petak, 7. lipnja 2019.

bujica

Negde između Stava i Bobove, uz napomenu da za ovo drugo selo nije čuo niko osim onoga ko je na prvoj raskrsnici ispod Stava napisao Bobova, ima nekoliko puteljaka koji siđu na reku Obnicu. Zašto se ona koja nastaje pod Jablanikom zove Jablanica, a ova što se rađa pod Medvednikom - Obnica, ostaće misterija. Elem na jednom od tih silazaka/izlazaka/ulazaka na reku nađoh u pesku i šljunku nekakvu umrtvljenu turbinu. Ne smem pipati, rekoh, ubiće me struja. Al sam ipak pipnuo, i ništa. Potrošili joj struju, uzeli joj život. Malo sam je isprao od blata i vratio u vodu. Sada je opet (ona postala) hidrocentrala. Sija od sreće, jer sam joj udahnuo novi krug života. Evo ga i prvi komarac. RIP! Plesao je samo pet sekundi, u ovom blogu. Bolje da je sleteo na mene nego na ovu turbinu, hoću da kažem bolje da sam ga ubio ja, nego struja. Osetio je topli stisak ruke, to je baš onako kršćanski odlazak iz života. Izlazak. A par desetina kilometara ranije, naiđoh na jednu skroz drukčiju smrt. Tačnije više njih. Sad prelazimo iz dura u mol, nenadano i bespovratno, kao što to obično u životu biva. Bujica je isterala tonu zemlje i kamenja na magistralni put. Đubreta, svega. I nešto plišano, mekano, kao da je živo. Štene. Mrtvo. Samo par dana staro. Leži onako u pesku, spava. Par metara iznad, još jedno. Pa još jedno. Da li su bili negde bačeni, u neki jarak, pa ih je kiša odnela dalje? Ili ih je bujica odnela od majke, dok je ona u zubima pabično odnosila četvrto, peto, šesto... pa se vratila i nije našla ovo troje? Možda ih je i više stradalo, možda nisu baš svi stigli do magistralnog puta, ovako na izložbu prerano prekinutih života. Ako se par dana disanja uopšte može nazvati život. Može li?

Nema komentara:

Objavi komentar