išpartao sam u excelu (koji je unapred išpartan, rodio se išpartan, ali ajd) 28 dana februara, upisao koliko sam kojeg dana trčao (nakon prva 4 sa 0km) i dalje po kolonama računao zbir, pa manjak do 173km koliko sam imao prošle godine, pa prosek kroz broj preostalih dana.
tako je to krenulo od 6.4 dnevno i delovalo je baš lako.
petog dana sam već imao zadatak od 7.2 dnevno a šestog dana sam se nakon pretrčanih 9km spustio sa 7.3 na 7.2, baš i nije neki preokret.
onda sam trčao 7 pa 7 pa 0, i ostatak februara mi je trebao ići po 7.6km dnevno, a nakon još 9km sam ga spustio na čitavih 7.5km.
vidi vraga.
zatim samo 2km, korak natrag, pa 8km da se skoro vratim na isto, pa dva dana pauze sa 0km...
i odjednom sam stigao na obaveznih 8,929 metara do kraja meseca!
nakon 10km juče, to sam pomerio na neverovatnih 8.846 km.
vidi vraga.
čak ni to nije neki strašni sud,
vidi vraga.
čak ni to nije neki strašni sud,
no videću kako će me poslužiti koleno nakon jučerašnjeg cenera.
ako ne bih trčao sve do 26.02. trebala bi mi tri dana po 38km, ako bih i tad pauzirao sutradan bi mi trebala dva dana po 57.5km, ili zadnjeg dana kompletnih 115km manjka.
vidi vraga.
ako ne bih trčao sve do 26.02. trebala bi mi tri dana po 38km, ako bih i tad pauzirao sutradan bi mi trebala dva dana po 57.5km, ili zadnjeg dana kompletnih 115km manjka.
vidi vraga.
uzalud potroših 15 minuta na računanje i pisanje,
srećom vi izgubiste samo minut na čitanje,
no pouka svakako ostaje - život ni na kog ne čeka.
neki kažu da je život maraton, ja bih rekao da je brzi voz.
Nema komentara:
Objavi komentar