zašto smo nekad nezadovoljni čak i nakon uspeha

To je jedno od najvažnijih pitanja cele serije, jer pokazuje šta je zapravo suština Hausovog lika.

U epizodi 3x17 (“Fetal Position”), Haus zaista doživi nešto što ga profesionalno gotovo ispunjava do maksimuma. Uspeva da spase i majku i dete u izuzetno rizičnoj situaciji. Na prvi pogled, očekivali bismo da takav trijumf “zameni” potrebu za Vikodinom.

Ali upravo je poenta u tome da ne može.

Fizički bol nije nestao. 

Haus nije uzimao Vikodin samo zbog zavisnosti ili raspoloženja. Njegov hronični bol u nozi ostaje isti bez obzira na to koliko je uspešan ili srećan tog dana. Adrenalin i fokus tokom slučaja mogu privremeno da potisnu osećaj bola, ali kada sve utihne, bol se vraća.

Uspeh je prolazan. 

Tokom rešavanja slučaja njegov mozak radi punom snagom. To je verovatno jedino stanje u kojem ne razmišlja o sebi. Kada se slučaj završi, nastaje praznina. Serija više puta pokazuje da Haus živi od rešavanja problema; čim ih više nema, ostaje sam sa sobom.

Zavisnost ne funkcioniše logikom. 

Čak i da je tog dana bio iskreno srećan, zavisnost ne kaže: “Danas si imao lep dan, preskočiću.” Mozak zavisnika traži supstancu gotovo automatski. Upravo zato je scena toliko tužna.

Autori žele da razbiju iluziju da jedan veliki događaj može izlečiti čoveka. U mnogim serijama bi heroj posle takve pobede “progledao”, nasmejao se i ostavio tablete. House M.D. namerno odbija takvu katarzu. Haus ostaje Haus.

Zanimljivo je da mnogi gledaoci tu scenu doživljavaju kao razočaravajuću upravo zato što očekuju da će epski trenutak promeniti čoveka. Autori namerno pokazuju suprotno: jedan sjajan dan ne briše godine hroničnog bola i zavisnosti.

Mislim da je upravo zato taj kraj toliko snažan. Da je odložio bočicu Vikodina, scena bi bila optimistična, ali i pomalo holivudska. Ovako završetak poručuje nešto mnogo realističnije: trenuci istinske sreće postoje, ali sami po sebi nisu lek za hronični bol ni za zavisnost.