četvrtak, 15. studenoga 2012.

sime3ja

nakon dva dana na bicikli opet bi (danas) bio logičan dan za trčanje, ujedno jer trčanje traje kraće (uglavnom) pa mi tako ostane više vremena za radove u kući. prvog jutra nakon poslednjeg trčanja (bolje zvuči nego poslednje jutro nakon prvog trčanja) me je nešto JAKO preseklo u skočnom zglobu dva minuta nakon ustajanja. ono stojim pored fotelje, uzimam čarape, oslanjam se na levu nogu i desnu odižem u vazduh, savijam u kolenu i kada sam počeo da navlačim čarapu BLICCCCC mi je sevnuo kroz levi skočnjak, spolja, tj malo ispod prema peti/tabanu, i brzo sam "pao" na fotelju da smanjim pritisak na stopalo. auuuuuu, šta je ovo... i posle toga sam vidno ćopao celo prepodne, no primetio sam da mi od hodanja bude bolje, a kad sednem i odignem nogu u odmarajući položaj, posle toga me opet boli. zato mi trčanje nije ni padalo na pamet, a verovatno sam nešto sj.... ligamente tokom tog trčanja, bilo je to 21km od čega većina po najlošijem mogućem asfaltu, koji je tako jako nagnut ka bankinama da jedino možeš normalno da trčiš sredinom puta, no kako ipak povremeno nailaze auti to zunzanje levo-desno počne da zamara pa se ipak smiriš uz jednu od ivica, no nakon par minuta vrljenja stopala počneš opet da tražiš neko bolje mesto za trčanje, i tako u krug. uopšte mi nije jasno kako je subotićka tuda godinama trenirala, valjda je taj put propao poslednjih godina. neće me skoro opet videti, taj put, mislim. ko zna gde bih mogao da se uputim danas i sa kojom idejom...

e sad anegdota - baš na raskrsnici kod asfaltne baze dan kasnije po kiši se vraćam biciklom sa brda i srećem frenda koji je dugo s nama trenirao na stadionu, a i ovako po šumama i gorama. pita otkud ja tu, ja mu kažem nećeš verovati u dva dana dva puta ovuda prolazim, a inače jednom mesečno! tako se pogodilo, eto juče sam prvi put u životu trčao sâm do šušovke, računam ovo je najravnije što imam na raspolaganju pa iako uvek bežim od ravnog juče mi se baš po ravnom trčalo i eto tako... računam kad je "ona" ovuda trenirala pa otišla na olimpijadu, da i ja pokušam :-) smejemo se, on kaže nikad nije kasno, ja kažem vidi šekarićku može baba da mi bude a ne propušta nijednu olimpijadu, tek kaže ovaj dečko - video sam i subotićku, javila mi se kao preko one stvari, tu je svo vreme u selu. ja kažem ma kome pričaš, digla nos samo što ne zakači za oblake. tu konstatujemo kako neki ljudi prosto ne mogu da imaju prijatelje nego samo poznanike, jer ovi drugi te samo tapšu po ramenu a sa onim prvim moraš ravnopravno da komuniciraš što je nekome teško kad postane "slavan". i tu kao pa bili smo prijatelji, pa trenirali zajedno, auuu, i tako dalje. nije da smo ogovarali nego više ono komentarisali nešto, tipa skok cena ili gužvu u saobraćaju, tako neki fenomen. još ja rekoh kako je mal-malo bocnem na blogu, ispričam mu još ono za olimpijsko selo (kvačica je u tome da smo mi u klubu nju oslovljavali sa "seljanka" i tada se uopšte nije ljutila...) i dok je on ostao na autobuskoj stanici savijen od smeha ja produžih dalje po kiši kući ubeđen kako mi je zadnji branik dovoljno dugačak - kasnije sam shvatio da su mi leđa sva crna i zaprskana od štroke na putu, a nakon mesec dana variranja 2 plavo-šarena dresa sam baš tog dana uzeo neki svetlo žuti :-P

sinoć sam opet malo čistio po fejsu i uklonio 130 od 390 "prijatelja", tek sad shvatam da je to okruglo trećina! i jutros pronađoh jednog greškom izbrisanog (već sam poslao poruku tipa sori šit hepnz) a pronađoh i jednog uljeza kojeg sam odmah ushićeno zgazio kao pikavac - to što si crnka u najboljim godinama i piše da se baviš atletikom mi ništa ne znači ako te nisam bar jednom u životu video, na trci ili bar u mraku... a ako ti se javljaju prve sede iako si još mlađahna, ipak ostavi u kosi bar jednu malo svetliju dlaku da ne bude baš tako upadljivo što se već farbaš. i još tu nešto razgledao i shvatim da su me obrisale (pazi sad ovo) dve ćerke od mog brata, a mislim nisu deca nego ono matore devojke, jedna čak ima i dete a druga se skoro udala. mislim ajde ono kad obrišeš nekog koga nikada više nećeš sresti, koga ionako nikada nisi poznavao, ali ovo mi dođe malo ćaknuto. jeste me još jedna tu rođakica ono kao stavila na restricted listu jer ima fobiju da ću ja da je tužim ocu i majci kako se glupira po fejsu a naravno da ne bih, svakom njegov život. osim naravno neke ekstremne situacije tipa da shvatim da se neko drogira, da pokušava da se ubije i slično, ne možeš baš da se praviš lud na nisi nikad ništa video ni znao. i kad pišem o fejsu, ima i taj momenat, kaže jedna druga klinka nešto tipa ćale mi na fejsu, keva mi na fejsu, tetka, stric, svi na fejsu, još mi samo baba nije na fejsu! svako gleda to iz svog ugla, ja gledam na fejs kao na telefonski imenik sa slikama, tipa eto imenik-strip :-) a vidim da mnogi klinci to shvataju kao da je fejs izmišljen da bi se oni tu zabavljali, i onda im prosto SMETA kada vide nekog starijeg na fejsu. odmah se naroguše tipa šta se taj trpa sad ovde, MEĐU NAS! :-) najsmešni od svih klinaca su oni koji skoro ništa ne znaju a misle da sve znaju pa onda iz tog ugla kritikuju kako je svet pogrešan i nepravedan, ne shvatajući da im nervozu stvara upravo to što su opterećeni analiziranjem šta drugi rade, umesto da se okrenu sebi.

bilo je to jedno jako smešno jutro. mešali smo boje i pokušavali da dobijemo neku braon, onako, kao svetlo-čokoladnu. i sad, ona boji jedan prozor, ja dovršio drugi, to je sve rastotrkano po dvorištu, kučići defiluju između tog haosa u cik-cak, ja sam prineo nekoliko kantica i eksperimentišem. par puta nam se dogodilo da u pokušaju da dobijemo drap, da mešanjem bele i braon ispadne neka svetlo ljubičasta, nikad nisam imao pojma zašto. verovatno od neke hemije u tim bojama, koja ne funkcioniše kao naša ljudska logika. ovaj put imamo neku odvratnu boju tipa crna kafa, imamo neku sivo-pepeljastu koju smo dobili pokušajem da dodavanjem zelene ispravimo neki rozikasti užas, a radije bi da ti sve utrošimo umesto da bacimo. malo jedne, druge, treće, eh da kupili smo i kilo narandžaste pretpostavljajući da će ona da malo posvetli i zarumeni smešu pa da ispadne nešto braonkasto. naime fali nam boja za roletne, drvene. stare su bile crne (???), totalni užas. i sad sipao ja malo ovoga, malo onoga, uzeo veliku špatulu i mešam, mešam, čekam da se to sve dobro sjedini pa da shvatim šta sam dobio. ona viče sa svog prozora - šta se dobilo? - čekaj, mešam... - šta se dobija, samo da nije opet nešto ljubičasto? - nije baš, ali nije ni braon, čekaj da se spoje. - šta se dobilo, jel bar malo vuče na čokoladu? i tu ja počinjem da se smejem, ona pita šta je sad, a ja nastavljam pesmom od vlade kalembera od pre 30 godina "oh, moja, LILI!" i počinjemo da se smejemo kao da smo pojeli neke gljive ludare. ona dotrčava, prinosi svoju kanticu kao uzorak, fakat malo ova nova boje "lilne" ali nije strašno, kažem - sunuću unutra još jednu kaficu? u smislu dodaću još malo one boje "crna kafa" da ovo više povuče na braon, i to je to. na kraju se dobija nešto, ona kaže da je "više kao govno nego čokolada", pa ja pitam u čemu je razlika misleći na boju a ne na ukus te dve namirnice i tako se smeh nastavlja. odlazim da vidim šta je ostalo po kanticama, dogovaramo se tj dovikujemo, šta ću  sa onom starom pepeljastom i onom sivom što smo zasrali kad smo sunuli zelenu? - spoj te dve pa šta bude. a šta ću sa ovom srednjom, braon, kao zemljanom, i sa tom tvojom starom? - pa spoj i njih, hoću da pobacam tih kantica, prepun je podrum. tako ja spajam boje uz teatralno recitovanu mantru "zemlja zemlji, pepeo pepelu"... i smeh se nastavlja pa već počinjem da osećam grčeve na vrhu obraza. jedno od kučića šeta malo kreča na njuški, gde li se zalepio bog će ga znati, no srećom niko bar nije mlatnuo repom po onim prozorima koji su naslonjeni uz kuću jer bi se zalepile dlake pa bi dobili čupave prozore. neko je takođe stao šapom na poklopac ili četkicu od žute boje, pa je po dvorištu ostavio par mać-mać namaćkanih tragova, no dok smo ih pregledali svih 12 šapa je bilo čisto tako da nismo mogli da pronađemo "krivca" :-)

a sad kad je bio vikend i par trka na datum 11.11., setih se da će ove godine to da se završi, ta datumska simetrija da je tako nazovem kad mi ništa drugo ne pada na pamet. takle 12.12.12. će biti poslednji takav datum za ovaj vek, i narednih 90-ak godina smo bez toga sve dok ne dođe 01.01.01. (01. januar 2101-ve).
još ćemo do kraja godine imati i 20.12.2012, i kad dođe 2013-ta sve kombinacije nestaju ili bar meni ne padaju na pamet. dobro uvek može da se nešto napakuje na mišiće, tipa 11.12.13. (11-ti decembar 2013-te) no to baš i nije tako spektakularno kao što je bilo ovo do sada. pamtim 04-04-04 kada je trčan maraton u parizu, valjda, nisam tu 100% siguran a mrzi me da guglam, i sećam se da sam 07-07-07 otrčao svoju najbolju trku u životu, ili  eto da kažem jednu od top 3. bilo je to 10km na avali kada sam pobedio veteransko prvenstvo države na 10km na asfaltu (poslednji put je tada bilo održano, dakle još uvek sam apsolutni prvak?) a na poslednjim pravcima uspona na avalu sam ispred sebe video (u daljini doduše) 3. 4. i 5. seniora što mi se bogme nije nikada u životu dogodilo, mislim, da lovim seniore uzbrdo, tada sam u sebi žalio što nije u pitanju polumaraton jer bi bogme bilo svašta do kraja... eto, tako je to kad se ne piše blog svaki dan, pa se nagomilaju teme, opet ispadne tolstojevski poduhvat. ili već kakav.

Nema komentara:

Objavi komentar