrcina, iako sam na plus 14 krenuo u trenerci!
(zbog uvodnog dela biciklom)
hmmm
ne znam ni da li sam mogao više, i kako
nije mi ni palo na pamet da pokušam
šta ću
možda sam i previše oprezan
ili nedovoljno ambiciozan
ili sam se ipak u krajičku svesti čuvao za biciklu i prvi zaista brdski trening
nemam pojma
da li je to definitivni izlazak iz povrede ili samo tračak lažne nade?
sledi još jedan dan proleća, pa nazad u zimu
fuj
kako će se kuk/loža/koleno/nerv ponašati kad se temperature vrate na prave zimske i kad se sve povrede probude iz zimskog sna?
nema veze, uželeo sam se i pešačenja sad...
dok sam mogao samo da hodam čeznuo sam za trčanjem i biciklom ali to mi je oduzelo one sate u šumi rezervisane za preispitivanja, maštu
sve mi je pomešano
još uvek me boli kad sedim, baš ona tačka kojom se stolica nabija u dupe/kuk
ako nije nepristojno tako reći

17-17

evo me na tačno mesec dana nakon trovanja i 4 duple infuzije kojima su mi razredili 5 litara krvi na 9 litara pa sada slavim hematokrit od okruglih 37 dovoljan za hiljadarku od osam minuta. predivno.
a dupe je nit tamo nit vamo, na istom mestu gde je i bilo, jer dupe najbolje zna gde mu je mesto. ima tu par nijansica ali koje ništa ne znače, ili barem ništa. nema veze. tako se kaže.
danas sam probao da trčim pa eto kako je ispalo:

nisam ni sanjao da bih mogao da trčim u kontinuitetu minutima i minutima, jedina dilema je bila da li da probam pravac od 70m pa da prošetam kroz krivinu staze od 250m, ili da pokušam ceo krug. prvi krug je prošao gotovo bezbolno, zatezanje se pojavilo negde oko 220m. drugi krug sam potrčao malo brže pa se zatezanje pojavilo oko 200m i do kraja se pretvorilo u blagi grč. treći krug (svaki put nakon par minuta pauze i istezanja) sam pokušao sitnim bržim koracima no bol se opet pojavio nekoliko koraka ranije, a poslednji krug sam otrčao ubedljivo najbrže (možda 12 km/h) i bol se pojavio već negde oko pola, međutim ne onako parališući kao pre mesec dana pa sam uz malo ugađanje tehnike uspeo da dotrčim do kraja. sveukupno kilometar! jeeeeee... 

da ne bude sve tako crno (i crveno) pobrinuo sam se pre pokušaja trčanja, pa sam biciklom odvezao 48+14km, prvo trkačkom a onda mtb-om. na bicikli ništa ne boli naročito, a meni je svejedno čime ću se kretati, slobodi se u sprinterice ne zaviruje. 

naravno niko i ništa mi ne brani da i narednih dana ovako pokušavam da trčim 4x250m pa ću pratiti napredak, ili nazadak, svejedno.

kanali

velika je neizvesnost na kojem ću kanalu raditi ovog proleća. stalno se to ponavlja na svakih par godina, no ovaj put je došlo nekako iznenada pa sam još uvek nepripremljen, kao ovi što čiste puteve svakog decembra kad padne sneg.

naljutim se na trčanje jer mi je nemoguće pa se onda bacim na biciklu, pa mi čak postane antipatično sve u vezi trčanja. onda prestanem da pišem sportske blogove pa se prebacim na fotografiju ili pisanje, deaktiviram sportsku stranicu na fejsu pa vratim neku od "nesportskih". tako sam ih pre par dana aktivirao sve, koliko da proverim čega tu ima odnosno šta je sve ostalo nakon zadnjih čišćenja i brisanja, pa mi sada samo uzalud dolaze obaveštenja kako treba nešto novo objaviti "jer vaša publika odavno nije ništa pročitala".

hoću li dobru ili lošu vest, pitanje je sad. dobra vest je da se uporedo sa zadnjim danom antibiotika skoro skroz smanjio kašalj pa sam juče uspeo i da se provozam biciklom, i malo prošetam, zahvaljujući skoro dvocifrenoj temperaturi (napolju, ne telesnoj).

loša vest je da me povreda u dupetu boli još više, čini mi se jutros kao nijednom ove godine, nakon samo deset minuta sedenja za kompjuterom. kakva god povreda bila, suluda je uopšte ideja da bi neko ceo dan trebao da stoji ili šeta, bez minuta sedenja. dosta je i onih par sati trudničkog radnog vremena na poslu da mi krenu suze od bolova. to će nakon gripa/bronhitisa biti novi veliki izazov ovog proleća - izlečiti GUZU.

i dalje će sve od toga zavisiti. kako će se povreda ponašati sa dolaskom toplijeg vremena, da li će mi se nakon nekoliko godina odgađanja napokon namestiti da čuvena Godina Bicikle, koja zvuči skroz kontra kineske Godine Svinje obzirom da svinja još i može potrčati ali na bicikli bogme još nijednu nisam video.

to će dosta uticati i na vikende jer bicikla podrazumeva vikende kod kuće obzirom da se tada može preći najviše kilometara, dok trčanje uključuje puno više putovanja, uglavnom na bezbrojne polumaratone ali i na druge trke. dosadašnja ili je bolje reći za-sada-šnja pauza je otprilike ista kao i one dve nakon dva preloma 2017-te, to je tih nekih 6 nedelja pola pauze pola pešačenja, i dalje odavde već znam kojom se brzinom može vratiti u trčanje. no bolest je još uvek malim delom prisutna i ne bih smeo da se usudim na bilo kakav pokušaj dubljeg disanja, još ovih nekoliko dana otopljenja verovatno. možda neko kratko potrčavanje, ali lagano. tako sam u januaru i pola februara skupio kilometar trčanja, 50m ovde 50m onde dok me ne zaboli i ne zaustavi. no sa ozdravljenjem barem više neću biti onako kilav i uspavan celog dana, pa ću se barem u drugim sferama aktivirati, ako ne baš na trčanju.

planovi

tako rado bih pravio planove.
skočio iz fotelje i pisao za kompjuterom.
umesto svake rečenice ovako na telefonu, nakucao bih pet.
pisao bih o tome kako bih voleo da mi izgleda proleće. koliko bicikle, koliko trčanja. pa u krug. bicikle što više, što brže, što jače. ako se ne polomim, naravno.
trčanje, minimalno. valja okajati onih skoro 6000 bespotrebnih kilometara. ove godine bih sve drukčije. bang for the buck. brzina, tehnika. trke građana. 3km, 5km. ludo i brzo. deonice, ubrzanja, strides. povremeno lagano rastrčavanje, sa istezanjem i gimnastikom po vidikovcima. ekonomično, euforično, efikasno. growth hormone stimulation. i taj bulšit.
no proći će još dotle... imunitet mi je ispod nule. jedan dan me boli pola vilice, sutradan mi nateknu očni kapci, pa pljuvačne žlezde, pa slabost u butinama, bol u leđima. kao da sam pokupio deset virusa istovremeno. kašalj se lagano primiruje ali je još tu. koordinacija slaba. prekjuče trčao 200 koraka nizbrdo, to je 250m. season's best! samo mali grč iza kolena i nestabilnost. danas opet slabost. premeštam se iz jedne fotelje u drugu. biram odakle je najlepši pogled na život koji prolazi.

42

ko zna kada je prošlo tih famoznih 42 dana za koje vreme bi u teoriji trebala da se smiri radikulopatija. nekoliko puta u životu sam odbrojavao kad mi doktor kaže "6 tjedana" jer doktor je međimurac pa se tako izražava, u tjednima, što ja lako preračunam u nedelje iliti sedmice. pa šest nedelja pa šest nedelja, na svakih par godina prebrojavao i nijednom mi nije palo na pamet da ta povreda traje maraton dana. svašta.

uglavnom malo sam razmišljao ali se nisam utešio, naprotiv. za vreme dugotrajnih bolesti ceo organizam trpi, svi mišići oslabe, pa umesto da očvrsneš područje iz kojeg dolazi problem ono dodatno oslabi, i sve se pogorša. nemam pojma koliki je bio ovaj korak unazad, a ne znam ni dokle će trajati. temperature nemam već 3 dana ali kašalj se nastavlja i deluje mi suludo pokušavati bilo šta "trenirati" sa ovakvim bronhijama. neka slabost još uvek postoji, takođe, što ukazuje na neki otporniji virus.

da sam spreman da me tresne maljem po glavi, baš i nisam. iskreno rečeno veoma se bojim tog dana kada ću pokušati da trčim pa opet shvatiti da ne mogu. biće to koliko vidim dva puna meseca nakon onog pada pred novu godinu, i agonija će tek tada početi, jer će bolest (grip, bronhitis) nadam se konačno nestati i više neće biti razloga za netrčanje.

ne znam ni koliko može trajati umerena depresija i šta sve treba uraditi da se ne pogorša. planovi be i ce, rezervne varijante, od jednih lekara ka drugim lekarima, blabla. premeštaš se iz jedne fotelje u drugu i biraš odakle je najlepši pogled na život koji prolazi.

u braku ili s detetom

tema nema nikakve veze sa brakom i detetom ali naslov itekako ima.
radi se o slobodnom vremenu, ili kako već nazvati sve ono što nije obavezno a ispunjava naše dane i naš život.
ima pola godine ako ne i više, otkako sam kupio akcionu kamericu.
ajd na stranu svi nesporazumi jer sam mislio da s njom može da se uradi puno više, to je moj poznati problem prevelikih očekivanja.
no nakon nekoliko upoznavanja i razočaravanja, shvatio sam da je glavni problem vreme.
vreme.
treba ti previše vremena da bi s njom ušao u ozbiljnu vezu.
kao što će najbolje svirati gitaru onaj klinac koji je ne ispušta iz ruku 24/7, a ne onaj koji pola sata dnevno odvoji da nauči po par novih akorda, slično tome i iz kamerice najviše može da izvuče onaj koji može s njom da stupi u brak.
ili da je usvoji.
otud naslov.

treba stalno brinuti da bude napunjena, a punjenje i povezivanje zahteva da je rasklopljena što je nemoguće dok se nalazi na bilo kojem od nosača.
prebacivanje slika i filmova je novi blok vremena, a najveći je montiranje materijala, ako ne i preveliki.
jednom sam naivno pomislio, hm, okačim je negde, snimim šta mi rade kučići dok nisam tu, i kad se nakon pola dana vratim kući pogledam ko je to tačno bio nemiran, ko je dirao mačku, ko je iščupao ružu, i sve ostalo.
za to je bolje ostaviti mobilni na prozoru i stisnuti REC, on će to da uradi tačno onako kako si zamislio.

da bi kamera snimala duže od 2h moraš da je spojiš na napajanje jer joj je baterija "tanka".
problem je i skladištenje jer uopšte ne postoji opcija snimanja slike na svakih 5 sekundi, to se snima UPOREDO sa filmom, ili nikako.
čime gubi svaku poentu, očigledno.
ono kada sam prvi put krenuo po kiši da trčim i snimam, umesto samo tih slika na svakih 2 ili 5 sekundi, ne sećam se, snimila mi je redosled sličica plus 3 filma po 15 minuta pre nego što je iscurela baterija.
usto je sve bilo neupotrebljivo jer su kišne kapi izobličile sve što je objektiv video, uprkos mom trudu da na svakih par sekundi obrišem prednje staklo.

usto (drugo usto) sam svo vreme trčao ukočen kao da sam progutao motku jer koliko god bila lagana ipak je osećaš na temenu, i koliko god je učvrstio ona klacka na vrhu kačketa i osećaš se kao da nosiš neko jaje navr glave.
kad se samo setim stucanog vremena tokom prebacivanja fajlova, pregledanja, klik klik klik traženje slike po slike šta izdvojiti i sačuvati, sva demontiranja i montiranja, naknadna brisanja neupotrebljenog, desetine čekanja po nekoliko sekundi da se pokrene aplikacija kojom upravljaš kamericom sa mobilnog, prođe pola dana.
preko svega, nositi već i telefon je sasvim dovoljno a često i previše, i svaki dodatni "čvarak" preko njega je više nego višak.
volim da se na trčanju osećam kao na trčanju a ne kao na snimanju, nisam glumica.
ni neki dokumentarista.

koliko god romantična bila ideja da će jednom zec pretrčati put a ja ga snimiti kamerom s vrha glave jer je stalno nosim gore kao papagaja, milion puta više je debilna ista ta ideja koja podrazumeva da celog života hodam sa periskopom iznad mozga ne bih li jednom godišnje uslikao zeca ili srnu ili saobraćajku.
to se naprosto NE is pla ti.
hoću da kažem, ne isplati se ni samo nošenje kamere svaki dan po par sati na trčanju i par sati na bicikli, a da ni ne pominjem sate i sate punjenja baterije, spajanja odspajanja, prebacivanja slaganja i brisanja fajlova, montiranja i demontiranja.
katkad mi fali i samo par minuta da stignem na trčanje između drugih planova, a par sati viška definitivno neću nikada imati.

tako dođemo do skroz nove kategorije u poimanju i prihvatanju novih stvari.
koliko je vremena potrebno da nešto uopšte koristiš onako kako je zamišljeno.
recimo, GPS sat ti uštedi vreme u odnosu na telefon.
ne paziš na njega, ne može da ti ispadne, da se izgrebe, uvek ti je pri ruci i lakše ga dohvatiš, sve meri isto kao i telefon a kada ga skineš sa ruke i spustiš pored kompjutera baterija mu se sama dopunjava dok on prebacuje podatke i samo ti se FUĆ otvori novi ekran na kojem ti se pojave svi podaci sa trčanja.
plus ono najvažnije, kada poneseš sat ne postoji ni mogućnost da "slučajno" ugledaš nešto što se može ugledati na telefonu, neka poruka ili slično, što ti može omesti trčanje.
"less is more", ponekad. šta ponekad, uglavnom.

poezija

tako je malo potrebno za igru, i za smrt. dovesti život na ivicu žileta i videti koliko je zaista jak. mada svi znamo da je jak poput paučine - ako ti se učini da ju je lako pokidati, osetićeš iznenađujući otpor, ali ako neoprezno projuriš kroz nju, shvatićeš da se pocepala a da nisi uložio nikakav napor. najteže stvari slomiš najlakše, nepažnjom. što se više trudiš, teže ide. iz te perspektive moja jutrošnja ideja i nije baš imala previše šansi. da nisam nesiguran u dupe i koleno i ložu i kuk i sve tu na potezu, pomislio sam, sad bih se zaleteo negde uzbrdo na trčanje najjačim mogućim tempom dok god mogu, pa polako nazad. bez obzira kako bi mi delovalo u grudima. ako bih i zaradio upalu pluća, iskašljao litar krvi odmah po povratku umro od gušenja u sopstvenim ugrušcima, ne bi mi bilo žao. ovakav život se ionako slabo isplati. ako je Život zaista "ono što radimo dok čekamo da nam se Nešto dogodi" onda je moj život doslovno ništa. jer više od mesec dana ne radim ništa, samo čekam to neko ozdravljenje. i to neko nazovi proleće. koje će mi najverovatnije doneti samo još više zla. pa sam zbog toga već unapred na njega ljut. svako godine sam ja ulazio u proleće a sada ležim i čekam da ono uđe u mene. odjednom mi je žao svih straćenih godina, dana, sati, minuta. kao da podvlačim crtu šta sam uradio pa vidim da sam mogao više. svaku put kad nas ovakvi momenti u životu trgnu, skloni smo donošenju rezolucija kako će "nakon ovoga" sve morati da bude bolje, promišljenije, smislenije, i to nas drži otprilike koliko i ten sa letovanja. nakon par dana poveruješ da si se navikao na nešto drukčije ali dok trepneš sve je opet isto kao i nekad, boja je netragom nestala, ti si onaj stari ti jer da umeš da budeš drukčiji ne bi čekao ovoliko godina i da dobiješ grip pa da se opametiš. nije ti ni prva godina života, ni prvi grip. život je kurac od ovce.

krv

dan je počeo buđenjem odmah iza ponoći jer sam se silno raskašljao i kada sam hhhrrrkkkkk potrčao u wc da ispljunem sadržaj niz vodu je otišla drečavo crvena kuglica. IMAM TUBERKULOZU, pomislio sam. do jutra je izašlo još par klikera neke sukrvice pa se sve iskašljano vratilo u predivne maslinaste nijanse. ništa od drame.

u međuvremenu sam poslednje dane (nadam se) vrućice iskoristio za neke sitne detalje kojima nikako da posvetim dovoljno pažnje, poput mojih desetak neaktivnih fejsbuk stranica i isto toliko tviter i instagram profila. gle ovo korisničko ime je zauzeto, baš šteta. ček da vidim šta tamo ima, kad ono neki moj stari profil. pa dok provališ sa kojeg je to mejla registrovano, pa zatraži novu lozinku, pa se prijavi/odjavi sa deset mejlova na neki drugi, sreća da imam svesku u koju sam zapisao barem 50% od lozinki, a za ostale ću se valjda snaći po pamćenju ili na kocku (gamble, not cube).

na današnji dan sam prošle godine pobedio neptun trail kroz blato i mulj do gležnjeva, pa sam u čast tome otišao na šetnju pored reke i poveo sa sobom kuče da ne budem jedina budala koja se zaglibila. da premotam te divne uspomene. jedina razlika je što sam nakon omlaćivanja blata sa patika ostao u čistim čarapama, a pre godinu dana sam čarape jednostavno - bacio! odmah nakon trke je trebalo putovati dalje za samobor da bih sutradan trčao zimsku ligu na japetić, zaista nisam imao gde sa kilogram čarapa od čega 950g blata. zato sam blatnjave patike samo obrisao o travu i vratio u kutiju, pa ih za nepunih 20-ak sati oprao u snegu jer smo se sa japetića nakon trke svi spuštali planinarskom stazom kroz sneg do kolena.

možda su mi zato i draži svi ti nazovi uspesi na trail trkama. na bezbednom asfaltiću je lako na taktiku dobiti one u špicu snage, dovoljno ti je strpljenje i nešto ekstremno, bilo to plus 40 ili kiša i ledeni vetar ili nemogući nagibi ili... , i svako iskusan će iskoristiti tuđe nesavršenosti i neiskustvo. no kada ubaciš neke previše tehničke i vratolomne podloge i terene, odjednom ti više nisu dovoljni samo klikeri, moraš i ti sa ekipom naglavačke uz/niz kamenjare ili blato, pa pomoz bože.

tako sam opet na ovoj današnjoj šetnji bio u mislima na trčanju, ako ne i mišićima. elem evo kako ide oporavak. prekjuče prva šetnja od 2km, juče druga šetnja 4km ali preko sat vremena, i nakon toga sat vremena toliko lagane vožnje biciklom da mislim da mi puls nije prešao 80. danas sat šetnje od čega pola po travi i blatu. hej, odavde do maratona i nema još mnogo koraka. jedva 35 hiljada.

buncanje

ležim u fotelji tako što sam se snizao koliko god je moguće a noge su prepale ne znam ni sam gde. treći dan pod temperaturom čekam da epizoda doktora hausa odmakne barem 30 minuta da bih je pustio od početka i zatim premotavao reklame, jer ako pustim uživo onda sam nagrabao. ova sezona je najidiotskija koju sam gledao. preterali su baš. ne znam koliko glumac ima slobode u svemu, ali malo se izgubio. to preglumljavanje budale povremeno liči na mister bina. dislajk. iz nekog razloga mi je nadošlo sećanje na krašić. tako, ležim, ne znam da li sanjam ili se sećam, a ne znam ni zašto sve to i otkud. i kako sam prošao lišnjića pa mi je delovao loše pa kad sam prošao krišta i on mi je delovao loše i sve do cilja sam razmišljao šta li će se iza dogoditi. nije bila dakle loša ta 2018. krašić je ove godine bio slabiji što se tiče konkurencije ali je to ipak stara trka sa renomeom koju je trčalo mnogo odličnih maratonaca. tamo drugo mesto, nakon prvog mesta na neptun trejlu u februaru i drugom mestu u brtonigli, oba puta sam se prijavio na kraću stazu zbog slomljenog ramena i bolova. i tek sada sam se setio krašića. i ustao iz fotelje da još malo gnječim za kompjuterom ovaj išijatikus i gluteus. posle toga je valjda došao maraton u novom gradu i prvo mesto apsolutno, pa prvo mesto na prvom valjevskom halfu, ali u trci na 10km. dva ista kruga ulicama trenutnog grada mi je delovalo kao ispiranje mozga, i nisam pogrešio sa izborom trke. nisam loše otrčao ni žumberačku, do kraja sam duvao zavrat nekima koji su me uvek drali po nekoliko minuta u polumaratonu. evo sada otvorih excel pa i to sam zaboravio, da sam nakon žumberačke (subota popodne) u orešju (nedelja ujutru) bio treći apsolutno na ona tri blatnjava makadamska kruga oko jezera. i na onom zadnjem maratonu u novom sadu sam po pljusku i hladnom vetru bio drugi. nikakvi rezultati a dosta plasmana, takva mi je bila godina, što valjda pokazuje za šta sam bio sposoban, samo za taktičke trke. al dobro, što se tiče trčanja, vredelo je sve to proživeti i proputovati. zato 2019-ta kreće kao da sam ukopan duboko pod zemlju. došlo na naplatu.

tonjenje

baš da vidim dokle se može potonuti.
1) prilikom pada sam se raskrečio kao balerina i nagnječio živac 2) zbog čega nisam trčao mesec dana 3) u međuvremenu sam zakačio neku virozu pa je oporavak zastao a pešačenja se intenzitetom vratila u lagane šetnjice 4) napokon sam dobio pravi grip pa ležim sa temperaturom 38-39, a poznato je da 5) kod bolesti sve povrede prestanu da zarastaju i prolaze i stanje se dodatno pogorša 6) jutros sam vadio krv i hematokrit mi je devojačkih 37.5 što je otprilike dovoljno za polumaraton 1h40 ako ne bih bio bolestan (dakle 1h50) i da nisam napravio ovoliku pauzu koja će izaći na dva meseca (dakle 2h00). no kao što rekoh nerv mi je još uvek iritiran pa ne mogu potrčati, dakle ipak Half 3h00 (pešačenjem)

dva drveta

Rasla su dva drveta, dva života
dovoljno udaljena da godinama
nisu ni znali za ono drugo.
Kada su dovoljno porasli,
dogodilo se,
kad vetar jako dune,
da se slučajno dodirnu liščicama.
Pa opet.
Pa opet.
Jednom je vetar dunuo tako jako
da su im se grane na minut uplele,
kao da se drže za ruke.
I nakon svih nakupljenih sitnih dodira prstima,
to kratkotrajno držanje za ruke
je njihovoj mašti dalo krila.
Poželeli su još jači vetar,
koji bi im omogućio da se čvrsto zagrle.
Čekali su i čekali.
I došla je oluja
koja ih je oba iščupala iz korena i bacila na zemlju.
Ležali su tako,
napokon zagrljeni,
i srećni gledali u nebo.
"Isplatilo se", prošaputali su u isti glas.

druga priča

danas drugi dan otopljenja, sa dvocifrenim plusom. predpremijera proleća. trebalo bi reći preTpremijera. krenuo sam biciklom negde dalje pa se vratio sa pola puta, pa opet krenuo pa se opet vratio i na kraju sam ipak odvozao zacrtano, dva puta po 15-ak kilometara. uveče još sat i po šetnje i tu leži zec. nakon izlaska iz grada je krenulo da me grebe ispod grla pa još više pa sam malo kašljucao i pljuckao kao tifusar iz dokumentaraca od pre par vekova, i sada osećam sasvim solidno grebanje u bronhijama. nešto poput najgoreg prolećnog alergijskog bronhitisa, obzirom da je iskašljavanje odjednom prestalo i ostao je samo razdirući kašalj. nakon šetnje se to primirilo, pa se evo pred spavanje opet javilo. popio sam jednu tableticu protiv alergije pa šta bude, škoditi neće a ako pomogne mnogo će značiti. što se tiče trčanja, nisam ni pokušavao. zbog ovih bronhija. sada mi već postaje svejedno, kud 5 nedelja tu još koliko god treba. fuj.

memento

nekako mi je proleteo januar, nikako da pohvatam konce.

znate onaj film Memento, gde glavni junak svake noći izgubi sećanje.

pa ujutru kreće sve ispočetka, gleda cedulje, papiriće.

tetovira po sebi ko mu je prijatelj a ko ne, da ne smetne s uma.

oduvek su ljudi zloupotrebljavali to moje brzo zaboravljanje loših stvari.

dođu sutra pa kažu hajmo ispočetka a ja kažem hajmo.

sve nekako verujem da je moguće probuditi se a da svet bude lepše mesto.

tako sad gledam u neke silne poruke i pokušavam da ih poređam.

sve mi se to uhvatilo u krug kao kad vetar podigne kese i papire pa vrti li vrti, ne znaš koji je poleteo prvi a koji poslednji sad kad su svi u vrtlogu. 

*** SVAKA SLIČNOST SA ISTINITIM DOGAĐAJIMA JE SLUČAJNA ***

08.01.2019. pre podne

19.01.2019. ujutru

20.01.2019. ujutru

20.01.2019. pre podne

20.01.2019. popodne

21.01.2019. pre podne

21.01.2019. uveče

sa instagrama,

natrčalo upozorenje baš kad treba :-)

a evo kako su moje reči vredele, pa nisu vredele.

ateriranje od neba do deponije za 4.5 dana :-(

21. januar uveče

26. januar popodne