istorijski minimum

kombinacija nekoliko meseci netrčanja, mesec dana u utegama, nekoliko godina bez trkanja koje je ujedno bilo najučinkovitiji trening, umornih džogiranja u starim teškim patikama (jer zašto cepati nove na ovako bezvredne "treninge") je dovelo do toga da mi je nakon jutrošnjeg truptanja od sat vremena naokolo po gradu, prvi put u životu garmin procenio vo2max na 51.

išlo je od 54 pa nadole već godinu dana, i tako sam evo stigao do dna života, kao što je u čuvenoj pesmi dotakao i Toma Zdravković :-)

ranije sam mislio "od ovoga ne može gore" pa je sa 53 sišlo na 52 pa na 51 i sada više ništa ne smem da mislim.

izgleda da je put povratka moguć samo u mojoj mašti a da je realnost negde drugd(j)e.

jedno je barem sigurno, na onih 67 od pre deset godina se sigurno neću nikada vratiti, niti na one brojke od 70+ na smeni milenijuma, sa bici testiranja.

barem sam stigao do 81km trčanja u septembru, to je maj jul i avgust zajedno, još mi fali onih 47 iz juna pa da mogu da kažem da sam nadmašio samog sebe, tačnije četvoricu sebe!

kao što uostalom i brojke kažu, a brojke nikad ne lažu.

pa dobro, 51, sve sam mlađi :-)