eto

šta si hteo to si dobio.
čačkao si mečku, sad se češkaj po glavi.
fino smo moja Kuma i ja oficijelno i po pe-esu zamenili brojeve i sad sam ja postao tetka jednog predivnog zelenookog dečaka, ne, to se tako piše po fejsu, ja sam postao tetak jednog predivnog zelenog broja za trku na 42km.
ono što bitno razlikuje današnji dan od sličnih je što nemam prostora za improvizacije i trebao bih da se slepo držim plana za prvu Dužinu.
nakon pola godine ću prvi put trčati duže od 2h u cugu, s tim da su mi dva najduža treninga od po 2h bila hard core planinsko trčanje sa štapovima.
na asfaltu nisam premašio 1h37, a danas ću morati više nego duplo??
nemam ama baš nikakve ideje o brzinama, niti me brzine muče na ovako promenljivoj stazi.
osećaj mora biti lagodan, pulsevi moraju to potvrditi i ostati niski.
nema one naivštine tipa "ma samo da pređem preko brda pa će se 159 spustiti na 154". nekad bilo, sad je samo uspomena.
idem da se malo igram sa tim prvim mačićima, i da pazim da mi ne ispadnu u vodu. a ovde kao za inat, vode za izvoz! :-)
kako god lagano išao svestan sam da će mi kraj biti težak. al okej, zato se i zove trening. idem da uradim nešto što nit mogu nit ne mogu, pa će mi sledeći put biti lakše.
fale 2 dana do puna 4 meseca od preloma.
šta god se danas dogodi između 9h i 13h, premašiće sva najoptimističkija očekivanja iz marta i aprila.
to ne smem izgubiti iz vida.