KLJOK

"šljap-penzi bljuzgavicu everi dej, jes, aj šljap"
(ideja maznuta od Rokeri s Moravu)

Fora je u tome da kad leti padne kiša, za par sati se sve osuši i sve se nastavi kao da je nije ni bilo. A kad zimi pada sneg ceo dan i noć, to promeni uslove za trening u sledećih 3, 5, 7, 10 dana, zavisno od temperature. E zato "mrzim" kad pada sneg, jer iako je po njemu lepše i čistije trčati nego po blatu, znam da zbog toga neću moći još dugo vremena na biciklu. Upravo sam u prethodna dva dana iskoristio dva džokera pa sam (smo) vozio dva puta do Bukova (700m nadmorske) i nazad, i oba puta na tzv "kišnom bajku" koji je opremljen plastičnim blatobranima i to nekim produženim, da ne bih prskao ni sebe ni sparing partnera u zavetrini. Ta bicikla ima tzv kramponke i pri iole većoj brzini pušta po asfaltu neki zujavo-zvrndav ton tako da se stalno okrećem misleći da me stiže neki šleper. Naravno zbog toga je i otpor okretanju pedala veći, pa vožnja tog bajka iscrpi noge na poseban način. On je za onoliko "teži" od običnog MTB-a koliko je obični MTB teži za vožnju od trkačke bicikle. Tako da, bogme, podosta su mi bile noge isceđene jutros...

I kad sam video da pljušti kiša, fuj, našao sam neke poslove da radim u kući (koji bi me ionako sačekali da sam odmah pobegao na trčanje) i odlučio da poverujem meteorolozima kako će tokom dana zahladneti i kiša preći u sneg. I dok si reko keks već je napadalo par cm pa sam u zadnji čas bacio obične patike što dalje od sebe i sa ormana skinuo neke najkice koje su posebno napravljene za trčanje po snegu. Ove zime sam uglavnom rotirao dva para salomonki i u trenutku kada su mi oba para bila nedosušena, ugledah među kutijama neke ribokice za off-road za koje sam skroz zaboravio da sam ih kupio. I dok sam trčao u njima, tog dana se setim ovih najkica, rekoh moram i njih negde pronaći. Bile su naravno na istom ormanu, tu ima jedno 2 metra dužine i po 3-4 kutije patika u visinu i stvarno ko zna čega sve još gore ima, vredi to detaljno pregledati...

Očistio sneg drugi put, i tako krenuo, tzv profesionalno opremljen. Sneg je bio od onih teških mokrih pa sam morao i šuškavac koji inače najradije izbegavam, i još poneo telefon da malo slikam tu kataklizmu po ulicama. I zaboravio opet štopericu, no ni ovaj put se nisam po nju vraćao nego sam okinuo sliku na polasku i drugu na povratku. Na kraju između tih slika ispala razlika 1h23 dakle upisao sam 1h21 jer sam par puta zastao. Ipak je ovo bio izlet a ne trening. Vredno trenirati i praviti planove, tablice, a kad ne planiraš nikakve trke, to meni zvuči kao ono kad urade brazilku a nemaju dečka.

Naravno do kraja sam bio full mokar i spolja i iznutra, no bar sam se lepo proveo. Ne bih imao pojma kako izgledaju putevi iznad grada da nisam tuda uživo prošao, i uvek sam nekako posebno uzbuđen tokom takvih vožnji i trčanja. A noge, držale su se na najjačim usponima, i na 4+ km dugačkom spustu, ali kad sam došao na ravnjikavo, KLJOK!!!! Brate čini mi se da bih jedva i hodao, a ko će sad trčati još 4.5 km do kuće? Ništa, prebacio na autopilot i nisam ni razmišljao o brzini, bilo je jedino bitno da ne prestanem da se pomeram. Pored reke je par ljudi išlo da prošeta kučiće pa su ostavili malo tragova tako da se nisam osećao sâm. I kad trčim kroz najgoru šumetinu kojoj kraja nema, ispod neki sodom a iznad magla, i kad ugledam tragove od nekog lovačkog psa, uvek se ozarim i deluje mi kao da imam društvo. Tragovi, hmm, može oko toga lepa priča da se isplete...
 
Nakon okruglo 15 km sam odmah onako mokar dohvatio lopatu i opet očistio sneg, s tim da sam za ovu turu ostavio i deo trotoara ispred, tako da je taj "aktivni odmor" potrajao preko pola sata. Obzirom da sam čistio i pre polaska, ispao je duatlon, lopata-trčanje-lopata. Da ne kažem sendvič, stavite mi moliću lepo 15 km trčanja između dve lopate. Trčanje je ispalo prosek 5'24''/km što valjda nije loše po ovakvom profilu i podlozi, na mestima je bilo 4 prsta bljuzge... I naravno obzirom koliko sam bio u startu umoran. Valjda ću sutra biti odmorniji, uglavnom tako bude da kad otkilavim neki trening, onda on mom organizamčiću više deluje kao rastrčavanje nego kao dodatno zamaranje, pa sutra malo onako "podođem". Iz mojih usta u moje noge.

Stisneš "proveri pravopis", i Blogger ti između ostalog podvuče žutom bojom reč KLJOK. Ma ajde?

dobar-loš-zao-stao

Pazi sad ovu zbrku, kao potvrdu onoga što oduvek tvrdim da fejsbuk ume da bude čisto sranje ako ga pogrešno koristiš. U onoj fazi kad sam imao 500-ak kontakata i (naravno!) nisam poznavao ni pola od njih, tu je bila kod nas neka manifestacija sportskog karaktera, i tu upoznam par ljudi. Kasnije se ispostavilo da sam se sa jednom od tih osoba praktično "znao" mada smo se međusobno predstavili jedno drugom, drugu sam kao nešto znao preko fejsa, a treću osobu sam tada upoznao prvi put. I taj mi se dečko učinio simpatičan, valjda jer je bio najmanje umoran od troje pa samim tim i najraspoloženiji za priču. Dok sam došao kući naravno zaboravim kako reče da se zove no preko nekih Zajedničkih sam ga pronašao i dodao, on potvrdio, i tu mu se gubi svaki trag. Onako, ostao mi u nekom simpa sećanju, nit mi je šta lajkovao nit sam ja imao pojma kako mu izgleda profil. Ja ionako samo kod nekoliko ljudi povremeno odem na profil da vidim šta ima novo, ko će šetati po 500 profila od čega više od pola ne znam ni ko su ni šta su? To bi bilo kao kad bi zgrade bile sve providne i kad bih išao od stana do stana i zevao unutra šta rade ljudi. Mada, sad kad sam ovo napisao, možda mi zvuči kao zanimljiva ideja?

Elem, posle godinu dana naletim preko nekih blogova na jednog drugog Tipa koji je odmah delovao nekako naduven, prepotentan, najpametniji, znate, taj tip Tipa. Negde sam nekako ostavio neki komentar, šta li beše, pa sam posle toga, sad se ne sećam, shvatio da ga imam u kontaktima na Fejsu, pa sam mu poslao par nekih poruka, sve to vezano za blogove sajtove i tako, trkačka tematika. On odgovori na jednu od pet poruka, vidim da je neki autističan totalno. I u jednom trenutku, on meni odgovori u nekom totalno nadrndanom fazonu, tipa šta ga ja smaram privatnim porukama, i neka gledam svoja posla, i neka ostavim njegov sajt, i neka sugestije sačuvam za sebe!? Wow rekoh, koji napad kulture... Nisam baš shvatio šta mu to znači privatne poruke, valjda su sve poruke privatne po definiciji, a zvučao je kao da ga štipkam za guzu dok niko ne gleda pa me on ono udara po ruci "more mrš pederčino!". Ja mu samo odgovorim kako vidim da je neki prepumpani Tip i da ću ga evo ukloniti sa spiska kontakata i blokirati, da se više ne vidimo. Jer ja koga god uklonim sa spiska "prijatelja" (ili on mene), ja njega odmah i blokiram jer se bojim da će mi se za godinu dana nešto kod njega dopasti pa ću mu poslati zahtev, pa će taj da pomisli da sam lud načisto... Sigurnije je da više jedan za drugog ne postojimo na Fejsu, ako je već dotle došlo...

Korak treći, postavim ja status kako sam se zbog razilaženja u mišljenjima (kao ono kad se raspada rock grupa pa menadžer sastavlja izjavu za medije) zauvek oprostio od kolege trkača i blogera, nažalost, no kao što jednom reče Murinjo "gde piše da moram sa svima da budem dobro?". I u roku od sat vremena dobijem 19 poruka kako se ljudi uglavnom slažu, kako im je drago da još neko deli njihovo mišljenje, baš mi hvala što sam napisao ono što svi misle, i uglavnom u tom fazonu. I dobro, jedna drugarica ga je branila, a druga je ostala uzdržana. Dakle 17:2.

I sad se vi pitate kakve veze ima onaj prvi Tip sa početka priče? Pa nećete verovati, ali TO JE SVE JEDAN ISTI ČOVEK!!!!!! To sam tek sinoć ukapirao, a shvatio sam i da sam ih "razdvojio" jer ovaj drugi u zadnje vreme nije na profilu imao svoju sliku nego nešto trt-mrt pa ne vidiš o kome se radi, i kad sam pre mesec dana s njim započeo to piskaranje ja ih uopšte nisam povezao. Nisam ni mogao po slici, a ime onog prvog sam bio zaboravio misleći da sam ga sigurno obrisao u ona dva naleta čišćenja kontakata od polu(ne)poznatih uljeza. I nije mi moglo pasti na pamet da onaj prvi, što bi rekla Branka Katić "mnogo fin neki čovek, il je peder il je vojvođanin?", onako pristojan dečko ali nekako zatvoren, da bi taj mogao da ima nekakav sajt, da nameće mišljenja, i tako, to mi je skroz suprotno nekako sad kad o tome razmišljam. Valjda ja pretpostavljam na osnovu sebe samoga da svi treba da su isti uživo i kad se sakriju iza tastature.

Da stvar bude najtragičnija moguća, sad me muče dve stvari.

1) kako sam za nekog takvog mogao u početku da pomislim da je dobar fin dečko, doduše malo onako što bi moja baba rekla za ćaleta "mule", ali zaista skroz ok?

2) otkud da za njega mnogi kažu kako indeed jeste prepotentan i arogantan, ako je to istovremeno Onaj Prvi fini dečko?

Eto vam vašeg Fejsbuka, sto zbrkâ, trista ljudi petsto ćudi i hiljadu identiteta, jedan fin uživo drkadžija na fejsu, drugi naduvan i tamo i ovamo, treći čas postoji čas ne postoji, i to dođe dotle da više ne znaš ko je ko, i ko je kakav, i na kraju blokiraš nekoga za koga si jedini put kad ste se sreli pomislio da je jedan od onih retkih OK ljudi sa kojima može fino da se druži. No hajde, ako sam i svestan da loše procenjujem ljude, bar mi je uteha da mi je greška bila u onoj prvoj dobroj proceni, obzirom da sam za ovu drugu lošu procenu dobio potvrdu od toliko zajedničkih poznanika. A da mi još uvek sve nije najjasnije, pa, i nije. Kako ja to nisam odmah povezao, nemam pojma. Mnoooogo smešna situacija brate.

kratak video sa treninga

evo kako to izgleda uživo :-)
pola minuta trčanja po snegu,
niz oštar spust i između drveća:

http://www.youtube.com/watch?v=3ppqXOEm7jk

(kliknuti na link iznad, a ne na sliku!) :-)

Avakum (prorok)

pre 2.5 godine se u gradu pojavio psić koji je od svih bežao i krio se. par puta je pretrčavao ulicu prema našoj radnji i nazad do parka. jednog dana ga je udario auto i kao što to uvek bude sa lutalicama, posle toga je par dana kunjao i ležao, teško se krećući. kada je počeo malo više da ustaje, shvatili smo da mu je bila slomljena prednja šapa, a da je tokom tog ležanja/oporavka srasla malo nakrivo. nije mu puno smetalo pri hodu no nije baš više izgledao kao primerak za izložbu. ustvari, šta da se lažemo, nije ni pre toga :-)

i tako smo ga mi malo pričuvali, hranili u nekom budžaku iza radnje, i mislili da će svako nastaviti svojim putem. međutim (uvek to međutim) tog proleća on je počeo sve više da "visi" ispred naše kuće, i u jednom trenutku kada je javljeno da će šinteri da potruju sve lutalice u gradu, mi smo ga pustili u dvorište.
baš u to vreme, jednog majskog dana, ja sam otišao na poslednju Dužinu (39km) pred Plitvice dok je Lola ostala kući sa Dunjom i sačekala veterinarku - radilo se o otkazivanju bubrega, a sledeće noći je i uginula (zbog čega smo na kraju odustali od Plitvica te godine). taj mali psić je bio sa nama tek par dana i ispalo je neverovatno kako ga je Ringo prihvatio. Ringo je bio vezan za Dunju i ko zna šta bi bilo da nije neki mali zvrk počeo po ceo dan da mu odvlači pažnju. pošto je bio ceo onako žuto-mrk, sa belim "čarapicama", od zezanja da izgleda kao Mačak U Čizmama, ostalo mu je ime Mačak. to je na blogu ovaj levo u Salomonkama.
još je ostalo odrediti mu rođendan... npr Dunju smo pronašli krajem marta i bila je jako mala, pa smo shvatili da je rođena negde oko nove godine. tako je "nasledila" datum rođenja od našeg starog psa Lokija, koji je rođen ovde u dvorištu pa mu se tako i znao tačan dan. Ringo je došao 2 god posle Dunje, takođe krajem marta, i takođe je "slavio" rođendane zajedno sa Dunjom.
eeee ali Mačak je došao u maju, i po analizi zuba je izgledao nešto stariji od 4 meseca, očigledno je bio rođen pre nove godine...
ja sam došao na ideju da otvorimo onaj Crkveni Kalendar, i da po nekom svecu odaberemo rođ za malca. iščitavali smo silu nekih "nikad čuo" imena i odjednom povikali AV-akum! idealno ime za kera! :-)
sledeće godine, na jednom rođendanu kod rodbine, neko je počeo priču o praznicima, pa je domaćin dohvatio isti takav Crkveni Kalendar. 

- kad je slava Ta i ta? 

- Tog dana. 

- a jel Onaj svetac pada Tada? 

- nije nego posle Ovog. 

u svoj toj raspravi se ja umešam onako nonšalantno 

- a jel Avakum ono beše 15-og Decembra?

tek svi okolo povikaše

- ko? - koji ti je taj? - kako reče, Avakum?

u tom času Lola shvata do kakve je smešne situacije došlo pa se uključuje

- Avakum bre, kako niste nikad čuli, svašta, da i ja mislim da je 15-og

domaćin pretražuje prstom po sitnim slovima, četrnesti... petnesti... AVAKUM!!! pazi stvarno petnestog! ja nisam nikad čuo za njega...

- ni ja... - ni ja... svi nas gledaju zadivljeno

- svašta, ovde izgleda kao da samo nas dvoje znamo kad je Avakum, rekoh Loli nekim razočaranim glasom dok sam se uzdržavao da prasnem u smeh sa 130 decibela :-)

05-07-1942 - 14-12-2011

negde u ovo vreme (07:30) pre tačno godinu dana, Lolin tata je ušao u kuću i rekao kako ga nešto boli u grudima. Lola ga je pitala je li to možda od kašlja, odgovorio je da misli da nije to nego nešto drukčije. pokušao je da sebi izmeri pritisak ali pritiska nije bilo. hitna je brzo došla, i nakon ekg-a su ga odvezli. spakovali smo osnovne stvari (pidžama papuče peškir...) i odneli u bolnicu, no nakon pola sata čekanja su oni nama dali kesu sa njegovim stvarima. pošto je završio časovničarski zanat i bio u žargonu "sajdžija", celog života je nosio nadimak Sajko. bio je najmlađi i ubedljivo najvitalniji od Lolinih i mojih roditelja, a umro je prvi. doslovno nije bilo čoveka koji se nije začudio: "umro Sajko? ne mogu da verujem! pa juče sam ga video na bicikli!?"

sektologija

Nije da ne mogu bar da okrnjim temu...

Postoje dve varijante mog pisanja. Jedna je kada opisujem nešto tačno određeno (poput gornjeg pasusa), a druga je kada (kao evo sada) pišući usput razmišljam o nečemu, i to ne mozgajući nego prosto "razmišljajući otiscima prstiju" (po tastaturi). Ako je događaj bio zanimljiv onda uživam i u gornjoj varijanti, a kada nemam nešto konkretno da opišem onda radije biram ovu drugu jer pruža više mogućnosti.

Nekada se pak dogodi da o nečemu razmišljam i da mi je taj proces jako interesantan ali da trenutno nemam pri sebi kompjuter. Na trčanju na primer. I tako ponekad i najzanimljivije priče ostanu neispričane, jer mi puko nabrajanje neke kaobajagi naj-mudrosti još uvek predstavlja "posao" više nego užitak. Da sam mogao direktno da diktiram u neku spravu koja bi to pretvarala u tekst, e to bi bilo cool. Jednom davno sam se šalio kako bih trebao na treninge da vodim sekretaricu koja bi usput zapisivala moje dragocene misli. Na šta je Lola odbrusila "jes, baš će neko da te pusti da trčiš sa sekretaricom!". Eto kako mi okolina sputava talenat...

Pazi sad: kad su nam bili majstori da srede kuću, povremeno su brali i jeli naše grožđe. Mislim, mi smo im rekli neka slobodno jedu, napomena. I u jednom trenutku glavni majstor reče jednom od zidara - odberi ceo grozd kao čovek, šta tako kljucaš kao vrana! Ja pogledam i spazim tog kako stoji ispod loze i probira od svakog grozda po malo, i svi prasnemo u smeh. E tako treba koristiti Fejsbuk, kao vrana. Ja sam pogrešno razmišljao, jer sam naseo na onu žvaku kako trčanje čini da ljudi postanu bolji, nauče se na disciplinu, patnju, žrtvovanje, to je jedna znate plemenita grupacija. Malo morgen! Isto kao što u odeljenju imaš 5 najboljih drugova, 20 koje primećuješ ali ne više od toga, i 5 koje ne možeš da vidiš očima, u sasvim sličnim odnosima ćeš naći ljude na Fejsbuku, sve jedno da li među glumcima ili novinarima, blogerima ili kozmetičarkama. Kulov ostane kulov koliko god trčao, kao što se i volovi koji vuku kola praktično "bave sportom" no ostaju volovi do kraja života.

Sama ta ideja da se treba sa svima povezati, već sam pisao koliko je debilna, ukoliko pod povezivanje zaista smatraš da si sad s nekim, kao, u kontaktu. A ja sam nekako hteo da se povežem, pa što da ne? Ja i na trkama uživo prilazim ljudima, to svi valjda znaju. Pitam nekog odakle je, kako trenira, čime se bavi, na sledećoj trci se već znamo i možemo da nastavimo druženje. Tako sam posle polumaratona u Jastrebarskom pre nekoliko godina upoznao čoveka za koga se ispostavilo da je rodom ovde iz okoline, kasnije smo svraćali kod njega u goste a ovde smo njegovoj rodbini nosili neke fotografije, ispalo je totalno čudesno. Sećam se da su posle trke onako odmaknuti od svih stajali on i još jedan, bili su valjda drugi i treći na trci, a ja sam stigao peti. I zapucam ja ka njima, zdravo zdravo, i za par godina postanemo prijatelji, svih trojica.

Zato me je začudilo kada ljudi pričaju kako bi išli na trke "da bi se družili". Pa sam se lupio šakom po čelu. Pa neeee, ne druže se oni SVI, svako sa svakim, kao što smo se nekada družili na ekskurzijama (po nas 5, iz 6 odeljenja, nakupi se čopor od 30 sličnomišljenika, e to je tek bilo lepo) nego se isto onako druže kao što se druže i svaki dan. Posle trke sedne 250 ljudi da srče pasulj, i za svakim od 50 stolova sedi 5 istih likova koji svaki dan piju kafu posle treninga zajedno, koji na Fejsbuku jedni drugima komentarišu i lajkuju sve, ne zato jer tu ima nečeg naročito pametnog nego eto zato jer se radi o njih 5, funkcionišu kao neki auto sa pogonom na 5 točkova. Eto otprilike to se kod nas zove "druženje". 50 šačica sa po 5 ljudi. A to je skroz obrnuto od moje ideje druženja. Ja kad odem na Plitvice, ja se često izvinjavam "našima" i stalno govorim "e izvini, s tobom se vidim na svakoj trci, a ovde imam dosta ljudi koje vidim sad pa ko zna kad. idem malo kod njih".

Eto zašto sam zamišljao da se sa svima treba povezati. Sve je to neki fin svet. Kao. No vremenom shvatiš da kad ono odeljenje s početka priče odraste, da koze ostanu koze a magarci ostanu magarci, fina deca uglavnom ostanu fina mada se i odatle regrutuje poneka magarčina. Daleko od toga da se sa svima trebalo "povezati". No hajde, neko okači link na zanimljiv tekst koji bi ti inače promakao, neko stavi album slika sa trke, nije ni fora biti izvan svega. Nađeš neki interes, neku meru. Kao vrana. I dalje idu neka sitna podešavanja, pronađeš još ponekog, poneko nađe tebe, poneko ti se učini antipatičan pa smisliš šta ćeš s njim, ako tu ima puno da se razmišlja, i tako. Dokle god si svestan da u svakom žitu ima kukolja, na dobrom si putu.

Jedan od zaključaka do kojeg smo došli dok smo se jutros uz čangrljanje lanaca kotrljali autom ka planini: "Najprepotentnije i najarogantnije osobe su žene koje MISLE da su lepe (ubedio ih tata) i muškarci koji MISLE da su pametni (ubedila ih mama)." Ona koja je lepa će se ponašati nešto drukčije od one koja misli da je lepa, kao što će se i pametan čovek ponašati primetno drukčije od nekog ko je u to samo ubeđen. Jedna rečenica govori više od 1000 reči. Tako nekako. Moj problem je što ne volim da sam preterano kulturan, ovako preko tastature. Uživo sam sasvim jedan fin dečko, valjda jer uživo i nemam kontakta sa gremlinima. A na internetu i Fejsbuku ima svega i svačega, to je nešto na pola između buvlje pijace i gradske deponije. Koliko god pazio, nikad ne znaš u kakvo govno možeš da ugaziš.

Ono što mi u svemu tome smeta, baš onako žulja, kao zgužvana čarapa u patici, to je dvoličnost. Ajoj kako mi se gade ti ljigavi. Jebote ako sam ti antipatičan, ako ne možeš da svariš što sam duplo brži, ili duplo lepši, ili oba, ili te frustrira što je u odnosu na moj, tvoj život nalik onome koji živi kokoška na farmi, šta me onda kog đavola dodaješ kao prijatelja, šta me potvrđuješ ako sam ti poslao zahtev? Stisni ono "prekini prijateljstvo", budi muško bar jednim kažiprstom. Otkud sam znao ko je kakav, dok se nije pokazao? Neko se druži sa pozitivnim likovima, pomisliš - kako je moguće da se neko druži s Ovim i Onim i Onom i Onim Trećim, a da bude debilčina? Ne govorim ni o kome određenom, jer ako bih počeo da nabrajam, mnooogima bih stvorio neprijatnost. Ionako sam sinoć shvatio da štonobisereklo ovde "niko nikog ne voli". Svaki drugi od onih 50 stolova misli da je baš za tim stolom krem-de-la-krem a da su svi okolo gola govna. Ima li neko, da mi za njega nisu rekli nešto ružno? Da, i za tebe su mi rekli svašta, za tebe što sad ovo čitaš. Imam jedan program koji u jedno od ovih slova ubaci webcam i mogu da vidim svakog ko čita. Baš je "jak" program, nije mi žao što je toliko koštao.

Da privodim kraju. Imaš puno ljudi koji su nezainteresovani, ne poznaju dovoljno drugih kolega trkača, dođu da otrče trku i doviđenja, briga ih za grupe stranke sekte i ostale nemoralne organizacije. No sve to mi je još uvek novo, i puno drukčije od biciklizma iz kojeg sam stigao u maratone. U biciklizmu su svi koji dođu na trku TAKMIČARI. Ama baš niko ne dođe da bi se družio, da bi se zezao, da bi par sati klimao lagano samo da bi dobio jednu medalju više, jer tamo se ne dele medalje šakom i kapom kao u trčanju, to je puno sličnije trčanju na stazi. Biciklizam je izrazito takmičarski sport, a rekreativno trčanje nije ni blizu. Ovde ljudi trče pa onda pitaju kakvu majicu da nose i da li smeju da izađu po kiši. Tamo svi sve znaju, i nikad niko nikog nije pitao u kojoj brzini da vozi uspon na Avalu. To su dva totalno suprotna pristupa vežbanju, što je verovatno jedan od razoga zašto su te dve grupe toliko različite. A ja sam samo preskočio iz jednog čamca u drugi, pa mi nije uvek sve jasno što se oko mene događa. Navikao sam na precizno, jasno, određeno, a ne na tralala ajde da ti pričam bajke o tome šta je za tvoj napredak najbolje a ti mi klikći na banere pa da mogu da kupim leba bez motike. Toga brale nema u biciklizmu, i svaki vaćaroš bi dobio nogu u dupe dok si reko keks. Niti ima te iluzije da svi treba da se druže, niti ima dvoličnosti. Sa najvećim "neprijateljem" ću rado da odem na zajednički trening od 5 sati, ali na trci će uvek biti kud koji mili moji, i to znamo i on i ja, i to nije nikakva tajna ni dvoličnost, naprotiv, to je krajnja iskrenost u svoj toj dvosmernosti međuodnosa.

To je bar moje viđenje stvari, kao i uvek na kraju ide disklejmer da bih juče verovatno došao do drugog a sutra do trećeg zaključka, ali, ko bi o istoj stvari pisao tri dana za redom? Nemojte mi zato reći kako grešim i kako me utisak vara, jer ja i ne tvrdim suprotno. Neka me i vara. Ali to je moj utisak, a vi o svojim utiscima pišite na svojim blogovima. OK?

1-2-3-4

"Pipl ar strejndž"

Naleteh jutros na stranicu Delfi Knjižare gde se prodaje biografija o Margiti. Jedino sam se začudio kad sam video cenu. 488 strana, mek povez, 25 Evra??? Koliko sam upućen, već je postojalo par njenih biografija i sve vrlo problematične, procenjene kao najobičniji pokušaj da se unovči gomila besmislica i laži, računajući na to da će fanovi kupiti, pa, bilo šta. I ovo je kao neka njena dobra prijateljica odlučila da ujedno demantuje te prethodne biografije, da kaže istinu o Margiti, i da ljudima ponudi jedno bolje sećanje na tu ikonu beogradskog roka. E sad kako je došla na ideju da to tako žestoko naplati, nemam pojma. Ako se radi o prijateljstvu, ljubavi, istini, časti, to valjda nisu stvari koje se prodaju i preskupo naplaćuju.

"Rajderz on d storm"

Dakle ovako ćemo: ako budu o meni pričali gluposti kad riknem, i ako neko od vas odluči da to demantuje, molim vas napišite online-biografiju na nekom blogu ili fb stranici, i neka bude besplatno. Jel važi? Svi koji me znaju ionako mogu da se grubo podele u dve grupe: oni koji sumnjaju da sam blesav, i oni koji su u to sigurni. Molim vas da se opredelite za prvu varijantu, čak iako nemate puno dilema. Vama je svejedno šta ćete o meni da mislite, a ja ću se osećati za nijansu bolje. Eto tako.

"Roudhaus bluz"

Ladno sam u svesku gde pišem treninge ispod 10 (decembar) upisao 12. Milsim, gledam u onu desetku, i ispod napišem 12. I pogledam, i pomislim - bože, ipak sam premoren. Imam 3 stvari koje mi stoje u malom buketu problema i noćnih morâ, kao tri crna cveta.

1 "Jedan previše"

Prvi je Lane, pas sa ulice koji nema ni godinu dana, malo teško hoda jer skoro uopšte ne koristi jednu prednju šapu i trza se, i još uvek je premršav i izgladneo jer je pronađen poluživ. Sklupčao se u nekom korovu i čekao da umre. I sad je u našem podrumu što je s jedne strane lepo i humano, ali s druge strane nije normalno da neko u gradu napravi u dvorištu prihvatilište, a ja ne volim da mi dolazi komunalna policija niti volim da me komšije smatraju čudakom. Pri tom ne mislim na nepoznate komšije, briga me šta će reći svet, mislim da ove s kojima smo super. Oduvek sam imao averziju prema toj ljudskoj osobini, kad jednostavno otkače, izgube kontrolu. Ljudi sa 13 pasa i 18 mačaka, ma daj. Nešto se u životu može, a nešto ne. Postoji valjda način da se nađe granica svakoj ljubavi, da se to nekako ogradi. Svo vreme govorim kako su i ova 3 koje imamo zadnjih par godina "jedan previše", i kako nećemo brže-bolje dovući trećeg kada prvi od njih bude uginuo. Nas smo ipak dvoje, kada pođemo na pešačenje možemo samo dvoje da povedemo sa sobom, onda ono treće cvili kod kuće i pati što je ostalo zatvoreno. Sad će Lola reći eto rešenja, kad ih bude 4 niko neće ostajati sâm kod kuće, ali šalu na stranu, koliko god bilo humano, ovo nije trajno pametno rešenje.

2 "Za nesreću je potrebno dvoje"

Drugi problem su ona dva mala psa na planini, koji evo već 5-ti dan spavaju ko zna gde u snegu, i ko zna da li su išta jeli otkako smo im poslednji put nešto odneli. Onda kada smo otišli do gore autom pa ja strčao nazad do kuće kroz neke prašume. Sad je sve zavejano, i baš mi fali da izletim u nekoj serpentini ili da se popreči neki kamion pa da ostanem 6 sati u koloni negde u brdima. Peške je na granici nemogućeg, do tamo ima u najkraćoj azimutskoj varijanti oko 23 km, što bi ispalo u zbiru (x2) nekih 30-ak km trčkaranja + 10-ak km pešačenja + 6 km nekakvog puzanja uzbrdo, kroz neprohodne šume i/ili sneg do kolena. To je koliko vidim nekih 6.5 sati (!!!) i uopšte mi ne deluje naročito moguće sa ovo par polu-povreda-polu-problema.

3 "Da imaš 3 džokera u vidu 3 života, kome bi ih poklonio?"

Treća mora je razmšljanje o ove prve dve i povezivanje svega toga sa onim filmom koji sam nedavno gledao, kada su ostavili promrzlog alpinistu da umre jer nisu mogli da mu pomognu. Čovek je visio na prekratkom užetu na samo 3m iznad spasilaca, čak na vikipediji piše da je jedan od njih uspeo stojeći na ramenima drugog da mu vrhom neke alatke dodirne krampon na cipeli. Kako nisu uspeli da naprave neko uže, neku omču, da prebace preko njega i da ga tako privuku ili da se neko uz to do njega popne i pokuša da ga dovuče na zemlju, nije mi jasno. Valjda bi se setili, ako je postojala bilo kakva mogućnost. I sad u tom buketu od 3 crne ruže, gde se mirisi prepliću, razmišljam o Lanetu i o ona dva psa gore na planini, i vagam koliko je moguće svima pomoći, koliko sam ja kriv ako nisam učinio sve da nekome pomognem, pa makar ne bilo ni trunčice moje krivice u tome što su dospeli u tu situaciju. Mislim, nisam ja nikog ni bacio na parking ni ostavio na ulici, no ako i nisam ja skrivio saobraćajku dovoljno je da tuda slučajno prođem i ne ukažem pomoć i već sam po zakonu kriv za delo nepružanja pomoći. Zašto zakon ne reguliše i pomoć životinjama, nije mi jasno, no to je druga tema a ja ionako poštujem neki unutrašnji zakon koji je čak i malčice bolji od ovog državnog.

4 "četvoronoške" 

Izgleda da sam juče pretrčao samo 18km :-) Da ne poveruješ. Na kapiji sam shvatio da nisam poneo štopericu i brže bolje telefonom opalio jednu sliku da bih kasnije mogao da vidim tačno vreme uslikavanja i da ne moram da pamtim vreme polaska, mada sam ga ionako zapamtio. Rekoh opaliću jednu i kad se vratim no nije bilo potrebe, samo sam pogledao na sat, vratio sam se posle 2h04'. Ispade na kraju smešno, ne nosim štopericu na trčanje nego pogledam kod kuće koliko je sati pa pogledam opet kad se vratim... Šta je sledeći stadijum, da na trčanje ponesem kalendar? Od tih 2h04' je bilo recimo minut zastajanja zbog par sličica koje je zbog terena bilo nemoguće opaliti u trku, i još recimo 2-3 minuta koje sam izgubio razgrćući žbunje koje se pod težinom snega nadvilo na stazu pa nisam mogao da prođem. Mislim NIKAKO, a ne da nisam mogao trčeći. I uz par preoštrih uspončića od po 10-20m sam uzhodao iako sam par dana ranije tuda ustrčao kao koza, no ovaj put je zbog previše snega bilo klizavo i jednostavno nakon prvog koraka izgubim svu inerciju i zaustavim se u mestu :-( Moram da nabavim neke patike sa kramponima? Dakle trčanje uz one oštre uspone oko Graca je toliko sporo (nije ni odoka delovalo brže od 5-6 km/h) a ni strčavanje kroz dubok sneg nije baš neka divlja brzina... Mislim, prosek od 9 km/h, da ne poveruješ, hehe. I to još ja koji tuda stalno trčim, i računam da sam se navikao na takve terene i profile. Mogu misliti šta bi bilo kada bi neko ko stalno trenira na stazi i/ili asfaltu ili po ravnim zemljanim ili makadamskim stazama, baš bi to bilo fani. Pošto od jutros veje bez prestanka i proveo sam dva puta po sat vremena u lopatanju, idem da vidim koliko mi je snage ostalo i da ujedno očistim one crvene salomonke od blata kojim su ostale prekrivene nakon zadnjeg trčanja. Računam da će mi sat vremena trčanja biti i više nego dosta, s tim da nipošto ne treba da planiram nikakav brdski "kružić" od 15 km jer ovo nije leto i takav trening bi se (gle čuda) otegao na sat i po bauljanja kroz sneg do kolena! Hmmmm, već imam par ideja :-)

unapred

Desi se ponekad da se tako unapred nečeg setim. Tojest, ne možeš da se "setiš" nečeg iz budućnosti, nego ti radije "padne na pamet". Recimo ovi datumi, ponavljajući ili simetrični. Sećam se da je bio maraton u parizu 4-og aprila 2004, pa kad ga napišeš u obliku 04-04-04 to je mnogima bilo zanimljivo. Pa se sećam isto tako da sam 07-07-07 otrčao jednu od svojih najboljih trka. Naravno da je to slučajno, inače bih 08 avgusta 2008 otrčao još bolju, no nisam. A šta je to meni palo na pamet? To da kada dođe 2013-ta, više neće biti takvih datuma sve do početka sledećeg veka. Sa 2013 zaista ne može ništa da se iskombinuje, jer svaki datum mora da ima bar jedan broj između 01 i 12, dakle trinaestica je pokvarila sve. Neće se dogoditi čak ni 31-02-2013 koje bi doduše bilo simetrično spreda-straga no nažalost februar nema 31 dan. Još nam je ove godine od mogućnosti ostalo 12-12-12, i 20.12.2012, i više mi ništa ne pada na pamet. Eto.

A jeste, da sam imao vremena da ovo napišem, imao sam. Rekoh, nečeg sam se setio, idem to da zapišem. Pre neki dan mi neko reče kako nema vremena da čita blogove, a divi se ljudima koji to postižu, ko zna šta li rade u ostatku dana kad za to imaju vremena. Tako maltene ispade da samo besposličari pišu blog. Pa ako ćemo tako, onda samo zaludni trče, šetaju psa, igraju se s decom, sami usisavaju kuću umesto da pozovu neku tetkicu da im to obavi, i rade sve osim onog dnevnog posla. A vidi, čak i na tom poslu mnogi provedu sate ne radeći realno ništa, škljocajući porukice lajkove i komentare, dokoličareći na fejsu ili tviteru. Nema čoveka koji u toku dana ne može da nađe 10 minuta da napiše jedan kratak blog. Evo ovaj gornji pasus mi zaista nije oduzeo više od par minuta, i sasvim je dovoljan za jedno, tako, kratko javljanje.

Ustvari kad malo bolje razmislim (obično ponedeljkom to uradim) ne mora da znači da samo dokoličari imaju vremena za blog, više to ima veze s tim kakav ti je posao. Recimo letos sam u nekoj pauzi na poslu napisao blog na stranici iz ženskog časopisa; doslovno sam ga napisao onako hemijskom i nekim kao čitkim štampanim slovima, pokušavao da izigravam štampač, valjda. Rekoh, još da udarim pisana slova, rekli bi ljudi da ih zezam? I ispao je sasvim zanimljiv post, jer s jedne strane nisam ništa napisao nego sam samo stavio sliku (doduše žalio se neki gunđaroš da je slaba rezolucija) a opet sam svašta napisao, samo je sa te slike trebalo čitati.

A i za te slike, baš mi je laknulo kada sam prvi put shvatio da fotoaparatom može sasvim fino da se "skenira", a stostruko je manja komplikacija. Ili ja u životu nisam imao sreće sa skenerima. Slikam šta god hoću, turim memorijsku karticu u komp i gotovo. Jeste bila (što bi rekla bivša braća) tlaka dok mi telefon nije imali memorijsku karticu, pa onda slikam telefonom u nekoj smešnoj rezoluciji, pa preko bluetooth šaljem slike na laptop, džiiiizzz kad se samo setim!

Nisam stigao da detaljno pročitam o tom Majanskom Kalendaru i da vidim oko čega je buka ovih dana, a nećete mi verovati uopšte ne znam koji je to tačno datum koji pominju kao šatro kraj sveta. Znam da sam par puta čuo ljude kako pričaju o tome no tačan datum mi je promakao. I ne pada mi na pamet da sad guglam, boli me uvo za to. Eto neću. Ma debilno je to, odbrojavanje. Kao da ljudi imaju potrebu za tim, ne znam zašto. Idem kod proročice da mi kaže koliko ću živeti, ona mi prorekne do nove godine. Mislim stvarno. Odem u banku dignem svo bogatstvo uplatim krstarenje odem u Las Vegas sprcam sve što mi je ostalo i dođe prvi januar i nemam da platim struju, a živ. Prosto bih se osećao, da izvinete, zajeban, što sam preživeo. Kao da sam izgubio neku utakmicu pred domaćom publikom.

Fakat bi to bilo odvratno da svako ZNA da će živeti okruglih npr. 80 godina. Ajoj tog kukanja po staračkim domovima, jedni bolesni a nikako da umru, kašlju stenju, drugi zdravi ko dren ništa im ne fali ali eto ostali sami prodali stanove otišli u dom, ko će da im kuva kući, sva se rodbina i potomstvo razišli svojim putevima, i sad tako svi zajedno gledaju Bingo i čekaju sudnji dan. - Kolko imaš godina? - Još 4 meseca i 11 dana. - A ja sam 1933 godište. - Šta mu to beše, još kolko ti je ostalo? ... i tako dalje, smešno jel'da? Pa bi se pojavile televizije, da naprave Velikog Brata sa nazivom "Poslednjih 10 dana". Okupiš desetak penzionera i upališ kamere. Sine koja bi to bila atrakcija: plaču, zapomažu, neću d'umrem, drži me za ruku, ne puštaj me, sine, ćerko, pa red reklama! Pa nastavljamo sa emitovanjem uživo, ajde deda reci gde si sakrio pare, obećo si da ćeš nam reći zadnjeg dana da te ne bismo zaboravili i da bi te voleli sve do samog kraja, ajoj deco moja sve sam prepiso sobarici, e deda baš si nas fino zavuko, pa šta sam mogao tako je bila dobra prema meni, a jel baba nije bila crni deda crko dabogda jesi čuo, evo sutra ću deco ne može se na silu u grob, pa red reklama.

Eto vidite da se isplati blogovanje, kreneš ni od čega pa ko zna gde će da te odvede i šta ti može prhnuti iz mašte, a ovo zamalo ispade čitav scenario. Još da nije došlo vreme doručka, ko zna dokle bih buncao.  

11+17

Sad bih ja opet započeo sa "dakle vako je to bilo", no reći ćete da svaki drugi post tako započnem. Sećam se pismenih zadataka u osnovnoj školi, kada je 90% dece počinjalo sastav sa "Bio je lep sunčan dan..." pa je učiteljica šizila i objašnjavala kako postoji puno više načina da se započne. I onda prozove sledećeg i on opet, ali onako poluglasno od stida "Bio je... lep..." i ja već počinjem da se smejem, i opet popijem ćošak do kraja časa. Već posle prvog domaćeg sam shvatio da čak i ako je bio lep sunčan dan, priča treba da počne nekako drukčije. Slično tome, kada napada sneg bilo bi možda lepše započeti dan nekako drukčije no šta ćeš, ne može. Treba da se čisti, da citiram K-II. Auf brate izbi mi ova belina pozadine oči, valjda mi je od onog silnog snega već previše belo pred očima, pa sam podesio u Word-u da mi bude pozadina neka, neka... svetla kajsija, kajznam...

Sad treba napraviti plan daljeg dejstva. Odavno nismo išli sa kučićima u šetnju a ovo je nakon podosta blatnjavih dana napokon jedan onako "čist". Daj bar neku prednost da ima ovo zavejanje... Tako da bi to bilo možda kao opcija pod 1, naravno ako se svi ostali slože. Da trčim, paaa, mogu, ali i ne moram.

Nakon što sam se po ko zna koji put smrzao na bicikli u četvrtak, u petak nisam imao puno vremena pa sam krenuo na trčanje od samo sat vremena no i to sam skratio i otrčao 11 km "krug na Zlatan Čekić", kako se zove varijanta koja kod pomenutog Night Bara skreće sa glavnog puta i završava navr' gradskog parka. Inače retko trčim krug u tom smeru jer kroz park imam serpentine u kojima ionako mora da se koči a tek kad su pokrivene vlažnim lišćem zabava je zagarantovana. Radije se tuda popnem, pa sa vrha tog brdašceta nekim strmim uličicama uletim naglavačke u noćni klub. No kako sam pošao na malo duži trening od 15-16 km pa posle 5 km shvatio da sam ipak previše umoran, to skretanje mi je bilo slamka spasa koju sam odmah sažvakao u slast.

E juče sam se probudio malko odmorniji jer mi tih 11 km (48') nisu ostavili neke teške posledice po organizam pa sam zapucao u brda i šume. Imajući pak prozor od 2 sata na raspolaganju, malo sam požurio i svo vreme trčao za trunku jače nego kako bih inače krenuo na sličan trening. Rekoh za trunku, nisam izleteo kao iz puške. I gde ću šta ću, ideja je bila tek polu-jasna, malo sam razmišljao dok sam trčao uz Gradac ne koju stranu da zalomim, i pade mi jedna blesava ideja na pamet. Nakon završetka ovih normalnih putića i puteljaka negde u Deguriću, postoji planinarska staza koja dalje vodi do manastira Ćelije. Rekoh, a da napravim tuda kružić? Pojma nisam imao koliko bi to bilo kilometara, no nekako sam izračunao da je ipak primetno kraće od kruga na Brangović koji ima 20km a i njega mogu da otrčim ispod 2h, a još ovako "u žurbi" kao danas verovatno i ispod 1h50. Nek bude okvirno 1h40, rekoh, treba se kući umiti presvući pa sa tim ljudima kamiončićem do vikendice po taj neki krevet. I normalno se popnem na Ćelijsko Brdo, smorogam se dole ka manastiru, pretrčim preko železničkog mosta i umesto uobičajenog skretanja desno zalomim na planinarsku stazicu. U teoriji markacije mi i ne trebaju jer smo više puta tuda pešačili tako da znam i kuda treba da idem i kuda ću tačno proći i gde ću doći, no svejedno sam ih povremeno gledao. Eto, kad su već tu. To je očigledno jaaako neprometan pravac jer na par mesta nisam odmah shvatio s koje strane drveta treba da prođem, npr, jer je sve obraslo a i nekog silnog kamenja se naodronjavalo na mestima.

Sâm početak je bio traumatičan jer kroz odron zemlje nisam uspeo uopšte da protrčim nego sam onako, više zatečen preprekom (nego što zaista nikako nisam tuda mogao da prođem u trku) stao na par sekundi gledajući kuda tu uopšte može da se prođe. Vidi gluposti, gde sam ja krenuo... No nakon par koraka sam nastavio dalje, došao na onih stotinak metara gde sam proletos malim kamperskim ašovčićem zarezao tu stazu u zemlju da ne bude svo vreme nagnuta kao da hodaš po krovu, paralelno sa olukom. I da vidiš dobrim delom se taj urez održao, jeste na puno mesta sve zatrpano lišćem ali je puno lakše proći nego što je nekad bilo. Tako da, nakon još jednog sipara gde se uz kamenje i lišće odronilo i par stabala, dalje je moglo da se trči. Naravno uz puno više napora i koncentracije nego po običnom tek tako šumskom putu ili makadamu, ovde ima i (u)stčavanja pod maltene nemogućim nagibima.

Kako su metri prolazili u meni se pojačavao adrenalin pa sam pokušavao da strčim i ustrčim doslovno svuda, a onda sam posledično na ostalim lakšim deonicama jurio primetno jače nego na običnom planinskom trčkaranju gde je cilj samo proći stazu trčeći bez obzira na brzinu. Tako je od silaska na prugu do završetka planinarske staze potrajalo nekih 13 minuta, s tim da sam nekoliko puta zastao da slikam predele, na desetak sekundi tek koliko da nanišanim i okinem, pa odmah trk dalje. E sad koliko je toga bilo ukupno ne znam, štopericu nisam gasio jer mi je još uvek bolje da napamet oduzmem recimo minut, nego da (kao što mi se događalo) posle dva kilometra trčanja shvatim da mi je štoperica ostala ugašena a čak se više i ne sećam na kojem mestu sam je ugasio tako da nema šanse da išta tačno obračunam.

Došao ja na to mesto, lepo, izletište pored jednog vira, prava bajka, i vidim na štoperici 52'. Pfffff, čekaj sad, gde sam ja tačno u odnosu na kuću? Zastao sam na minut opet da iscedim kačket jer sam se oznojio i sve mi se sliva po naočarima, da malo obrišem kosu/glavu duksericom i da napravim par fotki i, glavno, da dobijem taj minut vremena da razmislim šta da radim do kraja treninga. Odavde imam koliko, kilometar možda, jeste kozja staza ali bože moj, pa od Konjičkog kluba do kuće imam valjda 5km, pa to nije ništa! To znači da mi odavde treba samo pola sata do kraja!? I odjednom mi padne na pamet nešto što mi nikad nije moglo pasti na pamet da bi moglo da mi padne na pamet, ako sam bio jasan, dakle sine mi luciferska ideja da se vratim istim putem. E sad, pazi vamo. Teoretski, ova tačka jeste iznad moje kuće, dakle opet teoretski, trebao bi povratak da bude brži jer sam na nadmorskoj za onoliko većoj za koliko se reka Gradac popne u tih 5 km (do ušća u Kolubaru) a to je koliko sa topografske karte vidim nekih 50 metara (230m-180m). PLUS, ako malo pojačam, mogao bih da se vratim i brže, bar se nadam.

Povratak je počeo zaista turbo jer je prvi deo nenormalno strm tako da sam za par minuta već bio dosta iznad prvog tunela, delovalo je tek par trenutaka nakon što sam krenuo odozdo duboko ispod mosta od te iste železnice. Shvativši dve stvari, malo sam popustio. 1) ako ovako nastavim raspašću se u naredna dva kilometra, a gde je čak kuća, i 2) do okreta mi je bio vetar u leđa, zato sam se onako preznojio, ali puno važnije, toliko je jak i hladan da mi oči nenormalno suze, i jedva vidim kuda trčim. A po planinarskoj stazi od kamenja i korenja sa puno krivina i par nagiba koji na mestima nakratko dosežu uglove između 30-45°, to postaje opasno. I tako, obrni-okreni, dal je bicikla il je trčanje, ja se ove prethodne nedelje sit isplakah na treninzima... U jednom od tih uplakanih trenutaka, izlećem na vrh jednog od uspončića, staza skreće naglo levo a ja skrećem malo manje ulevo i dolazim na jedan od vidikovaca a ispod mene ponor! Upsssss! Još dva koraka dalje, i morali bi da dolaze da me absajlom spuštaju dole na prugu jer teško da bih se vratio istim putem, vertikalno u vis.

Da ne bude baš sve po planu, pobrinuo sam se sâm. Nešto sam se zamislio, ko će ga znati gde sam odlutao, i tako na autopilotu odjednom shvatio da sam maltene sišao na reku. Vrlo dobro znam da u ovom delu treba da se čak blago penjem od reke u brdo, i odmah sam stao. Nekoliko koraka nazad, videh markacije na koje sam odavno prestao da obraćam pažnju, pa krenuh opet napred, ma gde ću bre na reku, nema šanse, odatle bih morao okomito da se penjem kroz lišće i blato nazad na stazu. Pogledam u brdo iza sebe odakle sam strčao, setim se poslednjeg preskakanja nekog useka i da tu postoji markacija pravo za manastir i desno za nekakav izvor koji nisam doduše nikada ni tražio ni našao. Vratim se dotle i odmah prepoznam gde sam trebao da idem mada još uvek nemam pojma kako sam skrenuo i završio dole na pogrešnoj stazi. Naučih još jednu kratku lekciju iz orijentacije a to je da moraš STALNO da budeš skoncentrisan jer je dovoljan samo trenutak nepažnje da završiš u ćorsokaku pa čak i na stazi koju misliš da znaš napamet.

Čak i sa tim kratkim lutanjem sam taj deo (kuda verovatno nikad niko nije trčao pre mene) prošao za minut kraće vreme, i ostatak do kuće otrčao onako u klasičnom Tempu, pokušavajući da nadoknadim sve izgubljene minute. Na kraju je ispalo da mi je povratak bio 3-4 minuta brži, ne znam u sekundu zbog tih par zastajanja, što je sasvim solidno pojačanje obzirom da je nogama bilo puno lakše da trče prva 52 minuta, nego sledećih 48 nakon što sam ih već solidno "načeo" svim tim usponima i preprekama. Total kilometražu sam nekim voodoo metodama sračunao na 17 km i 360 metara (!!!) pa rekoh ajd upisaću 17 km, nema šta, nit je 15 nit je 19, nema šanse.

A da JOŠ NEŠTO ne bude po planu, pobrinule su se patike, tojest ja. Kad sam kupovao te salomonke nikako nisam mogao da se odlučim za veličinu pa sam uzeo jedne 43 1/3, a druge 44. Pa se baš tako ispostavilo da su mi jedne baš knap a druge malo komotne, što rešavam tako da u onim manjim nosim tanke čarape a u onim većim neke deblje čarape. Ovaj put sam uzeo one manje patike, ali sam obuo neke "srednje tanke" čarape pa sam na nizbrdicama malo nabijao palčevima u prednji deo patike. To mi nije čak ni napravilo neki žulj nego su mi vrhovi prstiju vrlo brzo bili zaleđeni od tog dodira sa hladnim patikama. Bilo bi puno bolje da je tu bilo bar milimetar-dva prostora, no eto, jedan mali kako-ću-lako-ću-izam me je koštao te nelagode koja u drugom satu trčanja uopšte nije bila zanemarujuća.

Ovo belo čudo napolju sad podivljalo zviždi horizontalno, koliko je jak vetar. Biće ovo lud dan... no svaka utakmica koja treba da se završi pečenim lososom u produžecima, zaslužuje da ima zanimljivo i prvo i drugo poluvreme.