Ugasio sam stari google profil pa se uplašio da sam tako ostao bez autorskih prava na svoje blogove no srećom sam u nekom trenutku dodao kao ko-direktora jedan drugi rezervni email, pa sam sada sa tog rezervnog profila pozvao Trenutnog Sebe i tako možemo da nastavimo saradnju, taj Rezervni i Ja, a onog Dojučerašnjeg smo odjebaus.
Daklem nije sve otišlo uPropas'. Osim mejla sam promenio i instagram i fejzbuk, s tim da na fejsu imam profil bez prijatelja kome zahtev mogu poslati samo "prijatelji prijatelja" koje fala bogu nemam jer nemam ni prijatelja. A imam i novu stranicu na fejsu na kojoj pišem samom sebi i udaram lajkove.
Ne može u blogger-u da se otkuca onaj srček jer mi se odmah žali da je to nekakav nedovršeni html kôd. Zbog toga što sam obrisao stari google račun nestale su slike iz blogova no ko je video - video je a ko je kasno stigao ne mora ni da zna sve što su videli oni stari saučesnici. Tako im zauvek zadržavam privilegiju na nešto. Ako se prošlost može računati kao "nešto", that is.
Juče je bio jedan od onih bezvoljnih dana, a da sam to prekasno primetio. Nekako sam otišao "biciklom na trčanje" međutim od tog trčanja i nije bilo nešto. Video sam po frekvenciji koraka da neće dugo trajati, sve je izgledalo kao kad autom kreneš uzbrdo u petoj brzini i samo je pitanje trenutka kada će izgubiti obrtaje i ugasiti se. Nakon 3 kilometra sam se sa 300-tinak metara nadmorske popeo na 600-tinak i odatle nastavio pešačenjem.
Ionako, tuda kuda sam naumio nije baš moglo da se "trči". Radi se o uraslom zapuštenom putu koji spaja dva veća puta gore po brdu, i to što smo tuda pre nekoliko godina prolazili danas ne znači ništa. Ljudi umiru, odlaze iz sela u gradove, naslednici ne mogu da prodaju te livade po vrhu brda, sve urasta u korov. Niko ne dolazi da nešto seje ore i bere, pa tako sve više sporednih puteva prestaje da postoji, priroda ih jednostavno "guta".
Onda kreneš sa namerom da trčiš pa se malo pocepaš na trnje, malo napuniš patike zemljom i kamenjem, šutiraš neke gomile trave i korova rizikujući da nagaziš neku zmiju sklupčanu ispod, a u svemu tome ništa ne uživaš jer ti je umesto po nekom lepom horizontu pogled okovan granjem i žbunjem.
No dobro, prošao sam kuda sam naumio, došao na drugi kraj "brda pod brdom" (manjeg pod srednjim, koje je pod najvećim) i odatle nekako strčao nazad u selo. Tek je to trčanje na kraju bilo pišijada jer su mi se noge dodatno udrvenile od pešačenja, volja mi se sa početnih 20% smanjila na 15% pa je jedini zadatak bio da se ne sapletem po džombastom zemljanom putu. Utom mi je volja iscurila na 5% pa sam tako "na rezervi" morao biciklom nazad kući ona ista 24 kilometra.
Daklem nije sve otišlo uPropas'. Osim mejla sam promenio i instagram i fejzbuk, s tim da na fejsu imam profil bez prijatelja kome zahtev mogu poslati samo "prijatelji prijatelja" koje fala bogu nemam jer nemam ni prijatelja. A imam i novu stranicu na fejsu na kojoj pišem samom sebi i udaram lajkove.
Ne može u blogger-u da se otkuca onaj srček jer mi se odmah žali da je to nekakav nedovršeni html kôd. Zbog toga što sam obrisao stari google račun nestale su slike iz blogova no ko je video - video je a ko je kasno stigao ne mora ni da zna sve što su videli oni stari saučesnici. Tako im zauvek zadržavam privilegiju na nešto. Ako se prošlost može računati kao "nešto", that is.
Juče je bio jedan od onih bezvoljnih dana, a da sam to prekasno primetio. Nekako sam otišao "biciklom na trčanje" međutim od tog trčanja i nije bilo nešto. Video sam po frekvenciji koraka da neće dugo trajati, sve je izgledalo kao kad autom kreneš uzbrdo u petoj brzini i samo je pitanje trenutka kada će izgubiti obrtaje i ugasiti se. Nakon 3 kilometra sam se sa 300-tinak metara nadmorske popeo na 600-tinak i odatle nastavio pešačenjem.
Ionako, tuda kuda sam naumio nije baš moglo da se "trči". Radi se o uraslom zapuštenom putu koji spaja dva veća puta gore po brdu, i to što smo tuda pre nekoliko godina prolazili danas ne znači ništa. Ljudi umiru, odlaze iz sela u gradove, naslednici ne mogu da prodaju te livade po vrhu brda, sve urasta u korov. Niko ne dolazi da nešto seje ore i bere, pa tako sve više sporednih puteva prestaje da postoji, priroda ih jednostavno "guta".
Onda kreneš sa namerom da trčiš pa se malo pocepaš na trnje, malo napuniš patike zemljom i kamenjem, šutiraš neke gomile trave i korova rizikujući da nagaziš neku zmiju sklupčanu ispod, a u svemu tome ništa ne uživaš jer ti je umesto po nekom lepom horizontu pogled okovan granjem i žbunjem.
No dobro, prošao sam kuda sam naumio, došao na drugi kraj "brda pod brdom" (manjeg pod srednjim, koje je pod najvećim) i odatle nekako strčao nazad u selo. Tek je to trčanje na kraju bilo pišijada jer su mi se noge dodatno udrvenile od pešačenja, volja mi se sa početnih 20% smanjila na 15% pa je jedini zadatak bio da se ne sapletem po džombastom zemljanom putu. Utom mi je volja iscurila na 5% pa sam tako "na rezervi" morao biciklom nazad kući ona ista 24 kilometra.
Nema komentara:
Objavi komentar