rum-čorba

da, to je jedan jako čudan recept, za rum-čorbu,

ali jednostavan.

pomešaš rum i čorbu, pola-pola, da ne kažem fifti-fifti.

a kako dođoh do toga? pa evo:

danas sam na treningu opet "popio rum"

popio u smislu popio patos, popio nokaut, žargonski

a R.U.M. je skraćenica za "ritam umornog maratona".

to je ono kada kreneš da veselo trčanje

nekim osećajem između Tempa i Dužine,

ono što sam ja odavno trejdmarkovao kao Tempić,

ali kada shvatiš da su ti noge malčice KLJOK!

e onda ideš tako i klimaš, trčiš taj ritam maratona,

to jest trčiš onako kako bi danas na tim kljok nogama

otrčao maraton, ako bi ti neko nedajbože naredio.

eto kako sam popio rum, nit rum jeo nit rum mirisao.

dobro, a čorba?

pa obzirom da popodne moram na posao,

ne mogu da pijem pivo posle trčanja, 

pa sam sručio 2 tanjira čorbe. mislim, luzerski.

ko da sam u nekom sanatorijumu, gutam onaj čorbuljak,

a još Tašta krknula, pa jedno 50 zrna bibera!

kad se vratim s posla popiću 4 gajbe piva, minimum.

trebaće ugasiti tu vatrenu stihiju u ustima i želuDcu.

sve to toplo-hladno je počelo pre par dana,

kada sam bio umoran za trčanje pa sam skratio plan za 10%,

tj otrčao sam 19km umesto 21km, ali ubacio Brrrrrrrdo.

e juče sam pak zbog tog malo laganijeg trčanja bio - odmoran.

dakle razvalio sam na bicikli trening do planine i nazad,

totalno podivljalo sam ga odvezao, svaka mi čast.

pa sam već onako snif-snif nanjušio da ću danas na trčanje,

no nisam bio siguran kako ću se osećati.

pa i prošlog puta sam bio poletan na početku,

pa sav splasnuo posle samo nekoliko kilometara...

 

long stori šort, u odlasku je pirkala oluja u leđa,

u povratku oluja u prsa, u jednom času sam pomislio,

bokte, kolko duva, ulegnuće mi se rebra. kaos.

trčim i naginjem se, savijam se, bendujem se bre

(po amerosrpski, bending = savijanje), ma samo što se 

nisam florisao (floor = pod), tj savio do zemlje.

ritam mi je bio puno bliži raningu nego džogingu.

raningovao ja ko vata, u cik-cak, da izbegnem vetar.

ovo je vindomanija prava, rekoh malom ameru u sebi.

pa idem uz šumarak, računam tamo slabije vinduje,

pa pređem na drugi sajd puta, rekoh, možda tamo manje duva?

kad ono, ne da sam erorisao, katastrofa!

totalno pogrešna evaluacija situacije, oduva me u rikverc.

nije nikakvo čudo što sam u odlasku imao osećaj da flajkim :-)

mislim, letim. flajkio (naglasak kao pajkio) ja kao flajer,

a lišće me preticalo, e to je uvek loš znak. znao sam.

i što sam u odlasku mislio da sam se pretoplo obukao,

prilikom returniranja je bilo taman. tanki duks i šorc.

crno-crna kombinacija, baš sam izgledao pauerful.

a ni 1h32 nije loše, za 21km, sa par kupsera, 

par km po grasu, nekoliko km po dauntaun-u, etc.

pulsmetar mi je crko odavno, a po osećaju - nisam zapinjao.

ono, najobičnije trčanje, ni brzo ni sporo, ni davež

ni neko zamahivanje rukama i pravljenje grimasa.

eto. bol u dupetu, onako, 3/10. nije strašno.