keks je u americi, a biskvit u engleskoj, tako kažu.
i sad žvaćem ovo slatkasto čudo u kojem nema ama baš ništa zdravo, korisno, pametno, životo-produžavajuće-ili-barem-održavajuće, no eto, ništa.
juče su mi nakon onog mršavog trčanja ujutru sve nade bile položene, odnosno uspravljene, prema popodnevu no i tu sam morao malo da zbrzim biciklu.
uspeo sam jednu bitnu stvar, da se kod lokalaca raspitam za ono kuče ućebano u pončo od sopstvene dlake, kažu da je "ničije" i da ga slobodno može odvesti ko god hoće.
samo još da nađemo tog Nekog... pa da ga ošišamo i okupamo.
jutros sam pak ustao još ranije, ubi me ovo vreme i rano svitanje, već od 5 nebo postaje svetlo i jedva čekam da prođe još ovih desetak dana da se pomere satovi pa da se tih 5 ujutru opet zove 6, barem na papiru.
mada, obzirom da na trčanja idem ujutru, valjda bi trebalo da mi ovo odgovara?
hmmm.
da vidiš kad sam se zaleteo sa izjavom.
možda je bolje da se fokusiram na to da što efikasnije upotrebim upravo ova jutra pre pomeranja satova.
jutros sam otišao biciklom dobrih 5km od kuće, šake mi promrzle skroz ali sam otrpeo nekako.
spakovao šuškavac u bisagu i vezao biciklu ispred portirnice kapedoma, rekoh tu je na sigurnom :-)
odatle sam otrčao jedan neobičan krug od 11km usred kojeg doživeh malo daška ukrajine jer sam natrefio da prođem pored poligona vojne fabrike gde su testirali neki eksploziv pa sam malo čekao pored momka da voki-tokijem i slušao odbrojavanje 5-4-3-2-1-PALI!!! i burazeru kad je pukla topčina to je još minut odjekivalo kroz brda kao da je prošao mig i probio zvučni zid.
136/193km, fali mi 57km u preostalih 10 dana marta.
Nema komentara:
Objavi komentar