okolišna devetka

izgleda da sam stigao do monstruoznih 114km u julu, koji ni po čemu nisu monstruozni osim što su u julu.
nekad sam to u tri dana trčao.
sada u 24.

zabavno mi je hodočašće sljemenaša ka Durmitoru i praćenje Vece i kompanije kako trupću po 70-ak km dnevno kao neki Le Tour De Bosnia.

nije ni čudo što mi onda jutrošnjih 9km deluju smešnjikavo.

A EVO KAKO JE DO NJIH DOŠLO! 
(hint, zaobilaznim putem)

nakon 441km u 2019. kada sam bio ogorčen zbog dva propuštena meseca nakon povrede, dalje je sve krenulo nizbrdo pa sam (u Julu) imao 

161, 147, 117, 4, 47, 15, 

pa odatle ovih 114 deluju kao povratak iz bunara.

elem pre tri noći je neki alhos naslonio staru gradsku biciklu (kontraš) na našu kapiju, pa smo je premeštali uz i niz ulicu gde će manje smetati no taj neko je otpuzao kući i očigledno zaboravio gde je ostavio dvotočkaša.

trebalo se tog krša rešiti.

pa sam jutros seo na nju, odvezao se desetak kilometara od kuće, tamo je ostavio ispred lokalne prodavnice (ako nekom zatreba prevoz) i dotrčao nazad kući.

simple as that.

rešena dva problema, em više nema te smetaone ispred kapije, em sam morao dotrčat nazad na posao kad sam se već obreo izvan grada.