četvrtak, 14. travnja 2016.

plus minus

Evo šta me ovih dana zaokuplja. U masi trka primetiš da si zainteresovan za neke koje se u tom opsegu organizacija/startnine/troškovi/nagrade nalaze na suprotnim krajevima.

KRAJNOST PRVA
Došao mi je mejl za polumaraton "Patrijarh Pavle" u Rakovici, subota 2. jul u 18:30 uveče. Prijave besplatne, i moguće do pola sata pred start. Ne piše šta ima u startnom paketu, ali nije ni važno. DAO BOG da mi nije važno! Imam majicu, štaviše nemam u ormanu samo jednu već nekoliko, pa neću ostati go ako je ne dobijem. Medalja mož' da bude ali ne mora, poslužiće i diploma na kojoj ću posle trke da sedim na trotoaru, pa ubacim u kantu. Biće rezultati onlajn, eto to je sada svim trkama zajedničko.

KRAJNOST DRUGA
Nakon što smo istrčali Hendrix-a i ponosno se okitili majicama i medaljama, kao iz uspešnog šopinga u Trstu da smo se vratili, vidim da je za 24-ti april najavljena još jedna trka iz iste serije. I tu dolazimo do ključnog razmišljanja danas - zašto uopšte idemo na trke??? Ova trka 24.04. je prava bombona što se tiče lokacije. Nepunih desetak km od naše baze u Samoboru. Moglo bi na start da se ode i biciklama, hej sreće!!! Trče se tri kruga oko jednog jezerceta, a postoji i mala trka od jednog kruga, taman za Lolu koja voli da proba "od svega po pola, ili četvrtinu".

Pa šta je problem, pitaćete?
PA SVE ONO ŠTO JE KOD HENDRIX-A BIO PLUS, OVDE JE MINUS.
- Tamo sam platio visoku startninu za cool majicu i medalju, a ovde treba da platim puno veću startninu (u poređenju sa dužinom trke) za kretensku majicu koju bih morao da nosim izvrnutu naopačke, ako u životu nijednu drugu ne bih imao.
- Medalja je neka, kao, "drukčija od ostalih", ali da je recimo vidim u supermarketu po ceni paketića žvaka, uzeo bih ipak žvake, eto toliko mi se "dopada". Zašto bih uopšte morao da imam medalje svih oblika koji su nekome pali na pamet?



Ako sam na Hendrix-a i otišao jer sam se napalio na dobro upakovanu "foru" da mi neko kroz medalju i majicu proda dozvolu za trčanje po nasipu i šoderu, koja je inače ustavom svake slobodne zemlje zagarantovana kao nešto besplatno za sve, ajd mi sad objasni zašto ne mogu da otrčim "trku iz snova" na nepunih 10 kilometara od našeg Samoborskog Gnezda, nego sam preko standardne dozvole za trčanje (u vidu minimalne startnine) prinuđen da kupim i medalju i majicu? Šta ćemo sa onima koji vole da trče, više nego što vole majice i medalje? Oni treba samo da treniraju, šta li? I da u širokom luku zaobiđu sve trke koje su postale modni sajmovi, gde se primerci skupocenih medalja i majica naručuju unapred, da bi organizator "mogao na vreme da zatvori finansijsku konstrukciju".

Kladim se da dobar broj trkača zbog ovoga nije trčao ni recimo Hendrix-a. Šta ćeš, čovek sluša Severinu, ili Mišu Kovača, jebe mu se za Hendrixa. Rado bi trčao po nasipu, rado bi se trkao sa svojim večnim rivalima, rado bi platio 1-2-3 evra za okrepe i najobičniju diplomu, ali nema pojma šta bi radio sa onom majicom, a još manje zna na koje mesto bi zakopao i zauvek sakrio medalju. Sve ono za šta sam navijao iz jednog ugla ringa, proteklog vikenda, sada objašnjavam iz suprotnog ugla, onog tamo (za 10 dana) vikenda. I pravo da vam kažem, ne sviđa mi se sve to. Trebali smo, na polumaratonu, da se okupimo svi koji volimo trčanje, a ne svi koji volimo Hendrixa. Nešto što je zamišljeno da spoji ljude (trka), praktično ih je odelilo. Sutra napravi polumaraton za one koji vole Thompsona, a na drugom kraju grada polumaraton za Lepu Brenu, pa napravi za one koji vole HDZ, ili SPS, pa za one što vole samo roze ili ljubičasto, pa za one što mrze aute ali vole motore. Kao da trčanje polumaratona po nasipu, zemlji travi i šoderu, već nije dovoljan filter?

Jesam zapucao jednom, da vidim kako je, ali obzirom da ne živim u Zagrebu čisto sumnjam da ću opet otići. Zbog još jedne, drukčije, Hendrix medalje, ili majice? Pa dogodine zbog još još još jedne, drukčije, nema šanse. Tek onda bih se osećao kao neki šoping kolekcionar. Pazi, sada su i u Kruševcu, i Osijeku, i Novom Sadu, davali dresove za trčanje. I PRE OVOG PROLEĆA SAM IMAO TOLIKO DRESOVA ZA TRČANJE DA MOGU SVAKOG DANA DA NOSIM DRUGI, PA SVAKOG PRVOG U MESECU DA IH OPEREM SVE ODJEDNOM. Dokle više tih plastičnih dresova u pičku materinu, dokle da se vraćam sa svake trke sa punom torbom kao na buvljaku da sam bio, dokle bre? Pa ima u svakom gradu sportska radnja, eno kupi dres. Ako na ovom svetu uopšte postoji još neko ko nema dres. Ali ne. Na sledećih 80 trka u sledećih 5 godina ću da dobijem još 75 majica ili dresova, 20 znojnica, 20 kačketa, samo zato jer se organizacija trke uz dresove malo bolje isplati. Neka se niko ne naljuti, ali pretpostavljam da zbog tih dresova još nijedan Organizator nije ostao na gubitku. Eto zašto me je obradovao poziv za Rakovicu. Ne zato što je besplatna startnina, jer za mene zbog benzina nikad ništa nije bilo ni približno besplatno. Nego zato što se sa te trke neću vratiti sa punom torbom, kao da sam ceo dan prebirao po Second Hand Shopu. I što se uveče neću pitati na koju gomilu "stvari koje nam ne trebaju" da nabacim još par majica. Odeš, prijaviš se, istrčiš, izljubiš se, vratiš se kući zadovoljan. To je najbolja trka.

Nema komentara:

Objavi komentar