u prethodnu sredu sam bio gotovo mrtav, u subotu sam bio tako-tako, a juče sam bio više nego živ.
lep osećaj u nogama, ono kad ne moraš da se štediš, da skraćuješ korak, kad sve možeš a pulsevi ti nisu visoki.
snimao sam sve na satić da bih kući pogledao statistike i sve one zezalice dužina koraka frekvencija balans L/D lelujanje tela levo-desno i odskakanje gore-dole i slično.
i tako sam trčao začuđen da mi ništa ne fali i umišljao kako sam se "vratio", kako više nisam ni spor ni bolestan ni povređen i tu negde se sve završilo.
jutros sam se setio da mi je juče klima "tukla" u leđa na poslu i da sam to prekasno primetio i ugasio je, a kako sam se setio, pa naravno, tako što sam pri buđenju osetio oštar bol gore negde između bubrega i plećke, pa na površini iznad rebara.
svako uvrtanje trupa je proizvelo malo "jao!" i eto zabave za danas, i posla za raptene.
razočaran istim scenarijem u dva vikenda i pred-vikenda, ovaj put ću nešto uraditi drukčije, pa šta god to bilo.
definitivno ću trčati u četvrtak, dva i po dana pauze je previše.
dakle da izguram još danas dva trčanja, pa ću u sredu da preskočim jutarnje i provozam se biciklom, ili čak ni to, i onda ću imati sreda popodne i četvrtak dvaput, još jedan mikro blok.
sreda popodne bi mogla da budu ubrzanja na stadionu, ili krugovi na velikom ili dijagonale na pomoćnom gde je trava možda čak i ravnija nego što je nazovi atletska staza na onom istočnom delu kod tribina.
bumo vidli i to čudo.
nisam zapisao da sam promašio điro d italija za čitavih sedam dana.
nisam imao pojma da se završio dok sam bio na plitvicama, nego sam video neke slike koje je frend stavio na fejs pa sam skontao da se završava tek vikend kasnije.
i pošto je trka ovde naša bila u subotu, rekoh eeeee supeeeeerrrr taman u nedelju popodne da odgledam zadnju etapu.
otvorim tv program, pretražim eurosport, ništa.
otvorim cyclingnews kad vidi čuda, italiju su svi napustili pre ravno 7 dana.
koji sam ja retardić.
Nema komentara:
Objavi komentar