ponedjeljak, 25. rujna 2017.

nekad i sad

Mogu vam reći da se nisam ulenjio. I da mi nisu zato blogovi na 2-3 dana, a nekad se znalo da je svakog dana obavezno jedno javljanje, katkad i 3x. Možda sam ranije mislio bolje o sebi. Živeo u ubeđenju da sam brz, dobar, vredan pažnje, faca. Pa onda tako pun iluzija da sam zvezda u rangu Bitlsa, nudio... (NIKOME) to što traže.

Sada pak, više sebe vidim kao neko potrošeno bezvredno bićence. Možete onda tek zamisliti kako gledam na sve koji stignu iza mene, na prvoj trci koju preteturam nakon teškog preloma. Bolje da stvari ne nazivamo pravim imenima, jer ni ja ne bih bio zadovoljan izvlačenjem na takvoj tomboli.

I dok bi mnogi drugi bili presrećni da im lekar zabrani kretanje na 10 dana zbog prirode potresa mozga i iskoristili taj alibi za ležanje i gledanje filmskih maratona uz kokice, ja sam u pet-sub-ned prešetao 12+8+13km. S tim da je petak bio iz 5 kraćih šetnji a nedelja je bila Dužina. A šta ću kad ne umem da ležim, nisam mačka. Ajde Živka pokaži narodu kako se to radi:


Život teče dalje, kažu neki, a moj teče bliže, no hajde. Ko ne može u Varaždin i Zagreb i Ljubljanu, može po predgrađu. Srastaj, kosti, prelom mi oprosti. Prošlo je 10 dana, medicinski bukvar kaže da ću čekati još 30.

Zanimljivo je da sam u februaru sve do mesec dana od preloma bio zadovoljan šetnjama od sat vremena i nisam ni pokušavao više, a sada mi već nakon 10 dana 2h dnevno deluje skroz normalno, naravno NE nužno odjednom. Hmm...

Nema komentara:

Objavi komentar