petak, 9. studenoga 2012.

dakle juriš

bogme je bilo to poprilično depresivno, raditi jutros u dvorištu
hladan vetar, tmurno vreme, sunce nikako da se pojavi
i tek nakon nekoliko sati smrzavanja, počelo je da se pomalja, ono "zubato"
nakon još sat vremena rada stiže mi poruka otprilike ovakva
"da si se nacrtao na poslu za sat i po, imaš zakazanu devojku"

odatle počinje hronometar...
ako nastavim da radim (farbanje, šmirglanje, i t.sl.)
pa posle toga odem na posao par sati, znam da će mi noge biti KO.
dakle dok su još uvek relativno OK, treba nešto smisliti
polećem u kuću, trčim po 2 stepenika na sprat, očajnički tražim užinu
(jer sam već sat vremena onako polu-gladan, no tome ne pridajem previše pažnje)
grabim neke biskvite sa čokoladnim kuglicama, grabim neki energy drink
teoretski kofein dostiže maksimalnu koncentraciju u organizmu nakon 1h-2h,
dakle to što popijem energetsku limenku (?) uopšte neću osetiti na trčanju :-)
nego tek kad dođem na posao... ali gledaj stvari pozitivno, 
tamo ti među curama treba više energije, nego za trčanje?!

nije prošlo ni 10 minuta, već izlećem (doslovno) iz kuće
žurim, žurim, žurim, samo mi je to u glavi
naravno prvih 550m do MUP-a prelazim za 2'06'', WHAT???
"ručna, ručna, ručna, ne žuri BAŠ toliko!!!!"
prvi kilometar za malo ispod 4', i to prokletstvo me prati...
stalno pokušavam da usporim i svaki sledeći km je isto brz
i po travi/zemlji, i po raskopanom asfaltu i nekakvim kockicama,
i kroz gradski park koji je blago uzbrdo, e sve do brda
taj kilometar se penjem za 4.5 minuta, opet "u usporavanju"
tako sam usporavao (navodno) svo vreme, no ništa od sporoće
vidim da mi se sve namešta protiv usporavanja
slećem nizbrdo, pete do dupeta, kao na trci od 1500m,
povratak na ravnjikavo i imam nepunih 20' da se vratim kući
ono, da bih uglavio okruglo 4'/km prosek za celih 11km
no sad je vetar u leđa, prva 2km prolaze bezbolno po 3'45''
dolazim na 3km od kuće, šta sad po travi i zemlji i kroz grad?
da malo dodam gas i da pokušam da se uglavim u 43' (umesto 44)?
ma daj, razbićeš se, nemoj to da radiš, rastrči bre, uživaj
a onaj drugi glas - ma daj, seronjo, vidiš da ti ide, šta si se usro?
i tako, pružio ja korak, ono, eksperimentalno,
baš da vidim da li uopšte mogu da mažem tako do kuće,
pa ako mi i ne uspe, bože moj, upisaću 43'30'', eto, baš!!!
i tako leteo ja, nosio me vetar, za čas posla smakao 15'',
pa još 10'', i još sam na kraju mogao malo i da odmaram,
zadnjih par ulica, i još uvek stigao kući ispod 43'...

a što jest - jest, nekako sam se osećao rasterećen.
imao sam naime plan, da u nedelju odemo na trku
to jest bile su dve trke
1) Državno u poluM za veterane, da odem da se baš TRKAM, i
2) neki rekreativni maraton, ono, da trčkaram i napravim Dužinu
i hoću, neću, hoću, odlučim se za taj maraton, eto baš
i ostavim komentar moderatoru (dobrom prijatelju) tipa koji je zadnji rok,
za nas debile koji uvek čekamo zadnji čas...
jer zbog ovih povreda, nikako nisam siguran šta bih mogao...
i tu se ubaci neki tip i počne da koristi to "debil" sve u 16,
i sve se to pretvori u pljuvanje i bespotrebno vređanje 
svih onih što se prijavljuju u zadnji čas :-(
i tako ja odustanem od te ideje, vidim da je tu neka negativna energija sklupčana ispod svog tog površinskog sjaja, glazure prijateljstva i druženja
jbš maraton, otrčaću ja Dužinu kod kuće, rekoh, 
radi šta hoćeš no beži dalje od tog okruženja...

pa valjda kad sam već odustao od te privlačnije ideje dugačke 42km,
ja sam podsvesno odustao i od one druge, Državnog na 21km...
mada realno, mislio sam da imam šanse da maznem medalju?
no odjednom mi se smučila ta Ada (a nikad je nisam ni voleo)
i odlučih da ostanem za vikend kući, da nastavimo sa farbanjem,
da iskombinujemo neku vožnju, neko trčanje, whatever lokalno

i tako
idu dani

Aco-Braco, derane moj stasiti... kad si vatra svi te oće gasiti.
Vračaju nam i zavide... al to valda tako ide? Samo lepo možeš ružiti.
Neg, ogrni jankel štofan... šušte suknje ko celofan... Zavist valja i zaslužiti.

Nema komentara:

Objavi komentar