ali sam pomislio da bih mogao, stručno rečeno.
ali ipak nisam.
nakon dva puna dana na biciklama, što elektičnoj što gradskoj što mišićnoj, nekako mi je sinulo da bih jutros mogao malo da potrčim.
DA IZVEDEM POKUŠAJ TRČANJA, stručno rečeno.
nakon skraćenih vežbi za leđa koje mi je prekinula mačka, pokušao sam da potrčim po stanu onako u papučama i rekoh hmmm, ovo nije loše.
kao da bi moglo da može, stručno rečeno.
obzirom da je danas tačno 10 godina otkako sam majku poslednji put video živu (umrla je dva dana kasnije) ukazala se idealna prilika da otrčkaram ka groblju, pa dokle stignem, rekoh.
ako nešto krene loše, uvek mogu da menjam hodanje i trčanje kao i cele prošle nedelje.
posle samo 270m mi se zatvorio semafor pa sam hteo ne hteo morao da napravim pauzu od pola minuta, i da procenim stanje kolena.
da ga evaluiram, stručno rečeno.
nakon toga nastavio i pregurao sve do kraja, cirka tri kilometra.
osećaj onako, kao da nešto tu nije 100% ok ali trčim, ne ometa me ta nenormalnost.
u povratku 4km bez stajanja, samo sa prekidom u trčanju prilikom prelaženja 4-5 koloseka pruge ispod železničke stanice, to sam prehodao za svaki slučaj da se baš ne lomatam.
eto, nakon iks dana po kilometar trčanja, danas sedmica!
ukupno 13 u novembru.
možda sutra preskočim pokušaj, da budem siguran da nisam odmah krenuo da preterujem.
da se overdoziram trčanjem, a i endorfinima, stručno rečeno.
Nema komentara:
Objavi komentar