MAPATOH

Kažu da kad te posere ptica imaćeš sreće u životu a mene je izgleda posle ptice posrala krava i tako mi se smenjuju periodi veće i manje sreće. Zašto svi kažu da je super što sam na osnovu svoje seoski selebriti karme dobio za đabe broj za maraton, a niko ne kaže da bi se menjao sa mnom i sutra trčao 3.4-4h kroz pljuskove grmljavinu i potoke blata kojih nema šanse da ne bude ovde u plitvičkim planinama. Zato što bi svako da ga posere ptica ali ispod krave se bogme retko zavlače. A ja se zavlačio i štaćeš, sad mi se valja i izvlačiti. Što reče onaj naptis na majici NISAM VETERINAR ALI MOGU DA POGLEDAM.

Danas sam sebi zadao zadatak da se ne premorim odnosno da pokušam da se što više odmorim, a usput (tu nastupa krava) da pokušam da ocenim kakve su mi noge čornije (to je ruski prepev) i da malo onako pokušam da ne pretrčim ni previše ni prebrzo, jer u protivnom nijedna ptica neće stići da me posere.

Kanjon reke Korane je kopija kanjona Gratca kuda sam često trčao proteklih tucet godina pa ispade da sam prešao 550km zbog radi ničeg glede scenarija i pejzaža, reka tamo stena vamo jedino što ovde ima više divljih jagodica i kornjača a manje zmija, ili mi se samo pričinilo. Zmija me još nije posrala u životu a nadam se ni da neće. Neke sam preskočio kao lastiš ali mene nijedna, za sad. U nedostatku boljeg nastavka za blog (koga boli ražanj za kilometar 3'56'' a i taj je bio nizbrdo) prisetićemo se ovde svečano jednog susreta sa zmijom koja to nije bila.

NAIME
Trčim ja stazom iznad manastira, ima tome dve godine biće, i obzirom da je staza bila jako urasla, nosio sam u ruci štap i sklanjao trnovite grane sa zemlje da se ne bih baš previše izmasakrirao. I tako, trčim a to trčim je proliv od trčanja pošto i bez korova i te motke ne bih išao brže od 8km/h jer je jako strmo, ta prečica od pruge gore na brdo, i guram tim štapom to korenje jelte. I odjednom ispred sebe ugledam zmijurinu, debelu, mesnatu, na pola koraka od tragedije i smrti, e sad da li njene ili moje to nisam stigao da razmislim. I kako mi je štap bio na 5cm od zemlje, 5cm od zmijurine, i samo 20cm od mojeg đona koji neumoljivo namerava da stane upravo na to mesto...

U magnovenju sam poduhvatio zmijurinu i zamahnuo štapom, neiskusno ni prema levo ni prema desno nego samo ŠTO JAČE. I iz panike sam se malo i pognuo, rekoh neka to čudo preleti negde što dalje. To je ujedno bio trenutak kada sam shvatio da uopšte nisam poduhvatio zmiju nego neku vrljavu krivudavu meandralnu sinusoidnu granu, i trenutak kada se ta grana pred mojim nosom okrenula dvaput kao propeler i zabila mi se u prepone. Ja kad nešto potkačim, bolje da sam mu odmah rekao ajd ubij me nego da sam ga pipao uopšte.

Odlično rekoh, što ovo nije bila zmija. Jer kad bi mi se u centrifugalnom zanosu zalepila pravo među jaja, ne sumnjam šta bi joj prvo palo na pamet, da mi udari nekciju onim očnjacima ili kako se to već kod zmije zove, kljove možda. Trčim dalje onako nežno naježen i zamišljam šta li bih radio da me zmija ujela tu negde odmah iznad, ispod, posred, gdegod. Da li bih trčao u manastir po pomoć? Ili bih zvao kaluđerice da dotrče do mene. Zamišljao sam i naslov u lokalnim novinama MARATONAC UMRO OD PREVELIKE KOLIČINE OTROVA, ZMIJA GA UJELA ZA PENIS A KALUĐERICE NISU USPELE DOVOLJNO BRZO DA MU GA ISISAJU (*otrov, napomena urednika). Poezija brate, poezija.