nekako sam fantazirao svakakve pustolovine i podsećanja "kud se nekad moglo i išlo" no kao i svake nedelje, opet drž tamo drž vamo i dođe skoro podne.
u najavi je bilo toplo i oblačno jutro (+23°) i tako je i bilo, i taman se pojavilo sunce i zakuvalo kada sam krenuo, ajme kakav toplotni udar nakon toliko prohladnih dana.
gledao sam kako duva vetar pa shvatio da ću jedino moći da vozim prema vetru ne bih li se bar malo rashlađivao i na svakom mestu gde sam išao "s vetrom" osećao sam onu sparinu i vrelinu, da te bog sačuva.
možda bi mi bilo lakše na trkačkoj bicikli u tankom dresu ali ja sam opet uzeo mtb i srednje tanak dres, ko zna kakva bi bila razlika.
rešio sam da skroz potrošim ove već ćelave kramponke (ripne) da bih stavio nove gume koje čekaju u garaži, no izgleda da ću pre crknit ja nego gume koliko god istrošeno izgledale.
sve u svemu izašlo mi sim tam sim tam 92km, mogao sam još ali sam bio gladan, a nekako mi se tako spontano zatvorio krug.
noge polumrtve, nisam mislio da će me onaj "duatlon" u petak toliko umoriti, ne znam da li sam se više strunio na bicikly pony (što ga Milijana gony) kojim sam odsprintao 13km ili na trčanjy unazad sa nekim stratosferičnim pulsevima.
ili sam se dotukao (samodotukao, selfdotucing) jučerašnjim trčkaranjem koje mi je palo teže od Ivančice i Korita zajedno.
Nema komentara:
Objavi komentar