evo već petnaestu godinu me optužuju kako previše pišem pa sam zimus malo utanjio sa blogovima. pisao sam neke druge manje sportske stvari. jer uopšte nisam živeo taj neki sport, pauza je delovala beskrajna.
još uvek sam zatečen razvojem situacije.
mislio sam da će ovo ići puuuuno drukčije. pre dva dana sam potrčao i osetio bol, i čekao da postane nepodnošljiv pa da se vratim na hodanje. no korak za korakom je sve delovalo isto, a onda sam se nakon minut ili navikao pa mi više nije bilo strašno, ili se bol malo i smanjio, ne znam. tako u neverici sam nastavio da trčim čak malo pojačavajući, valjda iz straha da će bol ipak pobediti i iz želje da pre toga dotrčim do što dalje tačke.
baš malopre je na tu temu jedna draga drugarica podelila poster/status o tome kako nestrpljivost dolazi iz nesigurnosti. ne verujemo sasvim da nam nešto zaista pripada pa žurimo da ga dograbimo što pre. e upravo tako sam i ja potrčao prekjuče, kao da će mi neko pojesti beton pred nogama pa da napravim što više koraka dok se to ne dogodi.
tada sam "nakupio" 4km trčanja od ukupno pređenih 5, ostatak sam šetao.
juče sam krenuo na pešačenje misleći da ću skroz zasebno od toga MOŽDA opet pokušati da trčkaram. no nakon 10km veoma brdske šetnje sa psom, stigli smo na asfaltić uz reku pa sam sačuvao taj prvi fajl kao "hiking" i krenuo ispočetka sa trčanjem. bez ambicija da se išta "mora", nego opet onako neobavezno, rekoh i da sve prođe kao 100/100m šetanja i trčanja, opet je to super.
ispalo je da smo pretrčali okruglo 4.1km (šta je tu okruglo?) i zaustavili se taman na pravom mestu da svratim i ispozdravljam se sa novootkrivenom svastikom za koju godinama nisam znao. koliko radosti i ljubavi iskrsne niotkud, svet je tako mali, pa iznenada naraste kao krofna.
danas je zamalo sve ispalo suprotno, na ivici sunovrata od euforije do kraha. rekoh da probam da trčim, da se napravim lud, kao da ne znam da imam tu povredu ili kako nazvati, pa pomoz bog. izleteo ja kao sa sam pozajmio tuđe noge pa udri. više je to doduše bio privid brzine nego stvarna jurnjava, ipak sam se skoro dva meseca navikavao na brzine šetnje od 5 km/h. nakon minut se pojavio bol i u trenu me je uhvatila i panika i obuzeo očaj. ne baš očaj, očajčić recimo.
no nekako verujući da će sve proći kao i prethodna dva dana, nastavio sam, povremeno menjajući tehniku na doskok prednjim delom stopala. nekako se sve zamrzlo u tom istom osećaju, boli ali ne previše, ja trčim, i prolaze minuti. to je to. po planu sam stao nakon 3km ispod pečurke (klupe i sto) pored reke, da se sklonim od kiše i malo istegnem. povratak je bio još malo brži i na 300m od kuće sam imao ukupan prosek od valjda 5'06''/km.
utrčao sam u školsko dvorište da se još malo istegnem, ovaj put bez zaklona pa mi je pipkanje po telefonu išlo malo teže. jeste da sam opremljen čitavom armadom nepromočivih telefona koji su navodno sposobni da prepoznaju pipkanje i kroz mokar ekran ali to u praksi nešto slabo deluje. tu sam odlučio da umesto zadnjih 300m do kuće tresnem jedan krug po betonskoj stazi i da malo popravim prosek.
rečeno - učinjeno, odvalio sam krug tako dobar da sam 6km završio za 30'12'' što je ajd da kažem prosek od oko 12 km/h odnosno 5min/km. nastavio sam da se istežem i razgibavam i došao na paklenu ideju. kad mi već ovako dobro ide, odvaliću još 4 puta po krug, svaki put se razgibnuti po minut između, i tako ću SIGURNO navući prosek ispod 5'/km.
MUĆAKKK!!!
nakon prvog kruga sam već imao 4'59'' prosek, nakon drugog 4'57'', i nakon trećeg sam hteo nekog da ubijem jer mi je ceo krug stajala brojka od pređenih 6.6km a desetine sekundi su neumoljivo prolazile. GPS se nešto zaigrao i ukrao mi skoro ceo krug. džabe sam jurcao još DVA puta po krug rešen da na ekranu ugledam 7.0 km, prosek mi je svejedno ostao malo iznad 5 min/km a ja sam umesto 7 pretrčao 7.250 km, koji su ostali nezabeleženi.
iskreno ne znam ni kako se to dogodilo ali uopšte se nisam iznervirao. kontam, uradio sam 1 krug (da dopunim do 7km) i još 4 planirana i još 1 neplaniran, dakle 6 deonica. to je 6*250=1500m brzog trčanja, i treba biti zadovoljan. kad kažem brzog, ne mislim na zaista brzo nego na ova post-povredna post-virusna post-bronhitisna i veoma anemična trčanja, dok mi je laktatni prag još uvek srozan na 4'20''/km.
ma ko-ga bri-ga!!!
da sam ja napravio jedan lep trening, sve drugo je manje važno.
još sam se dva puta provozao biciklom nekih 10+30km takođe po kiši i to je bilo sve.
a i gde ćeš više.
Nema komentara:
Objavi komentar