ponedjeljak, 12. studenoga 2012.

selebrejšn dej

nisam ništa slavio, nego onako, naslov nekog albuma...

dakle (uvek ovo dakle!!!) pao (došao) je i taj dan, trčajući.
otprilike sam (neću da gledam u dnevnik treninga, iz inata)
nešto trčao, kratko a brzo, pa vozio biciklu,
pa opet trčao još kraće i još brže, pa vozio 2 dana,
od čega se juče razbismo kao trule kruške u slobodnom padu...
i danas neradan dan, državni praznik, brak s austrijom ili već,
mislim, zašto nije državni praznik kad se rodio Milan Mladenović?
i opet uvatili da farbamo neki prozor, roletne, celo prepodne.
pa sam uzeo da užinam, rekoh - odo ja da malo trčnem.
a lola ono, sva zadivljena, noge oduzete, leđa koma,
jbt ne mogu da verujem da možeš da trčiš???
a ja ono isto zadivljen (spostvenom glupošću), noge isto KO,
leđa isto KO, ali ko velim, da probam. popio dve kafe, crne, najcrnje.
ili će biti proliv za Ginisa, ili će me pogoditi strela s neba...
i posle užine, uzmem valjčić i nastavim da farbam :-(
totalno oduzet, premoren, nema šanse da se pokrenem.
stajao na merdevinama još sat vremena, završio roletne,
pa mi opet neki đavo ne da mira... ma odoh malo, lagano...
obukao se, krenuo, neodlučan. neko... "tempo-rastrčavanje"?
po gradu levo desno, pored reke travom, stepenicama na viseći most,
pa oprezno nazad na reku, opet stepenice...
nisam nikada izmerio koliko me "košta" to pretrčavanje stepenicama.
(mislim u odnosu prema normalnom trčanju po ravnom)
kako bilo, iznenađenje, vrtim se oko 4'35/km prvi deo,
4'45 drugi deo no tu sam imao jedan uspončić, dakle isto.
dalje od Stočne Pijace (!) idem blago nizvodno, uz Kolubaru.
kad kažem nizvodno, misli se na nagib, ali jako blag.
nije dovoljno strmo da bih rekao "uzbrdo" ni "nizbrdo", 
no oseti sa taj pad, što bi rekao Janko da put malo "visi"...
idem magičnim pravcem kojim je Subotićka trenirala pola života.
taj pravac ima "caku", a to je da prvo neeeežno siđeš par desetina metara,
pa se nakon okreta traba vratiti kući, a svaki km se malo popne,
i moraš da osetno dodaš na taj osećaj napora, da bi držao brzinu.
vrlo je očigledno svaki km nizvodno za bar 5-10 sekundi lakši,
nego kada se u povratku napinješ da zadržiš ritam.
zavisi i od vetra, ako je vetar odozdo, onda se to izjednači,
i praktično ti deluje kao ravno, no, to nije baš redovna pojava...
danas je duvao jugo, pa sam ga osećao i na tamo ka istoku,
i u povratku ka zapadu. nisam ono baš "ubo" idealne uvjete :-O
kako bilo, nakon prvih 6km blago pojačavam, onako spontano.
prelazim iz tog tempo-rastrčavanja, u ono što zovem Tempić.
i tako idem još nekoliko km, i onda još malkice pojačavam.
znate onaj osećaj kad postajete svesni rada ruku, ugla kuka i kolena.
nije da mažem, da se naprežem, no nije ni da trčkaram.
nekako ni tamo no ovamo, mada bliže tempo trčanju nego kaskanju.
i vidim sledeći prolazak, 11 minuta na 2.5km,
sad malo kao računam koliko je to, mada je prosta računica.
gle ja ubrzao :-P 
čudim se samom sebi, i ujedno navijam za istog.
dalje računam koliko imam do okreta, kod jednog znaka pored puta,
na kojem piše "uspon 22%" :-) iako nije veći od 12%, no eto,
valjda nisu imali drugi znak pa su stavili baš taj??? smešno.
dolazim do okreta, i očitavam na 10.5km vreme 46'19''...
obzirom da sam zamišljao kako nema šanse da bude brže od 1h40,
imajući u vidu prethodne dane, celo jutro na nogama,
umor i malaksalost, bezvoljnost i lošu organizaciju,
više sam nego zadovoljan kako protiče ovo trčanje! hura!
e sad se treba vratiti, blago uzvodno... (khm khm)
usput ubijam vreme analizom prolaznih vremena, i treba mi 
čitav minut da se "opasuljim" zašto mi je zadnji prolazak bio 18'44''
delim to sa 4, i opet, i opet, mislim, delim ga "na repeat",
i uvek me zbunjuje rezultat.
dok se ne udarim virtuelnom šakom po virtuelnom čelu,
pa nije bilo 4km, nego 4.5km!!!!!!!!!!!!!!!!!
e sad odjednom sve paše i uklapa se, jer sam računao da mi je
predzadnji prolazak bio na 6.5km, a to je kad idem biciklom...
kada trčim imam dotle 6km, jer ne idem istim putem,
i logično mi do 10.5km ostaje 4.5km, i to vrlo dobro znam
(trčao sam puuuuno puta tim pravcem sa Anom S. dok je živela u Va)
no eto zbunila me ta navika da sad tuda češće idem bajkom,
i totalno sam se prebacio u računici :-(
usput smišljam onako spontano neke viceve, tipa
"u Londonu su hteli da konačno preimenuju 
Olimpijsko Selo, u Olimpijski Grad,
ali čuli su da dolazi Subotićka pa su odustali do daljnjeg" :-)
onih 18'44 se vraćam za 18'29'', pojačavam i prelazim u Tempo!
hah, one dve kafe su odlučile da me ne počaste prolivom,
nego nekim malo prijatnijim doživljajem? hvala lepo...
nastavljam tako razbuđen, razdrman, mada mi noge mal-malo klecnu.
sledeći "lap" jurim neka dva klinca na monticama,
oni se stalno osvrću da vide gde sam, ja ih stalno vidim,
nakon 2km skreću u prodavnicu srećni jer su "pobedili",
a ja znam da su mi na 2km napravili 30m prednosti :-)
mislim, da sam i ja imao biciklu, sad bih bio u drugom Gradu,
a ne tu na 30m ispred njih, no to znam samo ja, srećom ne i oni.
taj deo umesto početnih 11'04 prelazim za 10'38,
iako je naglašeno nepovoljniji nagib, a i vetar kida sa strane...
no nešto mi daja snagu, gazim i prija mi, iako osećam premor.
dolazim do ranije pomenute velike raskrsnice, ulaska u širi grad,
i odlučujem da mi je bilo dosta Tempa. pa šta? i to je ok.
zašto se razbiti, mogu sad malo i da rastrčim...
pokušavam da napravim neku simetriju, prvih 3.6km lagano,
pa neka bude i zadnjih 3.6km lagano, sa tempom u Sredini.
lagano trčkaram prema Groblju (mislim, metafora, bljak, crnjak)
i odmaram se, nakon par minuta mi se vraća skočnost u noge.
dolazim do reke, jedne stepenice, druge, treće, srećem Simića.
kratak intervju, jesi bio na Savskom PM, nisam, zašto, zato,
radim u 3 smene, ja isto renoviram kuću, ja mrtav, i ja, 
vidim nešto si se nagnuo, ćopaš, ma ništa me ne pitaj, 
koma, koma, i ja, i ja, i tako odosmo svako svojim putem :-)
pogled na štopericu, na 1.5km od kuće imam neki prolazak, 
da mogu da biram da to pretrčim za 6'10, ili 7'10,
pa ću završiti trening za 1h31 ili 1h32.
ajoj, ko će ići tako sporo, 7'10 je večnost i dosada...
malo opet dodajem gas, vraćam se iz tog polu-sna,
i zaista vrlo lako dolazim kući za 1h31, nakon prve 1/2 za 46'19
sam se drugih 10.5km vratio za 44'46, vrrrrrlo dobro :-)
i to sve po vetru, blago penjući, umoran, blablabla...
što je najzanimljivije, mislim da ću sutra da se probudim odmoren!
takav mi je neki osećaj u nogama, kao da sam se fino razmrdao.
postoji ta neka tačka, neki prag, koji svakog dana dotaknemo.
tačno određena količina napora, zbir dnevnih trošenja,
koji odluči da li je to više od prosečnog dnevnog zamora, 
ili je ipak manje. i onda sutra ili kljokneš, ili malo poskočiš.
e upravo mislim da osećam u nogama ono nešto,
što će mi sutra reći da je ovo danas bio više odmor, nego umor.
iz mojih usta, u moje noge !!! :-)

Nema komentara:

Objavi komentar