jutros sam stigao da otrčim 10km iako sam se malo uspavao, no rekoh kad sam se barem naspavao, biće to jedno dobro trčanjce kroz tropsku vlagu nakon noćašnje kiše.
no mućak, juče sam nakon 4h spavanja trčao puno bolje nego jutros nakon duplo više, i garminove ocene sna 85 (od 100) naspram jučerašnjih 40.
no trčanje je svejedno bilo uspješno iz prostog razloga što sam ga bez previše oklevanja (da li da skratim?) i predomišljanja (da li da napravim pauzu hajka?) završio više manje regularno, pa ako noge nisu briljirale barem se glava pokazala u boljem svetlu.
zanimljivo je da sam zbog posla opet krenuo u 8 i u tih nepunih sat vremena pored reke sreo ni manje ni više nego 3 trkača.
prvog (45-50 godina) sam spazio u daljini i dostigao ga tih 150m zaostatka kilometar kasnije, taman pred mostićem gde je on nastavio pravo na trail a ja se vratio nazad na asfalt.
rekoh ti si naoružan kramponima a ja moram ovamo, nešto je odgovorio da ide (negde tamo) i odosmo svak svojim životnim putem.
u povratku je jedan visoki (25-30 godina) išao ka meni, pogledali smo se sa 50m razmaka ali kako mi se sve više približavao držao je pogled negde preko reke i tako prošao kao da ne postojim.
da je makar nakratko trznuo krajičkom oka rekao bih zdravo ali ovako sam i ja samo protrčao, nisam ja dužan da mu nadoknađujem propušteno od strane porodice škole i društva.
malo kasnije sa druge strane veštačkog jezera je naišao treći (podaleko za procenu ali nekih 30-40 godina možda) i kad me pogledao ja sam digao ruku na šta je on momentalno uradio isto, kulturno i korektno, nikad nisam očekivao ništa više ali ni ništa manje.
inače na ovaj dan smo se 1999. (valjda) vraćali sa treninga kada je NATO oborio YU pilota iznad grada, sva sreća pa je pao na neki obronak a ne usred zgrada.
kasnije je taj pilot proglašen za heroja iako mu se svo herojstvo svelo na to da je glumatao glinenog goluba desetak minuta dok ga prvi lovac nije skužio, i da je sprcao ko zna koliko miliona dolara vrednosti mig-a kupljenog od naših para (poreza, budžeta).
tako su svake godine u čast "heroju" preko grada u niskom letu prolazili migovi i pravili toliku buku da nam je pre 4 godine u tom trenutku mačka pobegla negde netragom i više se nikada nije pojavila niti smo je pronašli iako smo ceo grad prevrnuli naopačke.
da li se sakrila u motor nekog auta pa otputovala kilometrima daleko ili se sakila negde pa uginula od straha, nikad niko neće saznati.
isto tako i danas, tačno u podne, umesto da pošalju sportski avion sa obližnjeg aerodroma/livade, da prospe nebom tri boje zastave onako svečano i dostojanstveno, poslali su borbeni avion i u njemu pilota psihopatu koji je u niskom letu probijao zvučni zid.
proleteo je na par desetina metara iznad dok sam bio ispred kuće i u trenu sam morao da bacim sve što sam držao u rukama i da panično stavim šake na uši, uz rodoljubni pozdrav "srušio se dabogda".
Nema komentara:
Objavi komentar