upao sam "u mašinu" pa ostao bez par sati neophodnog vremena svakog prethodnog dana. danas sam se pride zapetljao (niko mi nije kriv) jer sam objavio jednog izgubljenog psa rase šar pei koji luta prigradskim puteljkom pa sam silno vreme izgubio odgovarajući na pitanja u vezi te objave na stranici za pomoć životinjama. na kraju je naravno ispalo da mu samo ja mogu pomoći. eh kada bih imao platu i službeni auto i plaćen godišnji, lepo bi bilo pomagati svim životinjama na koje naiđeš a ako usput i trčiš oko grada budi siguran da ćeš svakog dana naleteti na novi materijal.
elem, juče sam pošao na Dužinu, što treba shvatiti sa kilogramskom dozom ironije jer sam od onih trčanja od 2-3-4-5-7 kilometara već počeo da osećam posledice i preko svega me je onih 11 iz zadnjeg bloga dotuklo. nakon tolike pauze, povrede i bolesti, 11km za 59' mi je OZBILJNO tempo trčanje. šaleći se na temu Dužine pošao sam sa samo jednom idejom, a to je da trčim (ipak) malo lakše nego inače, jer sam zbog straha od predugog trajanja sve prethodne kratke probe izveo malo većom brzinom od logične.
tako sam pošao nekim autopilot tempom koji je ispao negde ispod 6 minuta po km, vrteo sam se oko 5'45-5'50 i to mi je bilo onak', okej. onda sam okrenuo i shvatio odakle duva vetar pa sam morao da pojačam da bi mi bilo jednako toplo, i onda sam pojačao još malo i još malo i na kraju sam završio 12km istim prosekom kao i jučerašnjih 11, s tim da je ovde početak bio lagan a kraj prejak. tri godine gradiš nešto i sve nestane za mesec i po, divno. i to ne da samo nestane, nego potoneš još tri sprata ispod nule, još divnije.
dakle dužina je propala, ali sam svejedno danas OZBILJNO naumio da odmorim. em je bio ponedeljak pa je valjalo malo i raditi, em sam već jedva mogao da istegnem zadnje lože i listove od bolova. oduvek sam razaznavao bol, gore u listovima boli kada odjednom ubaciš puno brda, a dole ispod listova boli kada naglo povećaš kilometražu. a ja sam nakon 50 dana posta (fasting) odvalio "čitavih" 34km u samo sedam dana, fascinantno!!!
prvi deo odmora je protekao po planu. sa jednim od pasa 5km lagane šetnje uz reku, i 5km laganog trčanja nazad. 33 minuta je dovoljno lagano, jelda? dobro, imao sam jaknu (?) i opet one glomazne stabane patike iz azrine pesme (gomila kotrljajućih tegova na nogama...) a valjalo je u jednoj ruci držati povodac za psa što podosta ruži simetriju pokreta. aionako sam bangljav, simetrija mi nikad nije bila najjača strana.
popodne opet onih desetak kilometara biciklom do samo meni znanog divljeg azila za pse, pa odatle pravo na reku pod najgrđu uzbrdicu grada čikaga (TM* radovan treći). tu sam vezao jaknu za biciklu tako što sam provukao sajlu kroz rukav, no ionako skoro niko nije prošao, to je maltene kraj sveta. dvoje su proveli neko štene koje se tri metra okušalo u brdskim deonicama pa zastalo uz glasan podsmeh svih nas prisutnih.
otrčao sam deset uzbrdica od 200 i neki metar, ne znam koliko mi je GPS ukrao zbog čestih okreta. moram jednom taj uspon premeriti kanapom dugim 10 metara. uzbrdo sam trčao a nizbrdo shodao ili treba sahodao ili još bolje po lokalnom saišao. vratim se na početnu tačku i pokaže mi oko 3'45'' pa sačekam dok štoperica dođe do 4 minuta pa opet juriš uzbrdo. za ukupnih 40' sam prešao 4230m od čega naravno 2km trčanja i 2km sailaženja, a u tih 10x200m sam se popeo 265 metara (ako mi i tu nije nešto malo ukrao gps) što je nekih stotinak spratova. fino.
nemam pojma otkud mi je dunulo da sve ovo uradim u danu odmora ali poprilično sam "nesnađen" nakon povrede i bolesti pa valjda napipavam šta mi je malo a šta previše, pokušavam da uđem u neki ritam u kojem će mi sve biti "taman" a za par dana bi trebalo da se vrati ono miholjsko proleće pa da opet zajašem biciklu. nigde ne žurim, proleće sam otpisao što se tiče ozbiljnih trka, i prija mi to odsustvo pritiska. pa polako.
Nema komentara:
Objavi komentar