četvrtak, 28. rujna 2017.

gosn. Rossić



Drug koji prati motociklizam mi je skrenuo pažnju na vest sa naslovom:
"To može samo Valentino Rossi: Kakva vožnja sa slomljenom nogom!"

Postoje dve stvari po kojima se moja dva preloma razlikuju.
1) Ona manje važna, kojoj sam pre par dana utrostručio važnost, da mi se ovaj prelom dogodio u petak a ne u ponedeljak, pa ću možda uspeti da se vratim trčanju nakon 5.5 umesto 6 nedelja
2) Ona puno važnija da je svaki prelom priča za sebe i da svaki ima svoje Odbrojavanje do trenutka zadovoljavajućeg srastanja

Upravo zbog prve teme mi se drug grohotom nasmejao - Hohoho, petak umesto ponedeljka, zar svetu nije dovoljan samo jedan Valentino Rossi!

Opet, lako je Superstaru vrednom milione maraka. Operisan u roku od par sati, od strane najboljih orto-hirurga, uz najsavremeniji potrošni materijal, da bi se njegovim sponzorima što pre vratilo ulaganje, što kroz rezultate što kroz publicitet. 

Kada budem u Crikvenici trčao (nažalost samo POLU-) maraton, ako i to, nikog neće boleti ćošak što sam 2x prekinuo sezonu i sveukupno proveo tri meseca imobilizovan. Niti će se iko sećati da sam letos trčao polumaratone na +30° i završavao ih ispod 1h30. Rekreativni sport je katkad surov koliko i profesionalni, naročito u "penzionerskim" kategorijama: samo nek se drugi polome ili umru, pa da se ja vratim na podijum.

Lako je klicati parole kako nas "učini jačim sve što nas ne ubije", no mudri ljudi znaju da nije isto kad malo potkrešeš voćku da bi lepše rasla, i kad drvetu slomiš pola krošnje. Uostalom, to "orezivanje" voća preneto na sportsku sezonu predstavlja onih par nedelja novembarske pauze, a ne dvostruku lomljavinu i gipsanje na mesec dana pred prolećnu i jesenju polusezonu.

BEZ OBZIRA na činjenice, još uvek se nadam da sportska 2017-ta nije prošla.

Neki osećaj mi govori da mi je nakon 13 dana kost već u onoj fazi srastanja kojoj je u februaru trebalo 20 dana. Sve je manje škripanja kad jedan deo struže o drugi, mogu da preživim sa samo 2 brufena dnevno (400mg ujutru, 600mg pred spavanje), a evo mogu i neke minimalne pokrete da izvedem bez bolova, tipa stavljanje šake u džep, ili skidanje dukserice preko ukočenog levog ramena. 

Ko zna.
Možda ne mora da znači da baš svaki potpuni prelom u ovim godinama zahteva 6 nedelja imobilizacije? (iako sam zimus čitajući na desetine stručnih članaka tu teoriju prihvatio zdravo za gotovo) Naime, ortoped i tehničar tvrde da je onaj februarski prelom bio NAJGORI MOGUĆI i toliko ekstreman da je postojala mogućnost da dva kraja kosti uopšte ne srastu jedan za drugi, i da na kraju ipak bude potrebna operacija spajanja. Ovaj put je nažalost sve opet puklo kao jadac (wishbone), no nije svaka polovina pobegla od one druge, već se jedna naslonila na drugu i čuči odozgo kao ptica na grani.

Ko zna.
Možda se ponadam da ću se ovaj put provući sa 10 dana kraćom pauzom, pa se na kraju teško razočaram i popijem jedan hladan tuš razmera cunamija? Jedno je sigurno: gledano na duži rok, ubija nas i ono što nas čini jačim, i ono što nas oslabljuje. Vreme radi za sebe, i boli ga dupe za nas. Nemojte da vas trenuci euforije prevare da poverujete u suprotno.

1 komentar: