nedjelja, 2. lipnja 2019.

sumnja

Nešto nije bilo u redu da ne znam šta.
I kao i uvek, radije ću se neko vreme pitati ŠTA, nego što ću izguglati odgovor na dilemu.
Odgovor bi došao kada bih uporedio broj trkača ove i prethodnih par godina na Plitvicama.
Nekako mi se čini da je bila jača konkurencija.
Osim broja trebalo bi uporediti i vremena podijuma po kategorijama, a možda i apsolutnog.
Kao i nagradni fond.
Jer ovi što vole pare oni dođu svake godine bez obzira na sve druge okolnosti.
Ako su pare iste, that is.
Jako, ali jako, ali JAKO me je iznenadilo kada sam prošao cilj, malo se šetkao napred-nazad i pokušavao da provalim gde je "frajer sa laptopom" koji prati očitavanje čipova, i nigde ga nema a nisam mogao da poverujem da čipovi ne rade i da su one dve tete koje panično jedna drugoj dovikuju vreme prolaska kroz cilj i broj maratonca praktično čip tete.
Jeste bio jedan laptop na nekakvom stalku tu sa strane ali uz njega nikog.
I tada sam skužio šator sa NEKOLIKO laptopova i dva frajera koji su tu nešto gledali i čačkali.
Hajd da vidim, mada se baš i ne nadam, ali hajd da ipak vidim, koji sam u kategoriji.
Bok, bok, može li se proveriti... i jedan već pokazuje rukom "upadaj".
Može li se proveriti plasman u kategoriji, odnosno da li su mi podaci broja/čipa ispravno promenjeni.
I tik tak ukucaše oni broj, jeste moje ime, klub, godište, tu primetim da mi nije promenjena Država ali hajd koga briga kako su raspoređeni crveno i plavo i belo.
DRUGI u kategoriji reče momak, čestitam.
Hvala rekoh ja sa pomešanim osećanjima, zadovoljan što sam upao u proglašenje a skeptičan jer to verovatno znači da je bila slaba konkurencija.
A ionako mrzim sve te trke koje sam "uspešno" završio jer kad o njima pišem deluje kao hvalisanje a to je zadnja stvar zbog koje bih pisao blog, i zbog koje bih ikome čitao njegov blog.
Idi se pohvali svojoj mami pa nek ti lajkuje medalju.
Frankoviću se očigledno negde žurilo, a mislim i da sam čuo onog spikera Standardnog kako je rekao da do iks iks sati mora već biti negde.
Prvi put u zadnjih 15 godina nije ponovio ono papagajsko "saša antić poznati bloger eto za par sati ćete čitati sve na njegovom blogu saša imaš li ćirilicu na kompjuteru ovde u hrvatskoj hahahahahah".
Što se tiče onih matematičkih zezalica, nekako sam odmah namirisao da neću baš otrčati 5'/km i završiti za 3h30'.
Bila bi fora, ali neki drugi put.
Kako rekoh Lindzi, amerikanki s kojom sam trčao negde od 14-23km - danas nigde ne žurim, imao sam silne probleme, forma mi je ispod nule, trčim neku polulaganu poluambicioznu Dužinu i investiram u Jesen.
Čak smo se u cilju i slikali zajedno jer smo se u drugoj polovini maratona par puta pokupili i otkupili, reče Lindzi aj se slikamo pa nas je teta što toči bezalkoholni hajneken nekoliko puta opalila, prvo samo onako zagrljene a onda smo se setili da mi je medalja već arhivirana u zadnjem džepu pa sam morao i ja da se okitim jelte.
Sutra ću da je tražim po fejsu, nakon što nađem u rezultatima kao se preziva, a kakve sam kurate sreće Lindzi najverovatnije nema fejs ili ga ima pod nekim imenom mini maus ili beti bup jebiga.
I zbog toga će da ispadne da sam džabe dolazio na plitvice, kakva grozovita mogućnost zaključka.
Nemam ovde kompjuter pa da preterano analiziram onaj balans koraka uzb/nizbrdo, a ne dâ mi se na ovom tabletu instalirati garmin for android jer kakve sam kurate sreće nešto bi zaštekalo pa se sat ne bi ni pokazao preko bluetootha.
A nakon strepnje oko Lindzi ne bih preživeo još jednu sreću kuratu, tako da je bolje da ništa ne čačkam.
Nego da se usredsredim na to kuda sutra trčati, dok sam još na ovako egzotičnoj lokaciji.
Slikao sam iz nekog bolesnog principa SVE osim famoznih plitvičkih vodopada jer sam u životu kad se sve sabere verovatno proveo pola godine ovde i znam ih napamet, uburgijali su mi se u de en ka već.
Kome ionako trebaju moje slike pored milijardu slika koje su već na internetu, razmišljam, a mogli bi i drugi da se zapitaju.
Dakle trčkarao sam onaj prvi dugačak spust, malo počeo da džandžim uznrdo pa povukao ručnu, rekoh rano je za džandženje.
No brdo praktično uz kraće pauze traje od 8.5 do 20.5 kilometra, tako da sam imao vremena na pretek da šaltam druga treća druga prva pa jovo nanovo.
Nigde nisam imao probleme, krize, uvek dovoljno rezerve, i jedini trenutak (koji je potrajao 10 minuta!) sam imao u 37 i 38 km kada je počeo da mi se javlja neki grč u jetri ili dijafragmi ili negde između na mestu gde dunav ljubi nebo.
E rekoh jebem ti truckanje i treskanje, pokušavao sam da zadržim dah nakon što jako izdahnem (najpoznatiji recept za "bodac") no nije baš pomagalo pa sam čekao da prođe spust i nadao se da će uzbrdo stanje biti bolje.
Rečeno učinjeno, preživeh zadnja 3km uzbrdice tojest malo kraće kada odbiješ zadnjih 500m spusta, to jest malo kraće kad odbiješ zadnjih 150m uspona.
Ko uspe rečima da opiše Plitvički, zaslužiće No Bell-ovu nagradu za nešto.
Zajeb dana je bio kada su u 13h20 nakon dodela u generalnom rekli da će proglašenje po kategorijama biti u 15h00 pa smo se svi onako čoporativno uputili na ručak koji je tadaaaammm par kilometara niže na mestu bivšeg starta i cilja.
Koji je to genijalni mozgić smislio, kada je trasirao novu stazu, da pomeri samo start i cilj a da pasta partu, ručak, i parking, ostavi par kilometara niže???
Sva sreća da je najavljeni pljusak stigao i prošao baš u vreme dok sam pod suncobranom kao najveći gejak umakao hleb u gulaš.
Negde na onom krvoločnom usponu planinarskom stazom nazad u Mukinje sam naravno kao i uvek jer takva mi je kriminalna priroda, ukrao jedan kamičak od dvadesetak kilograma i u onoj torbi za patike koju daju na svakom maratonu ga uzneo kao sizif nazad navr brda, pa odatle u auto, za uspomenu.
Jedan od onih znate lepih izbrazdanih pa rupičastih, koji su hiljadama godina stajali u zemlji uz koren nekog drveta i kroz koji je voda dubila tunele.
A šta ću kad sam stenofil, kamenoljubac, ili prosto rečeno imam taj neki poremećaj da u kamenju vidim prijatelje i da osećam međusobnu privlačnost i da ih dovlačim kući i sadim po vrtu kao gipsane patuljke, guske, tufnaste pečurke ili panjeve.
Već me tuga pere jer znam da odavde do sledeće subote i trke neću uspeti ama baš ništa konkretno da otreniram nego će mi se život svesti na odmor i lagana oporavljajuća trčkaranja ili vožnjice.
Ajd, preživeću nekako.
Valjda.

Nema komentara:

Objavi komentar