09 veljače 2019

poezija

tako je malo potrebno za igru, i za smrt. dovesti život na ivicu žileta i videti koliko je zaista jak. mada svi znamo da je jak poput paučine - ako ti se učini da ju je lako pokidati, osetićeš iznenađujući otpor, ali ako neoprezno projuriš kroz nju, shvatićeš da se pocepala a da nisi uložio nikakav napor. najteže stvari slomiš najlakše, nepažnjom. što se više trudiš, teže ide. iz te perspektive moja jutrošnja ideja i nije baš imala previše šansi. da nisam nesiguran u dupe i koleno i ložu i kuk i sve tu na potezu, pomislio sam, sad bih se zaleteo negde uzbrdo na trčanje najjačim mogućim tempom dok god mogu, pa polako nazad. bez obzira kako bi mi delovalo u grudima. ako bih i zaradio upalu pluća, iskašljao litar krvi odmah po povratku umro od gušenja u sopstvenim ugrušcima, ne bi mi bilo žao. ovakav život se ionako slabo isplati. ako je Život zaista "ono što radimo dok čekamo da nam se Nešto dogodi" onda je moj život doslovno ništa. jer više od mesec dana ne radim ništa, samo čekam to neko ozdravljenje. i to neko nazovi proleće. koje će mi najverovatnije doneti samo još više zla. pa sam zbog toga već unapred na njega ljut. svako godine sam ja ulazio u proleće a sada ležim i čekam da ono uđe u mene. odjednom mi je žao svih straćenih godina, dana, sati, minuta. kao da podvlačim crtu šta sam uradio pa vidim da sam mogao više. svaku put kad nas ovakvi momenti u životu trgnu, skloni smo donošenju rezolucija kako će "nakon ovoga" sve morati da bude bolje, promišljenije, smislenije, i to nas drži otprilike koliko i ten sa letovanja. nakon par dana poveruješ da si se navikao na nešto drukčije ali dok trepneš sve je opet isto kao i nekad, boja je netragom nestala, ti si onaj stari ti jer da umeš da budeš drukčiji ne bi čekao ovoliko godina i da dobiješ grip pa da se opametiš. nije ti ni prva godina života, ni prvi grip. život je kurac od ovce.

1 komentar:

  1. Citav zivot juris, strahujes, nerviras se, zuris negde i na kraju umres :)

    OdgovoriIzbriši