"Pipl ar strejndž"
Naleteh jutros na stranicu Delfi Knjižare gde se prodaje biografija o Margiti. Jedino sam se začudio kad sam video cenu. 488 strana, mek povez, 25 Evra??? Koliko sam upućen, već je postojalo par njenih biografija i sve vrlo problematične, procenjene kao najobičniji pokušaj da se unovči gomila besmislica i laži, računajući na to da će fanovi kupiti, pa, bilo šta. I ovo je kao neka njena dobra prijateljica odlučila da ujedno demantuje te prethodne biografije, da kaže istinu o Margiti, i da ljudima ponudi jedno bolje sećanje na tu ikonu beogradskog roka. E sad kako je došla na ideju da to tako žestoko naplati, nemam pojma. Ako se radi o prijateljstvu, ljubavi, istini, časti, to valjda nisu stvari koje se prodaju i preskupo naplaćuju.
"Rajderz on d storm"
Dakle ovako ćemo: ako budu o meni pričali gluposti kad riknem, i ako neko od vas odluči da to demantuje, molim vas napišite online-biografiju na nekom blogu ili fb stranici, i neka bude besplatno. Jel važi? Svi koji me znaju ionako mogu da se grubo podele u dve grupe: oni koji sumnjaju da sam blesav, i oni koji su u to sigurni. Molim vas da se opredelite za prvu varijantu, čak iako nemate puno dilema. Vama je svejedno šta ćete o meni da mislite, a ja ću se osećati za nijansu bolje. Eto tako.
"Roudhaus bluz"
Ladno sam u svesku gde pišem treninge ispod 10 (decembar) upisao 12. Milsim, gledam u onu desetku, i ispod napišem 12. I pogledam, i pomislim - bože, ipak sam premoren. Imam 3 stvari koje mi stoje u malom buketu problema i noćnih morâ, kao tri crna cveta.
1 "Jedan previše"
Prvi je Lane, pas sa ulice koji nema ni godinu dana, malo teško hoda jer skoro uopšte ne koristi jednu prednju šapu i trza se, i još uvek je premršav i izgladneo jer je pronađen poluživ. Sklupčao se u nekom korovu i čekao da umre. I sad je u našem podrumu što je s jedne strane lepo i humano, ali s druge strane nije normalno da neko u gradu napravi u dvorištu prihvatilište, a ja ne volim da mi dolazi komunalna policija niti volim da me komšije smatraju čudakom. Pri tom ne mislim na nepoznate komšije, briga me šta će reći svet, mislim da ove s kojima smo super. Oduvek sam imao averziju prema toj ljudskoj osobini, kad jednostavno otkače, izgube kontrolu. Ljudi sa 13 pasa i 18 mačaka, ma daj. Nešto se u životu može, a nešto ne. Postoji valjda način da se nađe granica svakoj ljubavi, da se to nekako ogradi. Svo vreme govorim kako su i ova 3 koje imamo zadnjih par godina "jedan previše", i kako nećemo brže-bolje dovući trećeg kada prvi od njih bude uginuo. Nas smo ipak dvoje, kada pođemo na pešačenje možemo samo dvoje da povedemo sa sobom, onda ono treće cvili kod kuće i pati što je ostalo zatvoreno. Sad će Lola reći eto rešenja, kad ih bude 4 niko neće ostajati sâm kod kuće, ali šalu na stranu, koliko god bilo humano, ovo nije trajno pametno rešenje.
2 "Za nesreću je potrebno dvoje"
Drugi problem su ona dva mala psa na planini, koji evo već 5-ti dan spavaju ko zna gde u snegu, i ko zna da li su išta jeli otkako smo im poslednji put nešto odneli. Onda kada smo otišli do gore autom pa ja strčao nazad do kuće kroz neke prašume. Sad je sve zavejano, i baš mi fali da izletim u nekoj serpentini ili da se popreči neki kamion pa da ostanem 6 sati u koloni negde u brdima. Peške je na granici nemogućeg, do tamo ima u najkraćoj azimutskoj varijanti oko 23 km, što bi ispalo u zbiru (x2) nekih 30-ak km trčkaranja + 10-ak km pešačenja + 6 km nekakvog puzanja uzbrdo, kroz neprohodne šume i/ili sneg do kolena. To je koliko vidim nekih 6.5 sati (!!!) i uopšte mi ne deluje naročito moguće sa ovo par polu-povreda-polu-problema.
3 "Da imaš 3 džokera u vidu 3 života, kome bi ih poklonio?"
Treća mora je razmšljanje o ove prve dve i povezivanje svega toga sa onim filmom koji sam nedavno gledao, kada su ostavili promrzlog alpinistu da umre jer nisu mogli da mu pomognu. Čovek je visio na prekratkom užetu na samo 3m iznad spasilaca, čak na vikipediji piše da je jedan od njih uspeo stojeći na ramenima drugog da mu vrhom neke alatke dodirne krampon na cipeli. Kako nisu uspeli da naprave neko uže, neku omču, da prebace preko njega i da ga tako privuku ili da se neko uz to do njega popne i pokuša da ga dovuče na zemlju, nije mi jasno. Valjda bi se setili, ako je postojala bilo kakva mogućnost. I sad u tom buketu od 3 crne ruže, gde se mirisi prepliću, razmišljam o Lanetu i o ona dva psa gore na planini, i vagam koliko je moguće svima pomoći, koliko sam ja kriv ako nisam učinio sve da nekome pomognem, pa makar ne bilo ni trunčice moje krivice u tome što su dospeli u tu situaciju. Mislim, nisam ja nikog ni bacio na parking ni ostavio na ulici, no ako i nisam ja skrivio saobraćajku dovoljno je da tuda slučajno prođem i ne ukažem pomoć i već sam po zakonu kriv za delo nepružanja pomoći. Zašto zakon ne reguliše i pomoć životinjama, nije mi jasno, no to je druga tema a ja ionako poštujem neki unutrašnji zakon koji je čak i malčice bolji od ovog državnog.
4 "četvoronoške"
Izgleda da sam juče pretrčao samo 18km :-) Da ne poveruješ. Na kapiji sam shvatio da nisam poneo štopericu i brže bolje telefonom opalio jednu sliku da bih kasnije mogao da vidim tačno vreme uslikavanja i da ne moram da pamtim vreme polaska, mada sam ga ionako zapamtio. Rekoh opaliću jednu i kad se vratim no nije bilo potrebe, samo sam pogledao na sat, vratio sam se posle 2h04'. Ispade na kraju smešno, ne nosim štopericu na trčanje nego pogledam kod kuće koliko je sati pa pogledam opet kad se vratim... Šta je sledeći stadijum, da na trčanje ponesem kalendar? Od tih 2h04' je bilo recimo minut zastajanja zbog par sličica koje je zbog terena bilo nemoguće opaliti u trku, i još recimo 2-3 minuta koje sam izgubio razgrćući žbunje koje se pod težinom snega nadvilo na stazu pa nisam mogao da prođem. Mislim NIKAKO, a ne da nisam mogao trčeći. I uz par preoštrih uspončića od po 10-20m sam uzhodao iako sam par dana ranije tuda ustrčao kao koza, no ovaj put je zbog previše snega bilo klizavo i jednostavno nakon prvog koraka izgubim svu inerciju i zaustavim se u mestu :-( Moram da nabavim neke patike sa kramponima? Dakle trčanje uz one oštre uspone oko Graca je toliko sporo (nije ni odoka delovalo brže od 5-6 km/h) a ni strčavanje kroz dubok sneg nije baš neka divlja brzina... Mislim, prosek od 9 km/h, da ne poveruješ, hehe. I to još ja koji tuda stalno trčim, i računam da sam se navikao na takve terene i profile. Mogu misliti šta bi bilo kada bi neko ko stalno trenira na stazi i/ili asfaltu ili po ravnim zemljanim ili makadamskim stazama, baš bi to bilo fani. Pošto od jutros veje bez prestanka i proveo sam dva puta po sat vremena u lopatanju, idem da vidim koliko mi je snage ostalo i da ujedno očistim one crvene salomonke od blata kojim su ostale prekrivene nakon zadnjeg trčanja. Računam da će mi sat vremena trčanja biti i više nego dosta, s tim da nipošto ne treba da planiram nikakav brdski "kružić" od 15 km jer ovo nije leto i takav trening bi se (gle čuda) otegao na sat i po bauljanja kroz sneg do kolena! Hmmmm, već imam par ideja :-)
Nema komentara:
Objavi komentar