E pa baš me neće. To jest VAS neće, jer sam (bio) naumio da ovu priču obogatim fotografijom, koju ne mogu da nađem. Nema veze. Staviću umesto te zamišljene, ovu "zamjensku" sliku na kojoj piše da je za čitanost blogova najbolje da budu kratki i šareni. Zato ja uvek opalim dugačko i jednobojno, da mi se ovde ne lepe debili koji traže brzu i laku zabavu.
Elem, radi se o jednoj devojci/ženici. Mesecima smo je viđali kako pešači gradom, uvek negde ujutru. Tu je negde iz našeg kraja, često je vidimo kako kreće sveža i odmorna, odnosno kako se vraća umorna i zarozana. Jer ta ne ume lagano. Ponese telefon i drži ga nekako ispred sebe uvek, ne znam ima li slušalice (možda ima one bluetooth pa se ne vide kablovi), katkad nosi flašicu vode a ponekad samo nešto što liči na novčanik. I šparta li ga šparta. Brz enegričan hod, uglavnom deluje kao da joj se toliko žuri da bi volela da su joj noge duplo duže pa da može da grabi koracima od tri metra.
Pešačila je i po vrućini i po kiši, u širokim pantalonama i kabastom džemperu, najčešće u crnom. Bez ikakve sportske opreme, u tankim neuglednim cipelama/patikama kakvih su prepune sportske radnje. Obuća u kojoj možeš peške na posao, plus da ti tamo niko ne kaže da si došao u patikama, ako je neka ozbiljna firma.
U nekom trenutku ja pomislih i verovatno i rekoh - ova će još malo početi da trčkara. Lepo se vidi da ide sve brže i brže, sve dalje i dalje, postaće joj malo 5km, 8km, 10km, postaće joj dosadno da pešači dva sata nešto što može da se pređe za sat i po. Uhvatiće je neki pljusak, potrčaće, i kad-tad će shvatiti da MOŽE da trči, iako joj to naizgled uopšte ne pada na pamet.
I jednog lepog dana, niz strmu uličicu na periferiji, dok sam ja trčao uzbrdo, vidim je kako trčka dole prema gradu. Dokle je išla bog sveti neće znati, ali bogme podaleko je morala da ode, da bi mogla odozgo da se i vraća. Uopšte me nije "registrovala", samo je prošla pored, pogleda zakucanog u neku daleku tačku.
Hej, pogodi šta ima novo! Nina je počela da trči! - teatralno sam objavio Loli čim sam se vratio kući. Naime zbog fizičke sličnosti u licu, sa jednom našom poznanicom, prozvali smo je Nina ..... jer je zovemo tako "po imenu i prezimenu", no prezime ne moram da napišem javno, a i nebitno je.
Od tada smo je mal-malo viđali kako potrči, prohoda, potrči, i tako naizmenično. Ili jednostavno protrčkara, i ode dalje. Baš juče smo je videli kako trči prema kući. E sad, za nekog ko je pre pola godine počeo da pešači, nemojte očekivati da ću odmah da dajem prognoze za koji rezultat je spremna u polumaratonu! Kad god trči obrazi su joj rumeni, i još uvek je u toj intervalnoj fazi, u kojoj joj je trčanje neko iskakanje iz ritma, a ne trajna aktivnost koju je moguće trpeti desetinama minuta.
Trenutno se nalazi u nekoj rekao bih "najgoroj" fazi, a to je ono kad joj je pešačenje presporo a trčanje poteško. Pa se stalno tako odbija između ta dva, kao fliper kuglica. Koliko joj je ova prelazna faza daleko od pešačke, a blizu trkačke, zaista ne znam. Malo je zdepasto i građena, nije debela ali ima neke tromosti, usporenosti, u tim trenucima trčanja. Nije rođena kao gazela, to je očigledno. Ali viđam i puno džombastije i bezvoljnije od nje, koje pretrče polumaraton bez problema, nakon par godina redovnog trčanja naravno.
Eto sliku sam vam ostao dužan, ali malo se strpite - obzirom da Nina trči sve češće i da je stalno srećemo, pitanje dana je kada ću je opet uhvatiti na delu :-)
Nema komentara:
Objavi komentar