sam -

e ovo će biti zanimljivo, bar meni :-)

ima jedna ideja, tako, san, maštanje, ko će ga znati šta je.

jednom davno smo se tako šetali sa kučićima, i prilikom prolaska pored neke prodavnice na periferiji započeli razgovor-zezanciju na čuvenu temu šta bi bilo kad bi bilo. tada je dunja bila živa, a ona je mogla da pojede sve, da sad ne objašnjavam šta sve može da upadne pod to "sve", uglavnom mogla je. i to je išlo u smislu kako bi izgledao taj dan ako bi mogli da uđemo u neki ogroman market, i da sve bude naše na jedan dan. haha, pa odmah bi se bacili na mesni kutak i počeli da vadimo sve ono što psi vole! dozvali bi sve moguće lutalice iz grada o okoline i napravili neviđenu žurku, sa stotinama kilograma kobasica pršuta slanindži a bogme i živog mesa. naravno prvo bi se dunja najela, pa bi tek onda videli da li bi šta ostalo za sve te ostale gladne duše, no valjda bi ostalo bar malo... tako sam se neko vreme zabavljao idejom kako bi to izgledalo, i onda se ta ideja razvila dalje do čitave jedne priče, do celog scenarija. za to mi je potrebno da su ulice prazne, u čemu je poenta da ja delim meso a da neki zaludni penzioner zbog toga zove policiju i šintere? dakle, za svaku veselu ideju je jedini problem rešiti se mase, rulje. uvek se nađe neko kome nešto smeta, i sunce i kiša i toplo i hladno i politika i crkva i pola sveta i ceo svet i žena i deca i svoji i tuđi i tako dalje. eeee to sad već postaje bajka, ja sedam na biciklu, odlazim do azila i odatle sa par kobasica na kanapu dovodim u grad čopor od 450 pasa koji me zadihani jure, zaustavljamo se ispred tog supermarketa, ulećemo unutra pravo do frižidera a tamo nas lola čeka sa pripremljenim švedskim stolom! za tu scenu je svaka druga iz 101-og dalmatinca tek mlaka sapunica, ili što bi rekli - obdanište. i tako, grad bez ljudi, ostavlja ti puno mogućnosti za maštanje. neko bi se odmah zatrčao kod komšije da donese kod sebe njegov plazma televizor, no ja baš i nisam toliko zagrejan za tuđe zlato i dijamante, ne bih znao ni šta bih sa svojim radio da ga imam a kamoli sa tuđim. ako bi svi ljudi odjednom nestali, ako bi neko ostao sâm na svetu, u svoj toj pustoši, stvarno, šta bi radio? prvo bi trebalo proveriti da li si zaista sâm, ali sad, kako to proveriti? koliko dugo bi još imalo struje, ako bi u određenom trenutku neki vanzemaljac sve ljude pretvorio u vazduh, osim tog poslednjeg? koliko je potrebno održavanja za svaku pojedinačnu elektranu, sigurno bi bar poneka radila. i gde god ima struje, radili bi serveri, imalo bi interneta, telefona, bar eto neko vreme. negde minut negde sat negde možda i nekoliko dana? zamisli tog užasa da si jedini na netu! neki sajtovi nedostupni, nešto radi, ostaviš negde poruku, ništa, negde staviš kometar, ništa, odeš na neki blog gde znaš da ima onaj brojač poseta, i gde uvek ima po 50 ljudi prijavljenih u shout-bos-u sa strane, a ono piše npr srbija - 1 - srbija - 1 - srbija - 1 - ... bokte kako je to jezivo i uzbudljivo u isti mah? i tako sam razmišljao o dve varijante, ovim redom: prvo sam pomislio, čoveče, ako bi ljudi nestali, šta bi bilo sa životinjama? toliko ima pasa koji su u boksovima, zaključani, to bi sve lagano umiralo od gladi i žeđi! doslovno katastrofa. mislim teoretski je veća katastrofa da nestane 6 milijardi ljudi, ali kad su već jednom nestali i to bezbolno, par sati nešto drugo postaje važnije a to je spasiti ono od života što je preostalo. sve te ovce u štalama, šta bi dale da su napolju gde ima trave, eto samo toliko da su im vrata otvorena pa neka izlaze i ulaze gde god hoće, kasnije. krave, kokoške i ostala živina, ali toliko ima selâ okolo, na koju bih stranu prvo išao, šta bih radio, pa ja mislim da bih tog prvog dana prešao 200 km biciklom, sa rancem na leđima, punim raznih klešta pajsera testera šrafcigera i već čega. i dalje sam razmišljao, pa stvarno, šta bi dalje bilo? za par dana bi svi psi ogladneli, počele bi polako da stradaju sve te kokoške, ovčice, sva ta bajkovita idila bi se polako pretvarala u neku klanicu, sve domaće životinje bi praktično preko noći postale divlje životinje, i tako bi počele i da se ponašaju. i još bih na kraju ja bio odgovoran za sve to. pomislio sam da je bajka a ispao bi horor. ako na hiljadu pasa dođe hiljadu kokošaka, to samo naizgled liči na neku ravnotežu, ali nakon 7 dana bi još uvek imali 1000 pasa i samo 50 preživelih kokošaka, dakle ipak sve ne bi funkcionisalo kao kod onih "zaista" divljih životinja. gledamo mi na nacionalnoj geografiji kako lavovi napadaju najmanje goveče dok čopor beži, no nikad niko nije gledao kako psi lutalice rastržu malo tele dok krava nemoćno pokušava da ga odbrani. i tu sam se zamislio, i rekao sebi - ne, previše je komplikovano. ako bi nestali ljudi, morale bi da nestanu i domaće životinje. za ove druge ne znam jer one su deo prirode, a priroda bi valjda ostala takva kakva jeste. a šta bih ja radio? nemam pojma, svaki put pomislim kako nemam baš pojma. čuj "svaki put", palo mi je to na pamet tek nekoliko puta u životu, nije baš da svaki dan o tome razmišljam!! a i tih par puta nisam odmakao dalje od par minuta razmišljanja, pisanja tog čudnog scenarija. zaista šta li bih radio? kako bih živeo. ima tu nekoliko važnih stvari. prva stvar, čuvaj zdravlje jer više ne postoje lekari. druga stvar, energija. hoćeš li da živiš na struju ili nećeš? nije nikakav problem negde pronaći cisternu koja je ostala na putu, dovesti je tu blizu kuće i polako iz nje istakati benzin, iz najbližeg megamarketa dofurati mali agregat i koristiti struju kao da se ništa nije desilo. radi gramofon, radi mini linija, radi laptop i eksterni hdd sa svom mogućom muzikom. varijanta za nas koji volimo muziku, eto, tako nekako bi to izgledalo. naravno imao bih i sijalice, u toku zime. leti ionako noć kratko traje, nikome ne treba osvetljenje. agregat bih stavio u podrum da se ne čuje preglasno, jer kakvo je to slušanje muzike ako mi ispod prozora drči 100 decibela? da, tu bi mogao i neki zamrzivač da se uglavi, mada ne znam šta bih sve u njega natrpao... zaista, život bi trajao dok ima hrane. to bi išlo u nekoliko faza, očigledno. prvo bih otišao u neki hipermarket i polako se prošetao između polica, da vidim šta tu sve ima, da se podsetim, i da napravim neku strategiju. mesa ne bi bilo puno, što pojedeš za par dana to bi bilo to, posle toga će se sve što je neobrađeno pokvariti i doviđenja. hmmm. konzerve. to traje najdalje. riba, grašak, pasulj, takve stvari, oni oguljeni paradajzi u limenkama od 5kg, to može godinama da stoji. zdrava hrana, baš. fino. kompoti razni takođe, mada, šta mi je problem da se prošetam do prvog drveta i odberem krušku ili jabuku. šećer takođe može da traje dugo, a i bez šećera se može, samo treba puno duže kuvati pekmez, ali gde bi mi se žurilo? naložim šporet i polako... mleko u prahu! da, to je dobra fora. ne znam ni njemu rok ali eto, valjda je duži od dugotrajnog mleka koje bi važilo još nekoliko meseci. trebalo bi brže-bolje pronaći par kefira, jer dodavanjem male količine u mleko dobiješ opet kefir, i tako možeš da ga produžuješ iz dana u dan dokle god hoćeš. otišao bih u poljoprivrednu školu i nakupio knjiga za čitanje. kako se sadi pasulj, kada se orezuje vinova loza, trista čuda bi trebalo naučiti, za onu narednu godinu kada nestane konzervi iz prvog talasa. sva piva bi trajala još pola godine, a to što vino i viski mogu da traju skoro večno mi baš i nije neka uteha, čisto sumnjam da bih se time bavio ako bi "ceo svet bio moj". morao bih da probam nešto veselo, da upalim neku lokomotivu dizelku, da vidim gde je gas a gde su kočnice. jbg ako ne nađem kočnice a čudo nastavi da ubrzava bilo bi stvarno veselo, ne znam kako bih se sâm ugipsao ako bih iz pomahnitale kante morao da iskačem kao u akcionom filmu, i usput slomio lakat ili nedajbože nogu!? morao bih da probam i kamion, i to neki s prikolicom, pa da naučim u rikverc. oduvek sam se divio onim kamiondžijama koji iz prve uteraju prikolicu u rikverc. sve se može naučiti, samo je potrebno strpljenja... ne daj bože neki zub da mi se pokvari, ajoj, ko bi to vadio. mislim, morao bih, ali ipak, lakše je ako ne bih morao. dalje razmišljam, brijanje, šišanje, kupanje, hmmmm, da definitivno bih morao da imam šporet zbog tople vode. ili nešto mi pade na pamet, ba brate preselio bih se! pravac budva ili gde već. u baru ima stadion sa tartanskom stazom, hehe, a kao i svugde ima i tamo supermarketa sa tunjevinom. jao pa sve one skupe konzerve, znaš ono, pogledaš tunjevinu rio mare u maslinovom ulju pa kupiš onu običnu 6x jeftiniju. ponekad se kao častimo, obično posle neke trke kada nam se ne svraća u piceriju nego nam se jede "zdrava hrana", kupimo onog dimljenog lososa ili neke školjke, hobotnice i slično, no to te izađe više nego benzin do trke i nazad. jao par godina bih se ubijao od tih stvari, mmmmm. e sad, dobro, da bi čovek preživeo, može sebi da nešto dozvoli, ali ipak, treba imati u vidu da sutra odjednom svi ti ljudi možda mogu da se i vrate, jednakim čudom kojim su i nestali? dakle čak ako bi mi i pala neka glupost na pamet, oprezno! nemoj na zgradi policije da napišeš neki grafit, da ti ne bi sutra neko rekao "ovo je bila skrivena kamera, dobio si neku pilulu zbog koje ti se činilo da te niko ne vidi, a u stvari te je sa uživanjem posmatrala cela planeta, i ono kada si čučnuo da sereš na sred gradskog trga eto jer si sâm na svetu, i kad si na mercedesu od komšije pedera ekserom urezao >>peder<<, i sve drugo, sve smo videli!". tako da, zašto bi neko radio nešto glupo, samo zato jer odjednom može. ionako je pitanje šta "možeš" ustvari pitanje šta želiš, ako hoćeš da uradiš bilo kakvu glupost niko ti ne brani, samo, koji je smisao toga? ako je već oko tebe nastupio najveći mogući mir, pronađi i mir u sebi i odagnaj sve one glupe ideje tipa "a zašto ne bih uradio to i to?". neka budala bi u takvom scenariju uletela naglavačke u prvu samoposlugu, zgrabila 4 balantajna i gajbu hajnekena, i više se ne bi nikada probudila. neko drugi bi se zaleteo u prodavnicu lovačke opreme, uzeo par pušaka i punu kesu municije i išao bi po gradu i pucao na sve i svašta, ubijao bi semafore i reklame koje više ne svetle. svakakvog sveta ima. ja bih pisao blog, tj dnevnik. baš ono pisao, u svesku. pa bih onda povremeno čitao, da se podsetim tih prvih dana. naravno sve knjige sveta bi bile moje, a bez televizije i interneta koji svakome odvlače pažnju sa pametnijih stvari, napokon bi mi na raspolaganju ostalo ono najvrednije. zamisli stvarno taj užas, napraviš tako nekog "velikog brata", nekom daš neki opijat da pomisli da je ostao sâm na svetu, sve drugo živo mu postane nevidljivo, cela planeta se načučuri pored ekrana da bi gledali kakve će sad gluposti da radi, a on svrati u market, uzme jednu tunjevinu i jednu konzervu graška, sedne ispred na klupu i to fino sve pokusa kašikom, uredno sve baci u kontejner jer će i sutra tuda prolaziti pa u čemu je poenta samome sebi praviti prepreke od smeća na putu, zatim se uputi u biblioteku, uzme neku knjigu, ako je lepo vreme prostre ćebe na sred gradskog parka i ostane tako da čita pola dana. gde je tu akcija, municija, na šta ovo liči, ovaj je već 7 dana sâm na svetu a ništa nije srušio? kako ga ne zanima kako bi to izgledalo da zapali npr neku zgradu, ono, buktinja u noći, plamen 100m visok? ili da upali neki džip, da ga ubaci u drugu brzinu, da kroz odškrinuta vrata samo otpusti kvačilo i pošalje dve tone čelika da se zalete kroz izlog u robnu kuću? ako već može, zašto to ne uradi??? a ja pak shvatam da ne bih imao manje odgovornosti ako bih ostao sâm na svetu, nego više! sav krš koji se pojavi, ja sam ga napravio! ima još jedna smešna stvar, a to je wc. sve radi na struju, pa i vodovodi, pa bi i to ubrzo prestalo, dakle trebalo bi naći neki izvor, neku čistu rečicu, i tu živeti, bajbaj ideja o budvi gde pola leta nema vode. ustvari sad mi pade na pamet, mada je malo luzerska ideja, ali ipak, ima flaširane vode a njoj je rok upotrebe neograničen, dakle gde god vidiš veliki supermarket računaj da tu možeš da živiš minimum godinu dana jer bar vode ima par kamiona u svakoj prodavnici. vidiš pomislio sam da je to problem, ali ipak nije. i tako dalje, odavde može svako da nastavi svoj scenario, šta bi radio, šta ne bi, kako bi, kako ne bi, da zamišlja čime bi ispunjavao dane, da se udubi u tu samoću i razmisli koliko bi mu bilo teško to što je sâm, mada, čovek je uvek ispunjen nekim mislima, osećanjima, nekad možeš biti sâm i u najvećoj gomili a nekad ti može u glavi ključati i kada si fizički usamljen, nije to sve tako crno i belo. naravno bez kontakta sa drugim ljudima, to je ipak samoća, da se ne lažemo, koliko god ti drugih ludaka defilovalo kroz tu galeriju likova u sopstvenoj glavi!