s: u suton

eto ja sam sve ovo što sledi nasrao zbog sebe i Lole koja voli da čita ove stvari, što ne znači da će to nužno biti svima zanimljivo, tek ne radi se o poeziji i prozi nego o svakodnevnom životu i o par "sportskih" razmišljanja...

ne znam treba li da se obazirem na to koliko sam naporan bliskim ljudima i da se trudim da budem manje komplikovan, ili ipak treba da uživam u tome kakav sam, i da ostavim drugima da se bore sa mojim mušicama i da oni sami odlučuju šta im se kod mene sviđa a šta ih zamara. ne, neću večeras menjati ime bloga, niti ću sutra menjati blog za mailing listu, nego onako kažem, uopšte... ionako trenutno postoji bar desetak blogova na kojima sam ostavljao za sobom sve i svašta, priče i romane, memoare i polusmislene prevode. trebao bih zimus da dovršim neke skice koje stoje nedorađene a ipak objavljene, neke priče koje sam započeo, neke tzv "memoare" koje imam u glavi i koji se pojavljuju kroz kosu kao rogovi i počinju već da mi smetaju.

uglavnom u subotu smo odvezli "oproštajnu vožnju od 2009-te", i u nedelju kroz laganu kišicu otišli na pešačenje pozdravljajući se sa letom i sada već bivšom sezonom. ponedeljak smo dobili slobodno sa posla da bi završili farbanje po kući, imalo je tu još nekoliko sati dobranog posla. nakon par sati i predaha za užinu smo shvatili da na nebu polako preovladava plavo-bela kombinacija, a da su oblaci nekako u defanzivi. hmm. termometar je pokazivao prvo 16 pa 18, i ja razmišljam da ako bi se sad spremili za vožnju već bi bilo 19-20, dovoljno za kratku opremu... rečeno-učinjeno, namontirali smo se za mtn bajkove na koje sam malo kasnije stavio blatobrane, taman da dobijemo još desetak minuta u tom trendu popodnevnog otopljenja. ako sve ne ofarbamo danas sutra ćemo opet dobiti slobodan dan, pa ćemo farbati sve od poda do plafona do mile volje :-)

vetar je odavde?, vetar je odande?, tek nekako noge su išle kao podmazane. valjda je ono pešačenje ipak učinilo da se odmore kvadricepsi, jedno je 2 sata šetnje a drugo je 2-3 sata mazanja na bicikli. u stvari je bio slab vetar, no nakon navikavanja na jak vetar sve je postalo milina. na mestima smo išli 46-47 km/h, eh da nisam stavio blatobrane bilo bi to još brže... no dobro, uglavnom smo se vrteli između 35 i 40, ali je sve delovalo neopisivo lagano. zatim smo zašli u brežuljke, odlučili da vidimo da li još postoji ribnjak u Paljuvima na putu koji izbegavamo zbog upropašćenog asfalta. drnde drnde kroz predivne predele ali odskačući po užasnoj podlozi, nekako smo se izborili do Uba, a onda nam se učinilo da više oblaka ima levo nego desno. to je već treći put zaredom da smo videli oblake na pogrešnom mestu, i kako smo odmicali par km dalje oni su se premeštali tačno ispred nas ili su već dolazili ko zna odakle. ne mo'š im pobeći...

- ih, da smo znali da će celo prepodne da bude suvo, mogli smo da krenemo odmah jutros i da napravimo neku avanturu od 6-7 sati, a jednom kad imaš još samo 2 sata do kuće, u zadnjem danu sezone, mogu i govna da padaju sa neba, do kuće moraš doći a ionako ti sve postaje svejedno.

no ko je mogao znati da kad merodavni meteo-seratori najave susnežicu i nebesku šizofreniju, da može biti pristojan dan od jutra pa sve do popodne? tako smo se izjedali od muke i ipak bili zadovoljni da se još uvek vozimo, da je još uvek 2009-ta, i da smo još uvek suvi i nepromrzli. (btw google pretraga za reč "NEPROMRZLI" vraća samo 50-ak pominjanja od čega skoro sve na poljskom a samo jednom na yu jezicima, u tekstu o Igmanskom maršu!) i taj neki sivi oblak, ta ogromna masa koja nam je pretila čas sleva čas zdesna, odjednom nam se našla ispred nosa (noseva!). i krenulo je da sipa, tap tap tap...

- samo da nam se ne nakvasi previše asfalt do spusta sa Blizonjskog Visa, da ne moramo da kočimo po masnoj nizbrdici... posle ćemo lako. no do vrha je to već bio pljusak, na samom prevoju nas prolazi neki šleper i dok sam ga prvo psovao jer nas je zatim zakočio nizbrdo na 40-ak km/h, kasnije sam mu se izvinio i srećno mu se zaglavio u zavetrinu. pod jedan je bilo toplije nego na jakom vetru, pod dva je manje udarala kiša u obraze u zavetrini, a pod tri smo mogli da pratimo njegove tragove po mokrom asfaltu jer je širokim gumama relativno "prosušivao" asfalt i ostavljao nam trake kuda smo mogli da idemo a da se manje prskamo nego da idemo tek tako sami po pljusku. stigao nas je komšija koji radi 30km od valjeva u koceljevi u fabrici sokova rauch, i kroz prozor nas pitao može li nam nekako pomoći? - daj kišobran - doviknula je lola kroz smeh, a u stvari su nam još uvek bili šuškavci u džepovima i čekali smo da nam ZAISTA zatrebaju pa da stanemo da ih oblačimo... ZAISTA su nam zatrebali odmah zatim kada smo izgubili taj kamion koji je po ravnom otišao 70 km/h i podigao za sobom pravu kišnu zavesu, ali smo računali da nam do kuće treba još nekih 25 minuta, prvo imamo uzbrdo pa nizbrdo i tako ćemo biti zaokupljeni drugim stvarima a ne osećajem hladnoće i vlažnoće. (prema google-u "vlažnoća" se na internetu pominje čitavih 9 puta, i evo ja deseti, jubilaran...)

do kuće smo bili hladni, prokisli, smrznuti, sa facama ko dve glavice kiselog kupusa. odmah sam uzeo crevo i istuširao obe bicikle, i ostavio ih da se cede, a čistiću i podmazivaću ih za nekoliko dana, baš me briga, ionako je stigla zima i više mi se nigde ne žuri...

sledio je dan od 13km pešačenja u gojzericama i dan od 20km pešačenja od čega između 4 i 5 km trčanja.

danas sam krenuo na malo duže pešačenje no na pola sam se predomislio. išlo mi je fino, uzbrdo sam grabio velikim dugačkim koracima, naglašeno predugačkim srećan jer me ne zateže zadnja loža. to je bio kao neki specifični trening, kao neka vežba jačanja zadnjih loža.

(TEMA - ZADNJE LOŽE)
ne mogu sada da zaspim na 15 dana i da onda krenem da trčkaram jer bi to značilo da nisam trčao pola godine. ajd više manje. a ako sada uvedem jedan makrociklus pešačenja, sa povremenim trčkaranjima, e onda kada napravim pauzu i krenem opet u zimske aktivnosti, tada ću imati pauzu od tek 15-ak dana od poslednjih potrčkavanja, i tako ću biti u prednosti. plus druga vrlo važna stavr, ANTI-PERIODIZACIJA. a to je da ako sada napravim pauzu, počeću kao i prošle godine u najgore moguće vreme, u najvećoj hladnoći, sa najvećim problemima sa mišićima. bolje je da iskoristim dane od 10-ak stepeni kada mi mišići nisu onako beznadežno i tragično skupljeni i zgrčeni, da započnem sa istezanjem i laganim vežbuckanjem, da bih istezanje i gimnastiku nastavio u periodu pauze (zimske) i da bih kasnije započeo aktovnosti sa mišićima puno spremnijim za taj zimski užas, koji će kasnije puno kraće trajati (mesec-dva) umesto po šemi tvrdokornih maratonaca koji prerano naprave pauzu i zatim nakupe 100 dana u magli i snegu. jednostavno ne mogu sebi da priuštim takav tajming, moram da produžim (bez ikakve trening- i takmičarske- logike) sezonu maksimalno u zimu do početka onog NAJGOREG vremena, TADA da napravim pauzu i automatski poštedim sebe 15 najgorih dana u godini, i započnem što kasnije da se borim sa hladnoćom.

zatim sam došao na kotu od 440m nadmorske kada me je Lola pozvala telefonom i rekla da ide na trening biciklom. zbog toga sam se predomislio i umesto da nastavim dalje uzbrdo sa pešačenjem, odlučio sam da strčim nazad u grad. imao sam 65' na štoperici, dakle nekih 7km pešačenja pretežno uzbrdo, i odatle sam imao 7km (provereno) do kuće. "idem da strčim do dole, ionako sam se već podosta oznojio", a uzeo sam duks bez rajsferšlusa i ne mogu da se raskopčam... koliko god se budem znojio, za maskimalno 40 minuta ću biti kući. sve prođe.

(TEMA - SVE PROĐE)
to je ono što nam daje izdržljivost. nije bitno da li ti je ostalo 3 dana farbanja vrata i prozora, ili 40km trčanja, ili 180km bicikle, sat vremena pešačenja kroz blato sa promrzlim nogama i rukama, SVE PROĐE. strpljenje je ono što nam daje izdržljivost. koliko puta sam krenuo od kuće u neverovatnu bljuzgavicu, blato, led, hladnoću. eto, mrzi me da vozim trenažer. i više ne ostavljam sebi odstupnicu, ne idem "možda 3km možda 5km možda 7km". krenem na krug od 12km, i to je to, kao da sam startovao trku na 12km koja ide tačno određenom trasom. ta nemogućnost izbora nam daje neku čudnu pomirljivost sa životom i svime što nam dan može doneti. sada se sve svodi na ostatak emocija, na razmišljanje i snalaženje o tome šta je sve potrebno da se dovrši posao. glavnih dilema si se već rešio na samom startu. nema više pitanja "kuda ću proći?", "šta ako bude led i blato?", "da li ću se smrznuti i umoriti?". sve postaje tako lakše, ostaje nam samo da nađemo u sebi upornosti i strpljenja, što bi rekao Fajter, "odbacili smo sve dileme, preostaje nam čeličenje." za sat do sat i po (koga je briga?) ću biti kući, sva oprema će biti u veš mašini, ja ću se tuširati vrelom vodom, i sve će biti gotovo, iza mene. pa još niko nije umro od sat trčanja po blatu i ledu i kroz bljuzgu do članaka?

malo me je ipak zategla loža kada sam prešao sa nizbrdice na prvu zaravninu, pa sam malo skratio korak. ionako sam bio u zoni 5'/km a mislio sam da ću kaskati 6'/km kao kad idem zajedno sa Lolom. kasnije sam još par puta kao nešto usporavao ali nikako ispod 5'20''/km a delovalo mi je da sam već skratio korak na pola. tako sam stigao na 1km od kuće za 28' (dakle prešao 6km) i odlučio da prepešačim poslednji kilometar, prezadovoljan postignutim. ionako sam stigao do železnice, trebalo je preskakati 6-7 puta po par šina, prelaziti neke nasipe i tako dalje, baš mi nije više ni prijalo da sad iz trčkaranja pređem u kros i stipl.

sav mokar i željan tuša sam ugledao wd-40 koji je Lola ostavila na sred dvorišta, setio se odjednom da mi bajk nije očišćen, bacio se na "brzo" (ajme) ćiščenje, podmazivanje, promenio zadnji menjač pa mi nije delovalo ništa bolje pa sam onda extra-očistio stari i opet ga vratio, sve podmazao i to je već bilo sat vremena čučanja i sedenja na ledenom betonu sa full mokrim dupetom i u znojem natopljenim majicama. sreća da mi je verni terijer pravio društvo, kad ga vidim kako drhti kao prut (eto samo zato da bi sedeo pored mene) bude nekako i meni lakše i duplo toplije...