izleti mi neki tekst o rođendanima, kakav stav imate prema tome, da li slavite, ne slavite, volite ili ne volite poklone, čestitke...
i u komentaru neka žena napiše nešto u stilu evo Tata upravo javlja da će doći, a Mama ne može da dođe jer čuva Nanu, Nana ima 92 godine.
i prvo mi padne na pamet zar nije jedino normalno da odeš do Mame i Nane jer su te njih dve rodile, pa makar i ako su u drugom gradu, njihov osmeh bi ti valjda bio najbolji poklon.
pa sad ako ja kao muško (što se smatra sebičnijim od ženskog) tako razmišljam, baš mi je nenormalno da žensko tako razmišlja.
jedne godine nismo otišli na Plitvice jer nam je nekoliko dana pred maraton iznenada umrla kujica koja nije ni bila tako stara, nepunih 10 godina, i bili smo toliko tužni da nam se nije ni trčalo, a u to vreme su se startnine plaćale prilikom preuzimanja brojeva pa nismo imali dodatnih komplikacija niti smo "morali" trčati bez obzira na neraspoloženje, eto tek da ne propadnu prijave.
igrom slučaja nekih 20-ak godina kasnije mi je umro otac doslovno jutro pred dan maratona no već je bio mesec dana u bolnici nakon moždanog tako da ta vest nije ni bila nikakva novost već samo neminovnost koja se podrazumevala i koja ništa posebno nije promenila.
nedelja ko nedelja, kažu nogometni dan, i da vidiš čuda usred vožnje od nekih 34km (vetar oblaci sranje) naleteh na neku seosku trening utakmicu, kuriozitet je bio da nije bilo oficijelnih sudija nego su "sudila" dva trenera u jaknama i sa rukama u džepovima, bez linijskih sudaca, nego su njih dvojica šetkali svaki po jednoj polovini terena.
Nema komentara:
Objavi komentar