nedjelja, 9. lipnja 2019.

Ode mas u propas

Trka je ispala gore od svake zamisli. Bolje bi bilo da me na trčanju stigla i pojela neka kornjača. A osmislio sam i avantguarde-no zagrevanje da na +33° ne podignem previše temperaturu tela, pa sam otišao biciklom 15' lagano, vratio se 12' živahno, otrčao kilometar do starta i nekoliko ubrzanja i nastavio sa razgibavanjem. Ali nije do toga. Neki čudan zamor i malaksalost koji me prate nekoliko dana, to se prosto nastavilo u trci. Noge nekako bez kontrole, rašrafljene, kao da sam neki robot nedorađenog softvera. Dva malo prebrza kilometra pa tri malo prespora i tu negde na 5.5 sam stao i odšetao stazom preko brda nazad u grad. Nije mi Trka ako ću da kaskam samo da bih završio, niti mi pored ovih 15ak kilograma medalja fali još jedna, niti ću se zadovoljiti nečim tako dalekim od plana i očekivanja. Koja nisu bila neosnovana. Umem da ocenim napor, rasporedim snagu, ali kad ostanem bez energije na pola staze očigledno je da nešto nije u redu, a u takvoj situaciji otrčati još toliko znači iscrpeti se još triput više. Zato sam i one jedne godine odustao u Brčkom, kažu ljudi aman pa što si stao na 8om kilometru, mogao si da prošetaš još dva do cilja. Pa, rekoh, ja sam ta dva svakako morao došetati nazad na start/cilj, samo što nisam prošao preko čipova nego sam 50m ispred cilja zaobišao okolo. Neću posle 8 km po 4 minuta da trčim još 2 km po 4'30", eto neću i tačka. Nema tu nagovaranja i pregovaranja, pokvareno mleko se prosipa u šaht, ne vraća se nazad u mlekaru. Ili u nedajbože kravu. Zato sam danas trčao iz 3 puta, 6+6+7km. Bila je prevelika vrućina i sparina i nema poente predugo se zadržavati napolju ako ti pritom nešto malo i fali. Biće bolje.

Nema komentara:

Objavi komentar