juče je stvarno izgledalo kao proleće...
15°, da ne poveruješ
vikend je protekao haotično, kao i pred-vikend
nekako mi se "izgubio" jedan dan!
svo vreme sam u jednom ... ćoščiću...(što duže proveravam sve sam manje siguran da sam ovo dobro otkucao) glave držao tu nedelju jer je bila trka na Adi (7.7km) koju stvarno odavno nismo trčali, a nije ni daleko - to je na samom ulasku u saobraćajni Beograd, koji inače mrzim iz dna duše. i tako sam nešto beše trčao, i umetnuo mi se onaj dan iz predzadnjeg bloga, ono "zamišljeno kao kratko i lagano" trčanje koje je preraslo u poluteško vučenje i prevlačenje, i posle toga subota na bicikli (opet u brda) koja me nije uopšte odmorila nego mi je samo kondenzovala taj umor u nogama. i kad je došla nedelja ujutru, a kad kažem ujutru ja mislim na svitanje jer mi tada ustajemo (što i nije neki poduhvat obzirom da sviće sve kasnije, nažalost) (auh kolika rečenica!) (gde sam stao? moram da pročitam u rikverc) pita ona mene hoćemo li na trku, a ja sav zbunjen otkud joj je to uopšte palo na pamet. i još pitam "a na koju?" jer sam u subotu slučajno preko nekog statusa na FB saznao da se u nedelju trči i poluMačak. ma jok, rekoh ja, ima posla po kući koliko hoćeš i posle ćemo na planinicu. i tako je i bilo. a za tog poluMačka me je izradio Rash, ja ga u Apatinu lepo pitam kad će biti trka a on će meni - neeeeće to biti u novembru, nego negde u decembru, kad zahladni. no valjda zbog ove Crikvenice, gde će naši medaljomani opet da naprave invaziju, sve se poremetilo pa i njegovi planovi oko trke. Adu sam još nekako mogao i da izvučem na mrtvim nogama, tih 7.7km ispod pola sata, no polumaraton teško, a naročito poluMačak. kad me oteraju sa starta par minuta ispred masovke, zbog hendikepa, opet ceo dan trčim sâm kao na treningu, pa to mogu i kući, da izmerim vreme i da im pošaljem mejlom, pa neka me slobodno uvrste u rezultate...
tako je prema cenjenim meteorolozima i meteorologinjama (ovo potonje zvuči kao neki izraštaji u crevima) već 10 dana bilo navodno sunčano a ono sve neki tmurni dani zaređali, eto tek u subotu malo provirilo sunce kad smo se već biciklama vratili kući sa brda. eh da i bila nam Kostolomka, došla bajkom 20km iz svog grada, da joj podesimo poziciju na bicikli. i u odlasku kaže kako će sutra (nedelja) da ode na Divčibare biciklom, da proveri kako smo joj to sredili, pa ako je ne budu bolela leđa, onda... je obećala koješta. mi se samo pogledasmo, ja iskreno rečeno, nije da sam pomislio "malo morgen će da ide na Divčibare" nego više ono u fazonu "aj da vidim i to čudo!". mislim, ona hefta tu redovno do Ljiga i nazad, to su sve kupseri (uspončići) od kilometar, nije isto 6 puta po 1km uzbrdo, i 2 puta po 10-ak km u cugu.
i tako mi krenuli, nedelja pred podne, nikako da otopli, rekoh - 10° na startu, doći će bar na 12 tokom dana, neću ni dugačke rukavice da nosim, ni kačket. na najoštrijem usponu na 6km od kuće stižemo nekog čoveka odmah u podnožju, ja već čekam da siđe i da počne da gura biciklu ali on vozi, vozi, već ga prestižemo i prepoznamo komšiju koji je krenuo na nedeljnu vožnju. čovek ima nekih 55-60 godina, redovno se vozi na svom city-bike-u, sa sve mrežastom korpom iznad prednjeg točka! ima 21 brzinu, sve je to u redu, i on ode skroz do podnožja Divčibara i vrati se nazad, ta turica ima nekih 600m uspona, nije uopšte naivna. no kuriozitet je da se on obukao kao za izlazak. košulja, neki vuneni prsluk, i preko toga debeli lep sako, doduše raskopčan. verovatno je rekao ukućanima da ide malo po gradu da se provoza pa pobegao u planine, bar tako deluje. i ništa, svako svojim ritmom, odosmo mi lagano a on osta, još duplo sporije.
stvarno bilo topljikavo kad se popneš izvan grada i sve ok do Divčibara, gore je kao nešto duvalo no računam poneli smo šuškavce. i u centru turističkog naselja odjednom nakon spusta dolazimo na uspončić i vidimo još nekog na bicikli, trljamo oči - Kostolomka!!! aaaaaa urlici i dreka (ona je sva na struju) manijaci, pomenu nam i familiju, onako od ushićenja, i tako smo išli zajedno sve do Brežđa gde je ona produžila pravo kući a mi levo našim putem kući. kad smo krenuli nizbrdo odmah na česmi JNA smo ugledali neko kučence i ja stanem da mu nadrobim tri zemičke, toliko sam imao u džepovima od dresa (ono, tzv prva pomoć, ne za nas nego baš za takav slučaj). i njih dve odoše nizbrdo a ja ispod česme natapao komade i davao tom kučencetu, i nisam imao osećaj da sam se baš predugo zadržao. i krenem ja nizbrdo, šake koje su bile u ledenoj vodi par minuta nisu baš bile srećne na vetru, a ceo spust je bio u senci, jer je to istočna strana brda, ajoj! zaledio se živ. a i po čelu sam osećao bol zbog vetra "glava mi ne da mira, bez šešira, bez šešira" tako da sam se baš loše proveo "u ništa (citiram!) nisam siguran, osim da te loše zabavljam". još je u dosta krivina bilo vlažno, ja malo čak i previše rizikovao u par navrata, i čoveče nikako da ih stignem. znam da ni Lola nije neki letač nizbrdo, a tek Ružica, video sam gore kad smo krenuli, ono totalni početnik, kočenje na mrtvo u svakoj krivini pa onda iz lera u novi početak. dolazim već na dno spusta, razmišljam da se vratim uzbrdo! rekoh njih dve su negde izletele i ko zna gde su, tamo su sve sodomi i provalije ispod svake krivine, ko će ih pronaći? i na samom dnu spusta, velika serpentina, kratko zaravnjenje, i odmah uspon, i ugledam u daljini kako klimaju uzbrdo ka Brežđu! auh traume, a i one pomislile da se meni nešto desilo, kažu pa gde si ti bre? rekoh - nahranio kuče i pogiboh nizbrdo nikako da vas stignem, verovatno sam se zadržao duže nego što mi je izgledalo...
stvarno bilo topljikavo kad se popneš izvan grada i sve ok do Divčibara, gore je kao nešto duvalo no računam poneli smo šuškavce. i u centru turističkog naselja odjednom nakon spusta dolazimo na uspončić i vidimo još nekog na bicikli, trljamo oči - Kostolomka!!! aaaaaa urlici i dreka (ona je sva na struju) manijaci, pomenu nam i familiju, onako od ushićenja, i tako smo išli zajedno sve do Brežđa gde je ona produžila pravo kući a mi levo našim putem kući. kad smo krenuli nizbrdo odmah na česmi JNA smo ugledali neko kučence i ja stanem da mu nadrobim tri zemičke, toliko sam imao u džepovima od dresa (ono, tzv prva pomoć, ne za nas nego baš za takav slučaj). i njih dve odoše nizbrdo a ja ispod česme natapao komade i davao tom kučencetu, i nisam imao osećaj da sam se baš predugo zadržao. i krenem ja nizbrdo, šake koje su bile u ledenoj vodi par minuta nisu baš bile srećne na vetru, a ceo spust je bio u senci, jer je to istočna strana brda, ajoj! zaledio se živ. a i po čelu sam osećao bol zbog vetra "glava mi ne da mira, bez šešira, bez šešira" tako da sam se baš loše proveo "u ništa (citiram!) nisam siguran, osim da te loše zabavljam". još je u dosta krivina bilo vlažno, ja malo čak i previše rizikovao u par navrata, i čoveče nikako da ih stignem. znam da ni Lola nije neki letač nizbrdo, a tek Ružica, video sam gore kad smo krenuli, ono totalni početnik, kočenje na mrtvo u svakoj krivini pa onda iz lera u novi početak. dolazim već na dno spusta, razmišljam da se vratim uzbrdo! rekoh njih dve su negde izletele i ko zna gde su, tamo su sve sodomi i provalije ispod svake krivine, ko će ih pronaći? i na samom dnu spusta, velika serpentina, kratko zaravnjenje, i odmah uspon, i ugledam u daljini kako klimaju uzbrdo ka Brežđu! auh traume, a i one pomislile da se meni nešto desilo, kažu pa gde si ti bre? rekoh - nahranio kuče i pogiboh nizbrdo nikako da vas stignem, verovatno sam se zadržao duže nego što mi je izgledalo...
i tako prođe taj vikend bez atletike, a juče se sve vratilo u uobičajeni ritam s tim da smo ovaj put uzeli neke nove alatke pa smo malo po dvorištu, ta-daammm... betonirali :-) i već je bilo malo kasno, odem ja na trčanje, kao osetile mi se živahne nogice no mućak, trajalo je to možda kilometar i po, i posle toga odjednom KLJOK, shvatih da sam umoran. plan je bio 21km za nekih 1h35, dakle ono bez napora, tzv tempo-rastrčavanje. no obzirom na zamor, taj ritam mije odjednom delovao kao tempo trčanje, a nije mi se baš tako išlo, hteo sam da uživam. da se gotovo odmaram, a da bude lepa brzina. e pa hteo si ali neće moći, ako hoćeš da lelujaš na povetarcu u divnom prolećnom danu, onda će to biti 4'40, 4'45 po kilometru, a ne 4'30. i ništa, pomirio se ja očas posla sa sudbinom, rodila me majka dovoljno pametnog da znam da od inata nema glupljeg zanata, usporim ja koliko je potrebno da bih se osećao lepo i eto, to je bilo to, sve mi se kockice složile osim te jedne brzinske. nakon 7km kada sam preskočio dva uspončića na izlasku iz grada, zalomim levo i popnem se u selo zvano Strmna Gora, a iz imena se lako shvata da to "popnem se" znači par kilometara uspona pod nagibom "na nos", naravno sve kroz pustu šumetinu, izazov misterija meditacija kontemplacija filozofija demagogija i sve ostalo što ide uz to. i šta će čovek nakon što se popeo "gore" osim da se posle toga spusti "dole", pa tako i ja sledeći logiku okrenuh nazad kući, dugačak vijugavi spust i dalje kući opet pored reke po travici, total 19km za 1h32'. koliko vidim sa topografske karte (sa pečatom "poverljivo", dakle pssstttttt) glavni uspon je krenuo sa 235m a stigao sam do 495m nadmorske, što objašnjava JOŠ sporiji krajnji prosek od prvobitno planiranog, koji je bio sračunat sa idejom da idem po ravnjikavom terenu.
danas? nemam pojma. valjda opet na biciklu.
Nema komentara:
Objavi komentar