unapred

Desi se ponekad da se tako unapred nečeg setim. Tojest, ne možeš da se "setiš" nečeg iz budućnosti, nego ti radije "padne na pamet". Recimo ovi datumi, ponavljajući ili simetrični. Sećam se da je bio maraton u parizu 4-og aprila 2004, pa kad ga napišeš u obliku 04-04-04 to je mnogima bilo zanimljivo. Pa se sećam isto tako da sam 07-07-07 otrčao jednu od svojih najboljih trka. Naravno da je to slučajno, inače bih 08 avgusta 2008 otrčao još bolju, no nisam. A šta je to meni palo na pamet? To da kada dođe 2013-ta, više neće biti takvih datuma sve do početka sledećeg veka. Sa 2013 zaista ne može ništa da se iskombinuje, jer svaki datum mora da ima bar jedan broj između 01 i 12, dakle trinaestica je pokvarila sve. Neće se dogoditi čak ni 31-02-2013 koje bi doduše bilo simetrično spreda-straga no nažalost februar nema 31 dan. Još nam je ove godine od mogućnosti ostalo 12-12-12, i 20.12.2012, i više mi ništa ne pada na pamet. Eto.

A jeste, da sam imao vremena da ovo napišem, imao sam. Rekoh, nečeg sam se setio, idem to da zapišem. Pre neki dan mi neko reče kako nema vremena da čita blogove, a divi se ljudima koji to postižu, ko zna šta li rade u ostatku dana kad za to imaju vremena. Tako maltene ispade da samo besposličari pišu blog. Pa ako ćemo tako, onda samo zaludni trče, šetaju psa, igraju se s decom, sami usisavaju kuću umesto da pozovu neku tetkicu da im to obavi, i rade sve osim onog dnevnog posla. A vidi, čak i na tom poslu mnogi provedu sate ne radeći realno ništa, škljocajući porukice lajkove i komentare, dokoličareći na fejsu ili tviteru. Nema čoveka koji u toku dana ne može da nađe 10 minuta da napiše jedan kratak blog. Evo ovaj gornji pasus mi zaista nije oduzeo više od par minuta, i sasvim je dovoljan za jedno, tako, kratko javljanje.

Ustvari kad malo bolje razmislim (obično ponedeljkom to uradim) ne mora da znači da samo dokoličari imaju vremena za blog, više to ima veze s tim kakav ti je posao. Recimo letos sam u nekoj pauzi na poslu napisao blog na stranici iz ženskog časopisa; doslovno sam ga napisao onako hemijskom i nekim kao čitkim štampanim slovima, pokušavao da izigravam štampač, valjda. Rekoh, još da udarim pisana slova, rekli bi ljudi da ih zezam? I ispao je sasvim zanimljiv post, jer s jedne strane nisam ništa napisao nego sam samo stavio sliku (doduše žalio se neki gunđaroš da je slaba rezolucija) a opet sam svašta napisao, samo je sa te slike trebalo čitati.

A i za te slike, baš mi je laknulo kada sam prvi put shvatio da fotoaparatom može sasvim fino da se "skenira", a stostruko je manja komplikacija. Ili ja u životu nisam imao sreće sa skenerima. Slikam šta god hoću, turim memorijsku karticu u komp i gotovo. Jeste bila (što bi rekla bivša braća) tlaka dok mi telefon nije imali memorijsku karticu, pa onda slikam telefonom u nekoj smešnoj rezoluciji, pa preko bluetooth šaljem slike na laptop, džiiiizzz kad se samo setim!

Nisam stigao da detaljno pročitam o tom Majanskom Kalendaru i da vidim oko čega je buka ovih dana, a nećete mi verovati uopšte ne znam koji je to tačno datum koji pominju kao šatro kraj sveta. Znam da sam par puta čuo ljude kako pričaju o tome no tačan datum mi je promakao. I ne pada mi na pamet da sad guglam, boli me uvo za to. Eto neću. Ma debilno je to, odbrojavanje. Kao da ljudi imaju potrebu za tim, ne znam zašto. Idem kod proročice da mi kaže koliko ću živeti, ona mi prorekne do nove godine. Mislim stvarno. Odem u banku dignem svo bogatstvo uplatim krstarenje odem u Las Vegas sprcam sve što mi je ostalo i dođe prvi januar i nemam da platim struju, a živ. Prosto bih se osećao, da izvinete, zajeban, što sam preživeo. Kao da sam izgubio neku utakmicu pred domaćom publikom.

Fakat bi to bilo odvratno da svako ZNA da će živeti okruglih npr. 80 godina. Ajoj tog kukanja po staračkim domovima, jedni bolesni a nikako da umru, kašlju stenju, drugi zdravi ko dren ništa im ne fali ali eto ostali sami prodali stanove otišli u dom, ko će da im kuva kući, sva se rodbina i potomstvo razišli svojim putevima, i sad tako svi zajedno gledaju Bingo i čekaju sudnji dan. - Kolko imaš godina? - Još 4 meseca i 11 dana. - A ja sam 1933 godište. - Šta mu to beše, još kolko ti je ostalo? ... i tako dalje, smešno jel'da? Pa bi se pojavile televizije, da naprave Velikog Brata sa nazivom "Poslednjih 10 dana". Okupiš desetak penzionera i upališ kamere. Sine koja bi to bila atrakcija: plaču, zapomažu, neću d'umrem, drži me za ruku, ne puštaj me, sine, ćerko, pa red reklama! Pa nastavljamo sa emitovanjem uživo, ajde deda reci gde si sakrio pare, obećo si da ćeš nam reći zadnjeg dana da te ne bismo zaboravili i da bi te voleli sve do samog kraja, ajoj deco moja sve sam prepiso sobarici, e deda baš si nas fino zavuko, pa šta sam mogao tako je bila dobra prema meni, a jel baba nije bila crni deda crko dabogda jesi čuo, evo sutra ću deco ne može se na silu u grob, pa red reklama.

Eto vidite da se isplati blogovanje, kreneš ni od čega pa ko zna gde će da te odvede i šta ti može prhnuti iz mašte, a ovo zamalo ispade čitav scenario. Još da nije došlo vreme doručka, ko zna dokle bih buncao.