dovoljno udaljena da godinama
nisu ni znali za ono drugo.
Kada su dovoljno porasli,
dogodilo se,
kad vetar jako dune,
da se slučajno dodirnu liščicama.
Pa opet.
Pa opet.
Jednom je vetar dunuo tako jako
da su im se grane na minut uplele,
kao da se drže za ruke.
I nakon svih nakupljenih sitnih dodira prstima,
to kratkotrajno držanje za ruke
je njihovoj mašti dalo krila.
Poželeli su još jači vetar,
koji bi im omogućio da se čvrsto zagrle.
Čekali su i čekali.
I došla je oluja
koja ih je oba iščupala iz korena i bacila na zemlju.
Ležali su tako,
napokon zagrljeni,
i srećni gledali u nebo.
"Isplatilo se", prošaputali su u isti glas.
Nema komentara:
Objavi komentar