anti plan

Treba napraviti takav plan da ti PO PLANU sve krene naopačke i onda će valjda sve biti dobro, ili onaj Marfi nema pojma.
Imam ove dane, jednom mesečno, kada mi dođe da stavljam velika slova i da izgledam kao fino vaspitano dete.
A ne neko razmaženo derište.
Pre neki dan sam razmišljao o tome kako neke reči sa tim sufiksom dobijaju pežorativno značenje, derište, kučište, dok druge stare reči imaju skroz drugu ulogu, ognjište, svratište, gradilište.
Jutros nisam nigde prohodao na trčanju iz prostog razloga što sam išao po ravnjikavom asfaltu i tako čitavih 6km, a zanimljivost jedina može biti što sam uspeo da udenem tačno u 36 minuta iako su mi noge bile skroz van kontrole i volje za savijanjem.
U međuvremenu sam uzeo da pišem nešto za fejs pa sam se predomislio i to će na kraju završiti ovde na blogu:

nedelja
odlazim biciklom do pijace, tamo vezujem zadnji točak za ogradu mosta i nastavljam na trčanje
malo uz Gradac malo niz Gradac, koliko da se razbudim
vraćam se na most, preko moje bicikle Lola vezala svoju i otišla po paradajz
dolazi komšija, šalimo se kako sam ja tu čuvar parkinga bicikli, kaže pričuvaj i moju dok kupim jaja
vraća se Lola, kažem brt sad ne mogu da odem, ovaj ludak nije vezao svoju biciklu nego mi je ostavio ovako na čuvanje
ona kaže sretoh ti Strinu, nagazila me u gužvi kao slučajno i crče od smeha, a okrenula glavu da je ne prepoznam
neko vreme čeprkam po sajli ali od 000 do 999 ima okruglo hiljadu kombinacija a za 1000 sekundi će me još neko i uhapsiti pre nego što objasnim da samo hoću da mu vežem biciklu
Lola trči do česme ispred crkve da opere višnje, malo da ubijamo vreme dok onaj kupi jaja, kad ono česma zapečaćena
kanda moraš da ostaviš prilog pa tek onda da opereš višnje
srećom ima česma i unutar pijace
jedem treću šaku višanja kad nailazi Strina na novoj poniki
kaže nas dve se srećemo već treći put, ja kažem ta bicikla ti nije žuta nego zlatne boje, ne možeš s nama na tur d frans
fino se ispričasmo, NISMO NIKOG OGOVARALI, ipak stojimo ispred crkve jelte
onog nema kao da čeka da kokoška snese 20 jaja, ja rekoh prosraću se od ovolikih višanja aman oće li dolaziti taj čovek ne mo gu vi šeee
Lola priča sa Strinom i baca košpe preko moje glave u Kolubaru, Strina se smeška i čeka da me ova pogodi u glavu, čekao i ja dok nije počela da baca sve niže pa rekoh daj nacentriraj sprave malo bolje
srećom komšija je stigao i pre proliva i pre nego što me neko ubi košpom od višnje, raziđosmo se dok si reko keks, Strina pređe ulicu izvan pešačkog a mi odosmo biciklama po trotoaru, kršenje zakona sve u 16

dan posle

sto puta sam stavio ovaj naslov jer svaki dan je dan posle nečega jbg
ovaj je poseban jer je došao nakon prekjuče a ne nakon juče i eto teme za blog
tog jučeta se ni ne sećam zbog onog piva, ili se ne sećam prekjučeta pa sam ga zamenio za juče, neka kombinacija toga biće

svani zoro udri grome

još uvek se nisam setio ko je ono bio u bosanskom novom što me pitao zašto sam tako propao sa rezultatima a i kao čovek uopšte a ja mu rekao da se trudim da ta dva idu uporedo, da ne osetim rascep ličnosti

osećam se kao onaj ginekolog koji je nakon treće smene u hitnoj i 5 porođaja, menjao kolegu u prvoj smeni pa odradio svoju drugu smenu, i nakon 24h buljenja u onu stvar shvati da su mu sa parkinga ukrali tojotu prijus, zvao taksi taksi zauzet, seo očajan u ponoć na tramvajsku stanicu i priđe mu ciganka od 80 godina i kaže joojjjj kaki si mi tužan i posran daj mi dvajes ojra da dignem suknju da ti pokažem onu stvar

e isto tako, kao da nikad iz prve ruke nisam posmatrao kako mi sve ide nizbrdo nego mi život kao radiotelevizija srbije stalno nudi iste reprize i još me tera da za to plaćam

kako god, pominjao sam neka trčanja, e pa sve je gore i gore

ovaj kašalj će i pored mlakih piva da ode na upalu pluća i odatle direktno bez presedanja u tuberkulozu TUBERKULOOOZZUUU pa to je ono što sam pre par dana zvao tifus, evo upalila mi se lampica, a kao da je bitno šta će mi na grobu pisati, kakve sam sudbine kurate ej murate murate i kamenorezac će biti pijan pa će napisati turboloza ona loza od 45 gradi, to će mi pisati da me je taj smrad ubio a nikad ga nisam štovao ni volio

annapurna

malopre na trčanju spazih ovog puža tj njegovu kućicu na vrhu biljke. popeo se da umre na najvišoj mogućoj tački, na čitavih 120cm iznad zemlje. nešto poput onih alpinista koji bi bez razmišljanja radije završili na annapurni nego u bilo kojem gradu. samo da je što bliže nebu.

moje Annapurne se zovu Prisade (444m a.s.l.) i eventualno Šušovačka Bela Stena, odnosno Pejića Strana kako se tačno zove taj kilometar uspona od Kolubare do vrha uspona ka najbližem selu. s tim da je ovo drugo strmije ali puno niže, nešto tipa 233m ako je verovati preciznosti Garmin aplikacije & uređaja. no na taj USPON se kreće sa Kolubare koja se dosta spusti u tih 10km nizvodno od grada, dokle odem biciklom.

eto tako sam nakon umiranja u ponedeljak i utorak, u sredu otrčao prvih 4km, u četvrtak 6+9=15 a u petak 7+8=15 gle opet 15, tako da, nije loše. 34km iz pet puta, još par godina pa ću 3.4km trčati iz pet puta, kako stvari idu. bitno je propadati dostojanstveno. ap-so-lu-tno.

oživeo

nakon onog grada logično je bilo da će da me udari neka prehlada, posebno zato što sam morao i biciklom do kuće onako mokar
dva dana temperature odnosno dan i po jer sam drugog dana uspeo da otklimam biciklom 15-ak km do akumulacije, računam pomoći će mi morski vazduh ili bar zamena za njega
juče takođe dve vožnje, prva samo malo manje mrtvačka a druga čak i onako poluživa

nakon svega sam morao da odem do stadiona da odnesem nekom nešto pa sam odlučio da testiram koliko me noge uopšte drže
probaću jedan krug, rekoh
ma jok, otrčkaraću do stadiona
2km tamo 2km nazad i nekako sam i to preživeo, prosek je čak bio ispod 6'/km, možda jer sam pre trčanja popio jedno mlako pivo (grlo još uvek steže)
posle trčanja sam se osećao toliko dehidrirano da sam popio još jedno i po
ipak za popodnevnih 23 minuta čovek sigurno izgubi par litara tečnosti
i kad sam čuo sopstveni glas kako lolu pita da li si mi ti neka drugarica, shvatio sam da ne znam s kim sam se vratio kući pa pokušavam da se tako izokola informišem
bolje da odem na spavanje nego da uzmem da pišem blog, bila mi je jedina ideja, jer ko bi sve to ujutru čitao i čudio se ko mi je podmetnuo tekst

jutros sam pak otrčao 6km kroz polubrdski deo grada, no za razliku od sinoć ovo je bilo sve po 6.5 minuta i noge su mi bile totalni kljok
a ko bi se setio da ujutru umesto bele kafe popije toplo pivo, ko?
biće bolje...

grad tuča hail

jučerašnje nedeljno-popodnevno trčanje
nisam nosio nikakav telefon ni kamericu pa sam sliku skinuo sa interneta
stojim pod drvetom jer lišće ublaži onaj zalet ledenih kuglica, pa ti umesto sa par kilometara visine padnu na glavu sa tri metra, bogme je velika razlika

prvo sam pomislio da se neke ptice igraju u krošnjama
nešto je palo levo, nešto desno
rano je za orahe, ali čuo se jak šum drveća
i onda sam shvatio
tup
tup
pada grad, bez kiše, samo tako ledene kuglice
veličine običnih klikera
bio sam na usponu ali na čistini, prvo drveće mi je 100m ispred
idem do tamo, gde mi se žuri
klikeri su treskali u zemlju ali nijedan u mene, nisam znao da li samo imam sreće i dokle će trajati, ili sam nekim čudom imun na hice
uostalom imam kačket (šiltericu), zaštićen sam

i onda ČVOK, pomislio sam u trenu da mi je probilo lobanju
SUNCE TI ŽARKO ala ovo jako udara
odmah nakon pogotka u mesto gde bi mi bio levi rog, da sam neka životinja, ČVOK na isto mesto sa desne strane
ispadoše plombe iz zuba, pomislih
i neposredno zatim, ČVOK tačno u mesto gde mi je loše srasla desna klavikula

stavio sam dve šake preko glave da se zaštitim dok ne pretrčim tih poslednjih 20m do prvog drveta i polu-zaklona, ali sam ih spustio nazad jer opet kontam, kačket je kačket, glava je glava, a ako me pogodi u neki zglob prstiju šake možda bude još gora šteta
pritrčao sam drvetu, neki bagremčić ništa kolosalno, tu stajao nekoliko minuta dok kuglice nisu postale sve manje i počeo pljusak

sitniji grad je bio oblika i veličine klikera, višnje, trešnje, tu na potezu
jedni skroz beli, mutni, mlečni, drugi skroz providni, treći kao providna trešnja sa mlečno belom košticom u sredini
ko zna koliko puta su te kapljice išle gore dole kroz oblake dok se nisu tako preobukle
pored njih, bilo je i duplo većih, veličine sušene kajsije, onako rasne
pravilnih šara, kao iz nekih bombonjera, oblika pomalo spljoštenih cvetova pa sa obe strane
možda postoje i neki keksi takvi, domaćica neka nemam pojma

strčavanje nazad je prošlo duplo brže, nisam preskakao potoke nego samo najkraćim putanjama seci do sledeće krivine, kao gliser
kamenje mulj voda pesak voda s ledom
nekoliko puta je sevnulo i grmnulo unutar sekunde no ipak 340m/s je predaleko, ovo je na ČITAVE dve ulice daleko
tako sam se tešio
a i udariće u vrh brda, neće mene juriti po serpentinama valjda?

žurba

a evo šta sve može da se dogodi u žurbi

čak su i halucinacije moguće

imam kao što se vidi na slici ispod dva ista para ovih asics hyper tri

kada su se jedne delimično spljeskale, pojavila se još veća akcija pa sam uzeo još jedan par "za džabe" da ih imam za trke, a ove stare mogu za treninge ili kao cipele ili takođe za trke ali po nekim razvaljenim cestama gde je greota trošiti nove

uz svaki par su osim običnih stizale i one rastegljive triatlonske pertle, za brzo navlačenje, pa sam samo promenio one zvrčke na vrhu, da bih po tome što brže raspoznao stare od novih

na starima sam ostavio ove žute, a na nove (levo) sam stavio plavo-narandžaste sa asics noosa 10

stare su stajale na stepeništu zajedno sa još tuce patika trenutno u opticaju, a nove su bile odmah pored u kutiji

i šta se dogodilo u subotu u podne kada sam se spremao za Kulu?

došao kući sa 40' brzog okretanja pedala u cilju eliminacije suvišne vode iz naduvenih nogu, protrčao stepeništem i ugledao ove hyper tri

hmmmm, a ko kaže da treba da trčim kratke trke u noosa ff, koje imaju jako višu petu, ako sam proteklih godina čak i polumaratone trčao u ovim hyper tri?
nije kilogram težine baš TOLIKA razlika valjda?

pogledao sam koje boje im je ova stezaljka, VIDEO da je plava, zaključio da je to onaj noviji par i spustio ih na dno stepenica, da kasnije produže u auto

nakon trke dok sam ih vraćao u kuću, GLE, ovo je stari par sa zelenom zvrčkom

okej, da ne bude sad prevelika drama oko toga, u to podne pre trke su (excel kaže) imale ovoliko kilometara, opet su na slici dve leve, novija i starija
štaviše možda razlika u istrošenosti izgleda i veća nego razlika u kilometraži, nemam pojma
da li bih umesto 4'24''/km trčao pola sekunde po kilometru brže ili ne bih, da li bi mi koraci bili po četvrt milimetra duži, ko to može znati?
što je bilo bilo je

važnija stvar je (zato i blog, ovo je sve bio uvod) da su me ove patike "naterale" da 90% trke otrčim na srednjem/prednjem delu stopala bez ikakve svesnosti o tome da gazim petom
10% staze koji se sastoji iz nizbrdica i par kratkih segmenata gde sam poželeo da napravim promenu i predahnem, otrčao sam gazeći petama onako svesno i namerno
i to je najveća razlika između dosadašnjih trka ove godine i Kule
možda otud i viša kadenca i kraći korak, jer nije bilo onog dohvatanja petom previše unapred
kada je doskok na prednjem delu stopala onda je korak kraći, logično, da bi se u tom deliću sekunde težište opet namestilo na svoje idealno mesto

stats

sve je prošlo po planu
namerno sam trčao nešto višom kadencom
pazio i na osećaj, ali virkao i na puls
hteo sam da ga držim oko 155-156 ali mi se omakao na 157 već oko trećine trke i do kraja ostao oko 158
poslednji kilometar jeste bio najbrži, nekih 10-ak sekundi bolji od proseka
dakle imao sam rezerve, iako u par trenutaka nije baš tako izgledalo nego da sam baš na onoj klackalici između hmm moći će i hmmm da li će moći ovako do kraja

evo ovako, uporedo za ljubitelje statistike:
trka u kuli (5.14km) : trka u brčkom (10.10km)
prosečan puls - 159 : 155
prosek - 4'14''/km : 4'24''/km
(McMillan pogodio u sekundu, iako sam u Kuli jedva trčao a u Brčkom mi je prošlo kao po loju)
staza - ravna : +20/-20m
prosečna kadenca - 187 : 190 (logično je da na kraćoj trci bude viša ali...)
prosečna dužina koraka - 126cm : 119cm (ovo je već prekratko, ali sam nadoknadio kadencom što je i bila svrha treninga)

vertikalna oscilacija (klaćenje trupa levo-desno) je u programu izražena kao % od dužine koraka pa tako imam u Kuli 5.6% od 126cm = 7.056cm
a u Brčkom imam 5.5% od 119cm = 6.545cm (dakle viša kadenca = manja oscilacija)

okomita oscilacija odnosno poskakivanje trupa od tla - 72mm : 69mm (opet viša kadenca pomaže da se manje putuje gore-dole)

vreme dodira sa tlom, leva naspram desne noge, gotovo isto defektno bez obzira na sve ostalo
u Kuli 47.5 % L : 52.5 % D
a u Brčkom 47.6 % L / 52.4 % D
kako uspevam toliko da spavam na desnoj nozi nije mi najjasnije ali ajd

prosečno vreme dodira sa tlom PAZI SAD 254ms : 254ms
dakle ubo ga u milisekundu, da ne kažem u hiljaditinku

i šta sad sa svim ovim podacima?
ništa, kao u onom vicu kada praviš najbolji smoothie od svih mogućih vrsta egzotičnih voća i povrća pa na kraju kaže "nakon sat vremena izvaditi iz frižidera i prosuti u wc, pa otvoriti pivo"

zar(e)đao

zaHrđao što bi rekla zapadna braća
mada je ideja bila da sam zaređao, ovo drugo je samo igra reči, usto sasvim prikladna
novi grad pa plitvice, iz vikenda u vikend zaređao na maratone
pa je delovalo da mi je krenulo nabolje, napokon
i rekoh taman da zaređam na ove letnje kratke trke
valjevo 10.6km kula 10km brčko 10.2km
i onda sam se nešto preračunao i u valjevu otrčao samo 5.5km

pa se u kuli nisam preračunao jer je prethodno iskustvo bilo i previše sveže, opečen na bacač plamena i od sveće sam se prepao
sticajem okolnosti tu sam trčao 5km u štafeti, verovatno 10 ne bih preživeo
ne mislim fizički, nego treba podneti taj očaj u duši dok si svestan koliko sporo moraš da trčiš ako nameravaš da tako istraješ do kraja

treća iz trilogije je ova današnja, treća zaredom sa večernjim startom
fakat je sve nekako isto, koliko god bilo različito
ovde je krug poveliki i nemaš kuda da se vratiš ako odustaneš, dakle do cilja se MORA doći
ideja je da krenem lagano i da pošto poto završim, usput doživevši još jedan poraz glede performance-a
idemo što dublje u očaj, možda je umesto da krećeš od nule još lakše ako krećeš iz minusa pa ćeš se jednog dana i nuli obradovati

strah me i da ukucavam u kalkulatore onih 21' i koliko sekundi (?) na 5km pa da vidim šta će mi predvideti za 10km, posebno jer sam iz vikenda u vikend duplo slabiji i bolesniji i glupo je išta očekivati
a kad imaš free startninu zašto ostati kod kuće i trčkarati uvek istim putevima
je
bi
ga

evo ipak sam stisnuo, i dobro je da sam stisnuo
dakle mislio sam da uz 21' na 5km ide 43' na 10km jer sam toliko i istrčao u bečeju u aprilu, ali aprililililili mcmillan kaže 44' (buahahaha)
plus je staza u brčkom dosta duža, dakle 45'
pa divno
krenem po 4'30'' na trku od 10km, predivno, kad si nekad kretao na maratone 4'/km, baš ono preprepreprepredivno

moram se prijaviti na stravi na onaj izazov last mile gde dobiješ značku ako zadnju milju trke istrčiš najbrže
ali hej, pa ja nemam stravu
baš sam to fino smislio
moram samo u tu svrhu napraviti profil pa ću ga u ponedeljak obrisati, kad završim blog
i tako

PS
a jel znate vi šta meni nije jasno?
kako sam uspeo u križu da otrčim 5km sa onim krvoločnim usponom na kraju, za 4'09''/km???????
to nije bilo puno daleko, veče pred jasku
a čak ni krašić nisam loše istrčao, opet po brdima, ne mogu da nađem prosek
ali neloš
ništa mi nije jasno

sos

fino sam se usosio
niodakle mi se pojavio ovaj alergijski bronhitis
kašljem i hripam kao neki tifusar (jel tifusari kašlju) ili kao onaj pesnik kako beše što je popio vodu iz iste čaše kao cura na samrti pa od nje dobio tifus
nema iskašljavanja bitnog ali ovo tako žari i grebe plus je od svega najgori onaj osećaj gorčine u grlu, kao da sam konstantno gladan
ova dvojica kilograma viška će se radovati prinovi, da ne kažem Trećem
kako godina odmiče cimera sve više u mom dupetu, ko u studentskom domu
danas dan odmora
išao da tražim lisičića
jesam vam pričao o lisičiću?
ne znam više kome sam šta pričao a kome pisao i šta je završilo na blogu
a ne pada mi na pamet da čitam sopstvene blogove, nemam vremena za te gluposti
dakle u ponedeljak na onom zapuštenom putu koji se penje 4km ka manastirima, leži nešto
jedini duži pravac na celom usponu
možda je i kamen, ili deo drveta neki
priđem, panj ustane i otrči u šiblje
lisičić mali nema ga pedalj, i toliki rep
nekako mu rep došao kratak i debeo
ja povičem za njim mac mac ali ništa, čujem šuštanje i shvatim kako odmiče
nervira me što sam nekao polunesvesno prešao na kucanje da manje prstiju, a nekada sam lepo kucao sa svih 10
sada mali levi koristim samo za slovo a a desni za enter
i sve ostalo sa po tri prsta
i dobro desni palac za razmak, taj donji široki taster mi je samo sa desne strane izlizan

i u sredu naiđem ja istim putem, kad iza krivine pravo na njega nalećem
opet me je pogledao, mali onako plišan sav kao igračkica, i bez žurbe je samo fuć fuć otišao u šiblje
prosto se sklonio, nije pobegao
bilo mi je simpatično ali i na neki način tužno, što onako leži nasred asfalta
očigledno je ostao bez majke, ipak ponedeljak popodne i sreda popodne, 48h razmaka, tako mala životinja na istom mestu sedi
u četvrtak sam mu odneo malo mesa i vode, vidim da je meso nestalo i nadam se da je baš on pojeo a ne neka druga životinja
međutim više ga nisam video
odselio se sa asfalta
džabe meni zapet fotoaparat u svakoj krivini, kad sam se i vratio istim putem shvatio sam da ga neću uslikati pa je i ta nada umrla poslednja
jedva čekam neko sledeće trčanje tuda, možda u nedelju popodne
pošto pre podne imam zakazan grupni izlet, kao rikaveri posle brčkog

Napredak

"Napredak u odnosu na leto 2018 se ogleda u tome što sam juče prvi put u životu video curu sa 2 telefona u zadnja 2 džepa onih tesnih rastegljivih farmerki. Utegle pantalone preko guze a dva telefona onako kockasta ćoškasta, otkud znam, ajd dok je bio jedan pa se po slobodnom džepu videlo da je to ispod guza, a ovako brate to ni na šta ne liči. Nije pošteno ni prema nama posmatračima. Raduješ se dolasku leta kad ono cvrc, nisu ni prirodne lepote što su nekad bile. Sad sa ovim guzama obloženim telefonima kao keramičkim pločicama, ovo je kao kad odeš u planinu odakle su fenomanalni pejzaži i vidici kad ono magluština gusta prs pred nosom se ne vidi. I šta radi taj momak dok se ljubi sa ovakvim devojkama, gde da spusti šake, da odmori ruke umorne? Uhvatiš pozadi a ono dva telefona. Zveče notifikacije, vibrira guza, levom rukom lajkuješ nešto a desnom označavaš kao pročitano. U 2020 očekujem treći džep negde u blizini ova zadnja dva, bože me oprosti, i u njemu punjač ili ona prenosna baterija za dopunjavanje. Pa ćemo se ove 2019-te još i po dobrom sećati, dok smo nešto lajkovali ali nas bar struja nije udarala."

whole lotta rosie

videh datum 19-06-19 pa je valjda logično da mi prvo na pamet padne 90-60-90 pa se onda setih i 42-39-56 iz pesme ac-dc koju nikada nisam preveo iz inča u centimetre pa nisam ni zamislio cenjenu Rozi, čuvaj mi Rozi, ili mi bar pomozi, mi smo kalabrezi sicilijanezi siamo cosa nostra.

i sad se setih dok ovo kucam, da sam noćas s nekim razgovarao na engleskom i rekao mu kako može da mi priča i na italijanskom jer ga jednako poludobro znam, a učinilo mi se da taj neko ubacuje neke talijanske reči u svoj engleski pa ko velim da olakšam komunikaciju. a sećam se i ko je to bio nego mi je na kraju rekla "aj lav ju" i tu sam se probudio i sad ne smem da odajem osobne podatke.

biće da će mi se jutros posrećiti glede trčanja jer nisam preterano umoran a ni onaj bol u leđima nije tako strašan, biće da posledice šamaranja bubrega od strane klima uređaja nisu tako opake kako sam se plašio.

juče sam otrčao asfaltnih brdskih 22km, a šta će biti danas nemam pojma. grafikon koji upoređuje vreme kontakta sa tlom leve i desne noge je opet jako zbunjujuć i na neki način nelogičan, možda bi bilo bolje da ni nemam te podatke.

noćas je tresla kiša kao iz kabla a budili su me i ovi mačići koje držimo u kadi da se ne razmile i ne zaseru celu kuću. u kadi samo šlajfuju kao gušter kad upadne u šerpu sa žitom, iz vremena kada nismo imali mačke pa smo hranili ptice a one nam uzvraćale ljubav desantom govana sa jelki.

sada više nemamo ptice ali mačke jednako seru i prekopavaju sve moguće saksije, a jedna od ove dve koje nemaju ni mesec dana je noćas dobila krvavi proliv tako da su joj dani verovatno odbrojani. popodne će kod vet-a ali mrka kapa da će preživeti. ta crno-bela mi je bila za nijansu i lepša od ove malo veće tigraste, sa nekim izrazito zelenim očima. kad smo ih doneli imale su oko 350g a sada jedna ima 370 a druga 340.

zanimljivo je to vreme oporavka, ujutru si umoran od jučerašnjeg trčanja a već u podne je puno bolja stvar. sada sam pak odmorniji ujutru nego što sam navikao, e sad, da li zato što sam juče trčao "samo" jednom a ne dvaput, ili jer sam trčanje ranije završio, mada ne puno ranije, ili šta je već razlog nemam pojma. a niko ni ne garantuje da ću na trčanju biti svež, možda već sa prvim koracima shvatim da je ovo jutro varljivo i prevrtljivo.

toplo hladno mlako

u prethodnu sredu sam bio gotovo mrtav, u subotu sam bio tako-tako, a juče sam bio više nego živ.
lep osećaj u nogama, ono kad ne moraš da se štediš, da skraćuješ korak, kad sve možeš a pulsevi ti nisu visoki.
snimao sam sve na satić da bih kući pogledao statistike i sve one zezalice dužina koraka frekvencija balans L/D lelujanje tela levo-desno i odskakanje gore-dole i slično.
i tako sam trčao začuđen da mi ništa ne fali i umišljao kako sam se "vratio", kako više nisam ni spor ni bolestan ni povređen i tu negde se sve završilo.

jutros sam se setio da mi je juče klima "tukla" u leđa na poslu i da sam to prekasno primetio i ugasio je, a kako sam se setio, pa naravno, tako što sam pri buđenju osetio oštar bol gore negde između bubrega i plećke, pa na površini iznad rebara.
svako uvrtanje trupa je proizvelo malo "jao!" i eto zabave za danas, i posla za raptene.
razočaran istim scenarijem u dva vikenda i pred-vikenda, ovaj put ću nešto uraditi drukčije, pa šta god to bilo.

definitivno ću trčati u četvrtak, dva i po dana pauze je previše.
dakle da izguram još danas dva trčanja, pa ću u sredu da preskočim jutarnje i provozam se biciklom, ili čak ni to, i onda ću imati sreda popodne i četvrtak dvaput, još jedan mikro blok.
sreda popodne bi mogla da budu ubrzanja na stadionu, ili krugovi na velikom ili dijagonale na pomoćnom gde je trava možda čak i ravnija nego što je nazovi atletska staza na onom istočnom delu kod tribina.
bumo vidli i to čudo.

nisam zapisao da sam promašio điro d italija za čitavih sedam dana.
nisam imao pojma da se završio dok sam bio na plitvicama, nego sam video neke slike koje je frend stavio na fejs pa sam skontao da se završava tek vikend kasnije.
i pošto je trka ovde naša bila u subotu, rekoh eeeee supeeeeerrrr taman u nedelju popodne da odgledam zadnju etapu.
otvorim tv program, pretražim eurosport, ništa.
otvorim cyclingnews kad vidi čuda, italiju su svi napustili pre ravno 7 dana.
koji sam ja retardić.

isto

obzirom da sam najavio kako sam pre trke sve uradio isto i pogrešno kao i pred prethodnu, logično je bilo da i ishod bude sličan. prva velika razlika je bila u zagrevanju. ovde nisam imao biciklu, a vrućina je bila ista. probudio sam se sa naduvenim nogama i odjurio biciklom 40 minuta pred polazak na put. nisam poneo ni telefon, rekoh neće mi valjda Hitna zatrebati. a i da se tako zaštitim od mogućnosti da me neka od uvoznih ili izvoznih psihopatkica iznenadi porukom i sjebe dan. kva kva i ode mas u propas, tako mi i treba kad sam rešio da se bavim psiho export import hobijem. a one zajašu mazohistu pa kva kva dok te ne oteraju od sebe. i tako oteran od sebe sam fino provrteo pomenutih 45 (ipak) minuta i malo promrdao noge. koje su se nakon 3.5 sata vožnje opet nadule ko baloni. fino.

planirao sam nit zagrevanje nit trčanje no puko izduvavanje balona. trčkarao sam ulicama uz neku reku ili kanal, pa nazad, pa malo stazom. pa kako je Mariana odabrala da joj je lakša prva izmena, malo sam se razgibavao negde 300-400m od starta i kada je masa prošla umešao sam se međ džogere i otruptao još nekih 500 metara pa se nakon stajanja dok ne prođu zadnji vratio na start kroz nekoliko ubrzanja.

to što smo mi planirali da pobedimo ne znači da i drugi nisu imali slične ideje pa je tako prvi M predao štafetu svojoj Ž barem dva minuta pre nego što sam ja zamišljao da se moja Ž može pojaviti u cilju. preko svega, Ž od ovog prvog M je izgledala sitna brza uhodana i fit, prste da poližeš. ode moje prvo mesto, fuj. drugi M je uleteo neposredno za njim ali je njegova Ž bila neko kockasto nabildovano čudo koje je jurnulo zidarskim koracima u boj, rekoh ova će se ubrzo raspasti, moja je. na okretu je delovala kao da je pretrčala 40 a ne 2.5km no ni to nije bilo dovoljno da je ulovim. očito ona samo tako izgleda a ja sam čak i sporiji, koliko god da sam lepši. nepravda.

tako se moja trka svela na obezbeđivanje podijuma, što sam rutinski odradio prateći treću Ž, kojoj je M predao štafetu (čip) gotovo istovremeno kad i meni Mariana, no to u gužvi nisam primetio i nakon 100 metara cvrc šok - gle, ja nisam treća štafeta, ispred mene zuji neka studentkinja u majici dif, neće ni ova biti mekan orah. pratio sam je do okreta na 2.5km, ne doslovno jer je bilo pomalo i gužve, nego onako, na vidiku. posle okreta je počela pomalo da popušta ali se nisam nigde zaletao nego sam to iskoristio da se malo odmorim. tu negde sam ugledao staru drugaricu koja je trčala 10ku, malo dodao gas i otišao do nje, pa smo zajedno završili trku. ova moja žrtvica je u tih kilometar i po ostala 45 sekundi, popapala je vrelina asfalta kao i većinu ostalih.

lep je osećaj stajati na podijumu a još lepši kad znaš da si u kyrcu pa ti nebo ipak pokloni komadić slave, stalno bih se nekom zahvaljivao a ne znam kome. ja Mariani što je otrčala možda i bolje od mene, a ona meni jer sam je svojim predlogom da trčimo 5+5 pokrenuo i uvukao crv da pored trostrukog majčinstva i posla krene sa kakvim god redovnim trčanjem, pa makar i samo 2x nedeljno. očigledno joj je pomoglo više nego meni mojih 7 puta u 3 dana?

sada mi preostaje da na zidu napišem 5-10-21-42km i ispod toga brzine 4'14" 4'30" 4'45" 5'00" i da pratim kako se to menja prema dolasku jeseni. mogu i ispod 10 recimo staviti kolone 80% 90% 100% pa popuniti 4'30 4'40 4'50 i tako i ispod 5, 3, 2, 1km, pa da mi svaki peti trening bude i svojevrsna neobavezna kontrola. planovi koje će pojesti mrak letnjeg podneva, kao i sve ostale.

ide mi, ne ide mi

u jednom trenu sam čak i na papiru pravio planove za prethodna dva dana
podvukao liniju ispod poslednjih trčanja, odvojio dva dana za polu-odmor, počeo da popunjavam prepodneva i popodneva

iz nekog razloga mi nije palo na pamet da igde upišem ODMOR
nego sam krenuo bicikla ovde, bicikla onde, pešačenje, hmm, vrućina je, nećemo pešačenje, trčanje, kratko, hmm, možda
kada je idealno, 10x100m, trc, mrc

na kraju od svega nije ispalo ništa, svakog dana sam se provozao ujutru i popodne, pa će tako ispasti da sam imao dva i po dana aktivnog odmora, upravo isto koliko i pred trku prethodne subote koju sam usrao
... pa sam jedino to hteo da izbegnem, da ponovim sve ispred trke
i neverovatnim spletom okolnosti sam eto ipak uspeo, bravo za Ja!

kako bilo, nisam nikada trčao štafetu i zanima me kako će ovo izgledati
mislim da ćemo pre starta uvežbavati primopredaju čipa, jer treba da se sa jedne noge premesti na drugu, i taj čip je ustvari Štafetna palica
pa već prema tome ko će ići prvu a ko drugu izmenu, želim da uvežbamo taj trenutak da ne bi bespotrebno izgubili 10-ak sekundi

najavljeno je +34° tako da će najvažnije od svega biti pravilno procenjivanje effort-a, a adrenalin štafete je pojeo skoro svu svoju decu od nastanka atletike do dana današnjeg
najzabavnije su štafete 4x100m gde doslovno svi odsprintaju prvih 200m, nekako prežive do 300m, i zatim bezmalo umru u ciljnom pravcu trčeći na pokočenim nogama

voda

nakon svih onih silnih trčanja, morao sam malo i da sabiram.
od nedelje ujutru do srede uveče sam trčao 3+2+2+2=devet puta.
sve skupa je izašlo samo 19+20+20+24=83km
i verovatno nekih 9 sati, jer nisam birao ni ravno ni glatko.

u nedelju mi je ujutru bilo relativno lako (6/10), u podne tako-tako (3/10), predveče pristojno (5/10).
u ponedeljak ujutru teško jer sam hteo previše (4/10), popodne neloše (5/10).
u utorak ujutru neodlučno polu neloše (5/10) a uveče pološe (3/10).
u sredu ujutru solidno (7/10) a popodne do pola neloše (6/10) a od pola preloše (3/10).
tu treba imati u vidu da sam popodne išao biciklom 24km do početne tačke trčanja i da sam od kuće krenuo polugladan.
a kada sam došao u to selo shvatio sam da je velika česma u centru zatvorena.

/\   /\
 *   *
    I
\___/

naišlo je dvoje klinaca pa sam ih pitao postoji li negde neka česma, voda, u školskom dvorištu ili slično, a klinac mi je rekao "eno u dvorištu" i pokazao na prvu kuću.
uđem unutra, deluje polunapušteno, odvrnem česmu, nema vode, ugledam pumpu i pokušam da nategnem, nema vode, ispod pupme samo gomila šuta.

da li da se samo okrenem nazad biciklom ili šta?
ajd što sam sada već gladan, ali sve nade sam polagao u tu vodu, jer na +32 i nakon više od sat bicikle voda mi je preko potrebna da ne bih negde usput malaksao i srušio se, plus kad se dobro napiješ vode nestane i onaj osećaj gladi na neko vreme.

ne, neću da se vraćam.
idem pa ću negde u prvom sledećem selu naći neku česmu, videti nekog korisnijeg od onih klinaca pa pitati.
nakon samo 20m trčanja prolazim pored nasečenih drva za prodaju i pali mi se LAMPICAAAAAAA.
tu sam pre mesec dana ostavio flašicu od 0.75l punu vode, jer sam je poneo za posle trčanja a vode JE bilo na velikoj česmi pa sam je ostavio za neki sledeći put i za neko ne daj bože.

odmah sam zaustavio Stravu na telefonu, poništio tih par metara snimanja i otvorio flašicu.
delovalo je da je sve u redu, bez mirisa i zamućenosti, prvi gutljaj i hmmmmm DA to je samo voda kakvu sam i ostavio.
koliko smo bolesna nacija mogao je neko ugledati, malo otpiti pa se malo popišati unutra i vratiti na mesto, nikad ne znaš i ni u šta više ne verujem niti sam siguran.

srgao sam u sebe pola litra i ostavio samo dva prsta na dnu.
zato mi je onako dobro i krenulo, možda.
prvi krvnički uspon po asfaltiću sam prošao koračićima od pedalj ali tehnikom trčanja i bio sam zadovoljan.
neki ljudi su kosili travu, pitali "jel teško" a ja rekao da je možda malo uzbrdo, a možda mi se samo čini, što ih je dobro nasmejalo.
ako sam već naišao, bar nek bude ikakve koristi od toga.

pa na makadam pa po zemlji pa kroz blato od nedavnih obilnih kiša, pa kroz šumu i razlokan makadam i džombe zemlje, pa kroz lilvade i tu mi se upalila DRUGA lampica.
tu dole gde put prelazi preko vode, odnosno biće da je obrnuto, tu dole stoji izvor-česma, poznati Studenac koji sam slikao pre mesec dana kada sam išao u obrnutom smeru.
tu sam se dobro osvežio, ispolivao, istuširao maltene, i obzirom da sam zaustavio merenje dok pregacam preko te delte potoka koja se pruža dobrih 30-ak metara doneo sam možda i najpametniju odluku dana.

obzirom da moram i da se vratim biciklom istih 24km, GLADAN, sledeći uspončić ću uspešačiti.
to je samo nekih 200m možda ali je nagib 20% na kojem je voda opet napravila haos i sve je u dubokim kanalima i stenčugama koje treba preskakati kao da sâm nagib nije pretežak.
nisam našao smisao u glumljenju trčanja pri 3 km/h.
glavni smisao ekspedicije je bio da sastavim dva dela od dva kruga i napravim jedan manji polukrug, i da kroz oba kraka prođem kontra smerom, i to sam uradio.
štošta deluje drukčije kada ideš "kontra" od kako si navikao, kao i uvek.
ostatak sam otrčkarao i završio sa najgorim prosekom ikada.
ipak NE!
6'16''/km uopšte nije tako loše, štaviše spektakularno je.
bilo bi 6'20''/km da sam snimio i onih najstrmijih par stotina metara koje sam isekao.

poseban blog bi mogao da se napiše o tom fenomenu da mi nakon tri dana samomučenja odjednom krene nabolje.
kao one godine kada sam se prijavio na distance izazov.
tri dana sam bio užasnut pomišlju da celog meseca treba da trčim 15km ujutru i 20km uveče ili već kojim god drugim rasporedom, i onda sam se odjednom navikao i sve mi je postalo mačiji kašalj.
izgleda da mi je ova sumanuta ideja došla u pravom trenutku, i da će možda doneti i neki preokret u ovoj učmaloj godini.

repriza i repete

pazi sad
koliko osećaj ume da prevari, tojest, koliko okolnosti mogu da prevare osećaj
ili da utiču na njega, ako ćemo da se izražavamo više racionalno nego pesnički
kao što se katkad dogodi, dune mi tako da ponovim sličan trening
ovo "trening" treba uslovno shvatiti jer je na ovim vrućinama štošta trening što na pristojnim temperaturama ne bi bilo ni t od treninga
nije da nisam imao bolju ideju, nego tako
čačkalo me nešto
daj da vidim, kako će to opet da izgleda
da li će biti neke razlike ili neće
i tako sam krenuo na isti krug od juče, od 10km
otišao biciklom izvan kruga dvojke i dalje nastavio trčeći

prva varijacija i nije nešto bitna, umesto ravnjikavom ulicom odabrao sam senku gradskog parka koji je nežno gore-dole
nakon prvog kilometra dalje istim putem, duplo sporije nego juče
odnosno, takav mi je bio osećaj
vučem se ali baš me briga
idem da prođem taj krug, da pređem preko brda, nigde mi se ne žuri
obzirom da idem duplo sporije, manje sam se i znojio
juče mi je majica bila toliko mokra da sam na 300m od vrha brda i izlaska na glavni put nakratko zastao, skinuo je, iscedio pola litra vode i vratio je na sebe onako mmmmm divno hladnu i nežno vlažnu
pa dobro, razmišljam, obzirom da se vučem kao mrcina, da trčim tako sporo da se nadam da me niko neće ni videti ni prepoznati, normalno da sam se jedva oznojio
biće ovo prosek 7.5 minuta po kilometru ladno

spust je isto bio metiljav, a na par uzbrdica kojima je taj spust špikovan sam zamalo prohodao koliko mi je delovalo da sam nekako kilav, iako se ništa ne trudim pa se u tom smislu ništa ne iscrpljujem
pred poslednji spust me je nešto zavrnulo u stomaku i iako bi to trebao da bude jedan od bržih kilometara zaustavio sam štopericu i potražio zgodno mesto za istezanje i razgibavanje
komarci su mi bili posebno zahvalni na tome
uglavnom, kad sam uzeo da uporedim oba trčanja, ostao sam u čudu

razlika između "hej pa uopšte mi ne ide tako loše!" i "brate vučem se, puževi me pretiču" je bila čitavih pet sekundi po kilometru!
tome treba dodati dve stvari, da je prvi kilometar kroz gradski park sporiji desetak sekundi od onog po asfaltnom putu, i da nisam otrčao poslednjih kilometar i malko gde se put spusti preko 100m nadmorske
sve u svemu, ladno je mogao da bude isti prosek, ako ne i bolji
pa ti vidi koliko je osećaj važan faktor u procenjivanju brzine i snage

tri ili četiri

nakon fijaska na trci krenuo sam da se obračunavam sa nevidiljivim protivnicima, od kojih su neki barem opipljivi, mislim ako su već nevidljivi.
salo na bokovima, želim da kažem.
pa sam u nedelju trčao 3 puta a danas 2 puta.
hteo sam i 4 puta ali nikako da stignem.
nema smisla pregrevati se na ovim vrućinama, evo jutros sam krenuo sa 68.6kg a vratio se sa 66.0kg, a trčao sam ukupno samo sat vremena.
šta li bi bilo da sam krenuo na 25km umesto na samo 10km, bog bi ga znao.
tako sam nakon onih dečijih 6+6+7 danas otrčao 10+10, s tim da sam se ujutru umalo srušio od nekog gušenja u grudima stomaku i leđima (?) a popodne mi je sasvim fino išlo iako sam otišao na još teži profil.
treba razmišljati koji je put kako okrenut i gde je najviše senke na asfaltu u koje doba dana, što zahteva dobru orijentaciju u prostoru i poznavanje lokalnih puteljaka.
prvo nije problem ali je ovaj grad napravljen kao neka kifla i čak i nakon toliko godina me zbuni "otkud vetar sad duva sa OVE strane" i ne shvatim koliki sam zaokret napravio u samo par kilometara.
večeras me je pozvao rođak koji montira total tv po okolnim selima, da me sutra malo negde odbaci autom i da popričamo, ali zbog posla nažalost neću moći da odem do Ko Zna Gde, nego samo nekih 10-ak kilometara od grada.
pa ću naći neki alternativni putić kojim se ređe ide, da se vratim nazad u grad a da uštedim prvu polovinu trčanja do tamo.
eto imaću neplanirano zanimljiv početak dana.

Ode mas u propas

Trka je ispala gore od svake zamisli. Bolje bi bilo da me na trčanju stigla i pojela neka kornjača. A osmislio sam i avantguarde-no zagrevanje da na +33° ne podignem previše temperaturu tela, pa sam otišao biciklom 15' lagano, vratio se 12' živahno, otrčao kilometar do starta i nekoliko ubrzanja i nastavio sa razgibavanjem. Ali nije do toga. Neki čudan zamor i malaksalost koji me prate nekoliko dana, to se prosto nastavilo u trci. Noge nekako bez kontrole, rašrafljene, kao da sam neki robot nedorađenog softvera. Dva malo prebrza kilometra pa tri malo prespora i tu negde na 5.5 sam stao i odšetao stazom preko brda nazad u grad. Nije mi Trka ako ću da kaskam samo da bih završio, niti mi pored ovih 15ak kilograma medalja fali još jedna, niti ću se zadovoljiti nečim tako dalekim od plana i očekivanja. Koja nisu bila neosnovana. Umem da ocenim napor, rasporedim snagu, ali kad ostanem bez energije na pola staze očigledno je da nešto nije u redu, a u takvoj situaciji otrčati još toliko znači iscrpeti se još triput više. Zato sam i one jedne godine odustao u Brčkom, kažu ljudi aman pa što si stao na 8om kilometru, mogao si da prošetaš još dva do cilja. Pa, rekoh, ja sam ta dva svakako morao došetati nazad na start/cilj, samo što nisam prošao preko čipova nego sam 50m ispred cilja zaobišao okolo. Neću posle 8 km po 4 minuta da trčim još 2 km po 4'30", eto neću i tačka. Nema tu nagovaranja i pregovaranja, pokvareno mleko se prosipa u šaht, ne vraća se nazad u mlekaru. Ili u nedajbože kravu. Zato sam danas trčao iz 3 puta, 6+6+7km. Bila je prevelika vrućina i sparina i nema poente predugo se zadržavati napolju ako ti pritom nešto malo i fali. Biće bolje.

bujica

Negde između Stava i Bobove, uz napomenu da za ovo drugo selo nije čuo niko osim onoga ko je na prvoj raskrsnici ispod Stava napisao Bobova, ima nekoliko puteljaka koji siđu na reku Obnicu. Zašto se ona koja nastaje pod Jablanikom zove Jablanica, a ova što se rađa pod Medvednikom - Obnica, ostaće misterija. Elem na jednom od tih silazaka/izlazaka/ulazaka na reku nađoh u pesku i šljunku nekakvu umrtvljenu turbinu. Ne smem pipati, rekoh, ubiće me struja. Al sam ipak pipnuo, i ništa. Potrošili joj struju, uzeli joj život. Malo sam je isprao od blata i vratio u vodu. Sada je opet (ona postala) hidrocentrala. Sija od sreće, jer sam joj udahnuo novi krug života. Evo ga i prvi komarac. RIP! Plesao je samo pet sekundi, u ovom blogu. Bolje da je sleteo na mene nego na ovu turbinu, hoću da kažem bolje da sam ga ubio ja, nego struja. Osetio je topli stisak ruke, to je baš onako kršćanski odlazak iz života. Izlazak. A par desetina kilometara ranije, naiđoh na jednu skroz drukčiju smrt. Tačnije više njih. Sad prelazimo iz dura u mol, nenadano i bespovratno, kao što to obično u životu biva. Bujica je isterala tonu zemlje i kamenja na magistralni put. Đubreta, svega. I nešto plišano, mekano, kao da je živo. Štene. Mrtvo. Samo par dana staro. Leži onako u pesku, spava. Par metara iznad, još jedno. Pa još jedno. Da li su bili negde bačeni, u neki jarak, pa ih je kiša odnela dalje? Ili ih je bujica odnela od majke, dok je ona u zubima pabično odnosila četvrto, peto, šesto... pa se vratila i nije našla ovo troje? Možda ih je i više stradalo, možda nisu baš svi stigli do magistralnog puta, ovako na izložbu prerano prekinutih života. Ako se par dana disanja uopšte može nazvati život. Može li?

vajt snejk

dok sam odlazio ka plitvicama, radio je uhvatio stanicu na kojoj je di džej puštao neke stvari koje su mi bile poznate ali na drukčiji način, i par pesama kasnije sam shvatio da je grupa iz naslova obradila sve svoje stare hitove iznova sa novim pevačem, i to objavila kao novi album 2019. pfffff, šta reći. sada sam se setio i preko onog programa ju-tjub-vidz-tu-empetri skinuo ceo album (211 megabajta bokte!) no neću stići da ga preslušavam jer žurim na drugo poluvreme.

juče mi se dopalo pa zašto ne ponoviti. ako ne grune pljusak. doduše prošao mu je termin (kao trudnice kad uđu u jedanesti mesec) jer je najavljena kiša oko podne, no to naravno ne znači ništa, ovo je jedna od najupornijih i najneumornijih kîša ikada. jeste da sam juče bio kao mrtav pokošen i ukošen tih sat i nešto koliko mi je trebalo da se isprevrćem preko neplaniranih 10km, jer sam mislio da ću uvr glave izdržati nekih 4-5, no eto, čuda su moguća.

posebno sam snimao prvi deo grad+uspon a posebno drugi deo spust+grad da bih video razliku u balansu leve i desne noge i odmah da vam kažem da sam šokiran jer sam na mestima prelazio 54% desnom odnosno silazio ispod 46% levom (??????). na usponu se pak stvar promenila i zaista intrigira pitanje zašto mi je leva noga duže na tlu ako je na ravnom toliko štedim, očigledno je da na usponu manje skraćujem korak jer ispruženost u kuku ne ulazi u opasnu zonu po živac koji ide kroz zadnju ložu. pa obzirom da mi je leva noga odmornija nakon trčanja po ravnom, više je koristim uzbrdo? hmm...

usput moram da napomenem da umesto da radim nešto pametno ja ovde pišem u prazno, jer bi bilo bolje da napokon uporedim jasku i plitvice odnosno brdski polu- i brdski maraton, i da vidim kako se ti parametri razlikuju između trke na 21 i trke na 42km. biće da će se i taj istraživački sat malo načekati dok mi dođe na red.

xaos

Previše sam trčao a premalo pisao, no narednih dana se valjda i to promeni. Posle maratona 13km trčanja + 7h putovanja, utorak 11+10km a jutros 14km. Ova dvojica kilograma moraju završiti u topionici čvaraka a.s.a.p.

sumnja

Nešto nije bilo u redu da ne znam šta.
I kao i uvek, radije ću se neko vreme pitati ŠTA, nego što ću izguglati odgovor na dilemu.
Odgovor bi došao kada bih uporedio broj trkača ove i prethodnih par godina na Plitvicama.
Nekako mi se čini da je bila jača konkurencija.
Osim broja trebalo bi uporediti i vremena podijuma po kategorijama, a možda i apsolutnog.
Kao i nagradni fond.
Jer ovi što vole pare oni dođu svake godine bez obzira na sve druge okolnosti.
Ako su pare iste, that is.
Jako, ali jako, ali JAKO me je iznenadilo kada sam prošao cilj, malo se šetkao napred-nazad i pokušavao da provalim gde je "frajer sa laptopom" koji prati očitavanje čipova, i nigde ga nema a nisam mogao da poverujem da čipovi ne rade i da su one dve tete koje panično jedna drugoj dovikuju vreme prolaska kroz cilj i broj maratonca praktično čip tete.
Jeste bio jedan laptop na nekakvom stalku tu sa strane ali uz njega nikog.
I tada sam skužio šator sa NEKOLIKO laptopova i dva frajera koji su tu nešto gledali i čačkali.
Hajd da vidim, mada se baš i ne nadam, ali hajd da ipak vidim, koji sam u kategoriji.
Bok, bok, može li se proveriti... i jedan već pokazuje rukom "upadaj".
Može li se proveriti plasman u kategoriji, odnosno da li su mi podaci broja/čipa ispravno promenjeni.
I tik tak ukucaše oni broj, jeste moje ime, klub, godište, tu primetim da mi nije promenjena Država ali hajd koga briga kako su raspoređeni crveno i plavo i belo.
DRUGI u kategoriji reče momak, čestitam.
Hvala rekoh ja sa pomešanim osećanjima, zadovoljan što sam upao u proglašenje a skeptičan jer to verovatno znači da je bila slaba konkurencija.
A ionako mrzim sve te trke koje sam "uspešno" završio jer kad o njima pišem deluje kao hvalisanje a to je zadnja stvar zbog koje bih pisao blog, i zbog koje bih ikome čitao njegov blog.
Idi se pohvali svojoj mami pa nek ti lajkuje medalju.
Frankoviću se očigledno negde žurilo, a mislim i da sam čuo onog spikera Standardnog kako je rekao da do iks iks sati mora već biti negde.
Prvi put u zadnjih 15 godina nije ponovio ono papagajsko "saša antić poznati bloger eto za par sati ćete čitati sve na njegovom blogu saša imaš li ćirilicu na kompjuteru ovde u hrvatskoj hahahahahah".
Što se tiče onih matematičkih zezalica, nekako sam odmah namirisao da neću baš otrčati 5'/km i završiti za 3h30'.
Bila bi fora, ali neki drugi put.
Kako rekoh Lindzi, amerikanki s kojom sam trčao negde od 14-23km - danas nigde ne žurim, imao sam silne probleme, forma mi je ispod nule, trčim neku polulaganu poluambicioznu Dužinu i investiram u Jesen.
Čak smo se u cilju i slikali zajedno jer smo se u drugoj polovini maratona par puta pokupili i otkupili, reče Lindzi aj se slikamo pa nas je teta što toči bezalkoholni hajneken nekoliko puta opalila, prvo samo onako zagrljene a onda smo se setili da mi je medalja već arhivirana u zadnjem džepu pa sam morao i ja da se okitim jelte.
Sutra ću da je tražim po fejsu, nakon što nađem u rezultatima kao se preziva, a kakve sam kurate sreće Lindzi najverovatnije nema fejs ili ga ima pod nekim imenom mini maus ili beti bup jebiga.
I zbog toga će da ispadne da sam džabe dolazio na plitvice, kakva grozovita mogućnost zaključka.
Nemam ovde kompjuter pa da preterano analiziram onaj balans koraka uzb/nizbrdo, a ne dâ mi se na ovom tabletu instalirati garmin for android jer kakve sam kurate sreće nešto bi zaštekalo pa se sat ne bi ni pokazao preko bluetootha.
A nakon strepnje oko Lindzi ne bih preživeo još jednu sreću kuratu, tako da je bolje da ništa ne čačkam.
Nego da se usredsredim na to kuda sutra trčati, dok sam još na ovako egzotičnoj lokaciji.
Slikao sam iz nekog bolesnog principa SVE osim famoznih plitvičkih vodopada jer sam u životu kad se sve sabere verovatno proveo pola godine ovde i znam ih napamet, uburgijali su mi se u de en ka već.
Kome ionako trebaju moje slike pored milijardu slika koje su već na internetu, razmišljam, a mogli bi i drugi da se zapitaju.
Dakle trčkarao sam onaj prvi dugačak spust, malo počeo da džandžim uznrdo pa povukao ručnu, rekoh rano je za džandženje.
No brdo praktično uz kraće pauze traje od 8.5 do 20.5 kilometra, tako da sam imao vremena na pretek da šaltam druga treća druga prva pa jovo nanovo.
Nigde nisam imao probleme, krize, uvek dovoljno rezerve, i jedini trenutak (koji je potrajao 10 minuta!) sam imao u 37 i 38 km kada je počeo da mi se javlja neki grč u jetri ili dijafragmi ili negde između na mestu gde dunav ljubi nebo.
E rekoh jebem ti truckanje i treskanje, pokušavao sam da zadržim dah nakon što jako izdahnem (najpoznatiji recept za "bodac") no nije baš pomagalo pa sam čekao da prođe spust i nadao se da će uzbrdo stanje biti bolje.
Rečeno učinjeno, preživeh zadnja 3km uzbrdice tojest malo kraće kada odbiješ zadnjih 500m spusta, to jest malo kraće kad odbiješ zadnjih 150m uspona.
Ko uspe rečima da opiše Plitvički, zaslužiće No Bell-ovu nagradu za nešto.
Zajeb dana je bio kada su u 13h20 nakon dodela u generalnom rekli da će proglašenje po kategorijama biti u 15h00 pa smo se svi onako čoporativno uputili na ručak koji je tadaaaammm par kilometara niže na mestu bivšeg starta i cilja.
Koji je to genijalni mozgić smislio, kada je trasirao novu stazu, da pomeri samo start i cilj a da pasta partu, ručak, i parking, ostavi par kilometara niže???
Sva sreća da je najavljeni pljusak stigao i prošao baš u vreme dok sam pod suncobranom kao najveći gejak umakao hleb u gulaš.
Negde na onom krvoločnom usponu planinarskom stazom nazad u Mukinje sam naravno kao i uvek jer takva mi je kriminalna priroda, ukrao jedan kamičak od dvadesetak kilograma i u onoj torbi za patike koju daju na svakom maratonu ga uzneo kao sizif nazad navr brda, pa odatle u auto, za uspomenu.
Jedan od onih znate lepih izbrazdanih pa rupičastih, koji su hiljadama godina stajali u zemlji uz koren nekog drveta i kroz koji je voda dubila tunele.
A šta ću kad sam stenofil, kamenoljubac, ili prosto rečeno imam taj neki poremećaj da u kamenju vidim prijatelje i da osećam međusobnu privlačnost i da ih dovlačim kući i sadim po vrtu kao gipsane patuljke, guske, tufnaste pečurke ili panjeve.
Već me tuga pere jer znam da odavde do sledeće subote i trke neću uspeti ama baš ništa konkretno da otreniram nego će mi se život svesti na odmor i lagana oporavljajuća trčkaranja ili vožnjice.
Ajd, preživeću nekako.
Valjda.

MAPATOH

Kažu da kad te posere ptica imaćeš sreće u životu a mene je izgleda posle ptice posrala krava i tako mi se smenjuju periodi veće i manje sreće. Zašto svi kažu da je super što sam na osnovu svoje seoski selebriti karme dobio za đabe broj za maraton, a niko ne kaže da bi se menjao sa mnom i sutra trčao 3.4-4h kroz pljuskove grmljavinu i potoke blata kojih nema šanse da ne bude ovde u plitvičkim planinama. Zato što bi svako da ga posere ptica ali ispod krave se bogme retko zavlače. A ja se zavlačio i štaćeš, sad mi se valja i izvlačiti. Što reče onaj naptis na majici NISAM VETERINAR ALI MOGU DA POGLEDAM.

Danas sam sebi zadao zadatak da se ne premorim odnosno da pokušam da se što više odmorim, a usput (tu nastupa krava) da pokušam da ocenim kakve su mi noge čornije (to je ruski prepev) i da malo onako pokušam da ne pretrčim ni previše ni prebrzo, jer u protivnom nijedna ptica neće stići da me posere.

Kanjon reke Korane je kopija kanjona Gratca kuda sam često trčao proteklih tucet godina pa ispade da sam prešao 550km zbog radi ničeg glede scenarija i pejzaža, reka tamo stena vamo jedino što ovde ima više divljih jagodica i kornjača a manje zmija, ili mi se samo pričinilo. Zmija me još nije posrala u životu a nadam se ni da neće. Neke sam preskočio kao lastiš ali mene nijedna, za sad. U nedostatku boljeg nastavka za blog (koga boli ražanj za kilometar 3'56'' a i taj je bio nizbrdo) prisetićemo se ovde svečano jednog susreta sa zmijom koja to nije bila.

NAIME
Trčim ja stazom iznad manastira, ima tome dve godine biće, i obzirom da je staza bila jako urasla, nosio sam u ruci štap i sklanjao trnovite grane sa zemlje da se ne bih baš previše izmasakrirao. I tako, trčim a to trčim je proliv od trčanja pošto i bez korova i te motke ne bih išao brže od 8km/h jer je jako strmo, ta prečica od pruge gore na brdo, i guram tim štapom to korenje jelte. I odjednom ispred sebe ugledam zmijurinu, debelu, mesnatu, na pola koraka od tragedije i smrti, e sad da li njene ili moje to nisam stigao da razmislim. I kako mi je štap bio na 5cm od zemlje, 5cm od zmijurine, i samo 20cm od mojeg đona koji neumoljivo namerava da stane upravo na to mesto...

U magnovenju sam poduhvatio zmijurinu i zamahnuo štapom, neiskusno ni prema levo ni prema desno nego samo ŠTO JAČE. I iz panike sam se malo i pognuo, rekoh neka to čudo preleti negde što dalje. To je ujedno bio trenutak kada sam shvatio da uopšte nisam poduhvatio zmiju nego neku vrljavu krivudavu meandralnu sinusoidnu granu, i trenutak kada se ta grana pred mojim nosom okrenula dvaput kao propeler i zabila mi se u prepone. Ja kad nešto potkačim, bolje da sam mu odmah rekao ajd ubij me nego da sam ga pipao uopšte.

Odlično rekoh, što ovo nije bila zmija. Jer kad bi mi se u centrifugalnom zanosu zalepila pravo među jaja, ne sumnjam šta bi joj prvo palo na pamet, da mi udari nekciju onim očnjacima ili kako se to već kod zmije zove, kljove možda. Trčim dalje onako nežno naježen i zamišljam šta li bih radio da me zmija ujela tu negde odmah iznad, ispod, posred, gdegod. Da li bih trčao u manastir po pomoć? Ili bih zvao kaluđerice da dotrče do mene. Zamišljao sam i naslov u lokalnim novinama MARATONAC UMRO OD PREVELIKE KOLIČINE OTROVA, ZMIJA GA UJELA ZA PENIS A KALUĐERICE NISU USPELE DOVOLJNO BRZO DA MU GA ISISAJU (*otrov, napomena urednika). Poezija brate, poezija.