tekst od naslova posta, i jedva nađoh gde da ubacim tu liniju
{padding-top:5px; ... }
Ako saberem ranojutarnja 3km lagane šetnje sa kučićima uz reku, pa na
to dododam 7km laganog trčkaranja sa Lolom posle doručka, i ako na to
još dodododam 11km laganog trčanja sa intervalima
lagano-do-srednje-laganog-do-srednje-nelaganog trčanja, tako dođem do
zbira od 21km na nogama u periodu između buđenja i evo još malo pa
ručka. Heh.
A juče sam opet fulao ručak. Ma jednom u par meseci se pređem, i onda
to kao bajagi «zapamtim», no ta memorija traje (očigledno) negde oko 3
meseca i otprilike onda mi opet sine ista ideja. To je ona pomisao da
udarim po normalnom ručku ali prerano, u vreme prepodnevne marende.
Tako sam jurišao na piletinu i pečene paprike, samo da bih se nakon
toga ipak «nešto malo zasladio», a dan je kulminirao time da sam se
uveče nakon «nešto voća» muški nakrkao mueslija! Mrak pada a ja krkam
muesli kao da ću da idem na neki noćni maraton. Možda sam zato danas i
bio ovako over-raspoložen tokom prepodneva, ispalo mi je to sinoć kao
pasta party? Čak me ni noge nisu naročito bolele, kao da se virus
definitivno povlači u defanzivu.
A to sa obrocima, to je interesantno. Naime retko kada sam aktivan
uveče, meni je grafikon raspoloženja za aktivnosti jedna prava linija
koja sa maksimuma koji je ujutru dolazi na minimum koji je uveče.
Uopšte nisam nikada bio tip za večernje treninge, od toga se samo
razbudim i provedem pola noći u prevrtanju i zurenju u plafon (to jest
u mrak, no vrlo dobro znam da je gore plafon!). I shodno tom
individualnom akcionom planu, i obroci mi se samo «traže» tako da mi
podmire energetske potrebe pretežno u prvom delu dana. Ujutru moram
dobro da se nakrkam, u podne takođe, a posle toga ne moram ništa ni
jesti, moš mi dati i samo flašu piva. Dobro, ako je leto i vrućine,
onda onu flašu od 2l. I sad gde je tu poenta da se bacim u 11h na
ručak, samo zato jer mi je fino zamirisala piletina? Šta bih sad
trebao, još uz to da popijem čašu vina i da se bacim u fotelju i da
gledam te-ve još par sati, i onda da legnem da spavam... hej pa to bi
bilo oko 15h popodne!!!??? I tako mi je lakše da pratim šemu
doručak-užina do podne, jer mi ta užina ili daje oporavak ako sam
trenirao pre podne, ili mi daje energiju ako ću na trening posle toga.
(isuse ova anja person ima 200 kila, rodila majka krmačicu)
E a sad ide druga priča koja je totalno suprotna od ove: na primer na
pripremama, zadnji put sam negde bio duže kada smo išli pre 3 zime sa
atl. Klubom na planinu. Tada smo išli pre doručka na lagano trčanje,
mada smo pre toga uglavnom svi već pokrckali po par keksića, i zatim
pravo na doručak. Doručak je bio po modernim shvatanjima «junk-food»
jer je to bio običan beli hleb i čaj bogato zašećeren, uz šta je bilo
ili industrijskog jeftinog pekmeza (puno šećera sa nešto malo voća i
dosta sredstava za želiranje) ili viršli ili nekih sumnjivih bureka.
Nakon toga predremaš pola prepodneva i vrlo rano odemo na ručak, koji
je bio pravi ručak, dakle kuvana jela. I nakon tog ručka u podne, išli
smo na trening u 15h da bi stigli da se vratimo pre mraka, i uglavnom
sam na tim popodnevnim treninzima točio kao mašina.
No tu je i veliki psihološko-emotivni faktor. 1) znajući da je trening
u 15h, nisam ni razmišljao o tome «kada ću na trening». Kod kuće bih
radije otišao na trčanje odmah nakon obroka, iz nestrpljenja, da se
što pre istuširam i da sam što ranije obavio sve što imam za taj dan.
Naravno, ko će na trčanje sa stomakom punim mesa i kuvanih krompira?
Bolje je pojesti par medenjaka i jednu bananu, i popiti ness-kafu... i
to poželjno onu Strong verziju. 2) nakon tih PREranih ručaka nisu ni
treninzi bili PREkasno, tako da nisam imao problema sa (ne)spavanjem.
Tako dođem do TP (tačke pomirenja) između te dve priče: ako postoji
neki jak, uglavnom spoljni, faktor koji će mi razrediti aktivnosti
tokom dana, onda mi nije problem ni da razredim obroke kao i da im
variram sadržaj. Ako pak shvatim DAN kao maraton ili jednu dugačku
beskrajnu aktivnost, onda su mi kod kuće obroci samo «okrepe» i
logično je da u kratkim prekidima između raznih aerobnih ekspedicija
neću nigde zasesti da pravim roštilj ili zaleći da srčem pasulj. Dođem
do pitanja samokontrole i poštovanja plana (ako bih ga pravio), i onda
odjednom sve paše, sve je moguće, nema problema sa sastavom obroka ako
posle njega mogu da izdržim miran 3 sata da se to svari i «prođe»
odnosno treba isplanirati popodnevni trening u nešto ranijem terminu
da bi bio dovoljno odmaknut od odlaska na počinak. Sve to su stvari
verovatno normalne za većinu, a ja izgleda moram da se izborim da ih
shvatim.
Na sve to dolazi ova zimska promena vremena, sadašnjih 18h kada je već
pada mrak će se ubuduće zvati 17h, a 7h kada počinje dan će se ubuduće
zvati 6h. Bar sa jedne strane taj pomak donosi nešto dobro, neću
doručkovati u mraku! Gledano sa stanovišta zimskih maratonskih
priprema (lagano ujutru + trening popodne) i taj rani mrak mi
teoretski odgovara jer ako ću da se vratim kući do 16h30, onda mi nije
problem da ručam u 17h i da legnem u do 22h. Ostanu još dva problema:
radije volim da jurim ujutru nego popodne, i radije ću otići ujutru
20km nego 10 ujutru 10 uveče, iz sličnog razloga. Ja sam tip koji voli
da «obavi stvari» a ne da nešto razvlači preko celog dana. A ionako
nigde ne piše da ću se ja zaista «spremati» za nekakve maratone: zimi
jednostavno ne mogu drukčije da provodim vreme napolju osim peške. Za
maratone je pak potrebno i par drugih okolnosti kao npr da zima dugo
potraje (da ne bih skočio na biciklu i prerano zaboravio trčanje), da
mi se ne pojavi nijedna povreda, i da se ne zasitim trčanja i zaželim
bicikle baš kada počnu prolećne atletske trke.
Nema komentara:
Objavi komentar