subota, 22. prosinca 2012.

s leđa

Mogu i ne mogu. Hoću i neću. Smem i ne smem. Želim i ne želim. E sad sastavite sve moguće kombinacije od prethodne 4 rečenice, paaaa, jedna od njih valjda opisuje moje trenutno stanje. Fizičko, i emotivno. Nakon više-se-ne-zna koliko dana treniranja, trčanje na trčanje, bicikla na biciklu, pa u krug, udri, slomi, sinoć sam osetio neki čudan bol u leđima. Nije to ono "normalno" što me muči već godinu i po, a nije ni ono čuveno kad nekog tzv "preseku leđa", nego nešto nit-nit, sim-tam. I nekako neodlučan, kolebljiv, zaključio sam da bi mi dan odmora verovatno prijao. Kad dođe dotle da mažeš leđa voltarenom i popiješ Diklofenak, pa to valjda dovoljno govori u kakvom si stanju. Čitaj - ili za veterinara ili za automehaničara. Ovisno o tome da li sebe shvataš kao živo biće ili kao mašinu.

E sad je zeznuto nastaviti nakon što u međuvremenu odgovorim na nekoliko poruka, i sad mi treba vremena da shvatim šta sam pisao ovde a šta u porukama... Kako bilo, dan odmora je prošao u pešačenju od 2.5h, otišli smo do zaleđenog jezera u Petnici jednim putem, i vratili se drugim putem. Pokušao sam usput da snimim par zanimljivih fotografija no nisam siguran koliko će ih uspeti obzirom da nisam poneo novi nego stari aparat. Evo vidim u koju ću temu da zalutam sada...

Večito sranje tipa nemoj trošit novo nego dokrajči staro, i tako ti ceo život prođe u čuvanju predmeta od upotrebe, a valjda si ih kupio da bi ih koristio? Smešno baš. Često se o tome raspravljam s Lolom, ona uvek nosi najnovije čarape, patike, vozi najnoviju biciklu, i naravno sve to sjebe probuši izliže upropasti za par meseci, i onda ja kažem - eto sad imaš 5 polovnih bicikli i nijednu koja je 100% ok, a ja imam jednu krntiju, jednu staru, jednu pristojnu, jednu skoro novu, i jednu glanc novu očuvanu kao iz radnje. I za svaku imam priliku kada ću je uzeti, zavisno da li je kiša, blato, trka, važna trka ili nevažna, trening tek tako neki ili trening specijalan, vozikanje ili mazačina, trista kombinacija. Pa patike za kišu, za blato, za "još par puta nek posluže i dosta im je života na ovoj planeti", patike za trku, za kratku trku, za maraton (e te nisam nikad ni imao, baš da mi čučnu), pa one za sneg, za one za bljuzgu, pa za suve kamenjare i trnje, pa za brze treninge, za prebrze, polu-brze, tempo, tempić, tempo-dužinu, dužinu, laganu dužinu, bože još samo što nemam patike u kojima bih doručkovao i večerao. No nema sumnje da bih i između ta dva para napravio jasnu razliku. E pa od svega pobrojanog treba imati po dva para, da se mogu rotirati kad su jedne prljave da uzmem onaj drugi par.

Neko će reći bolest, neko će reći perfekcionizam iliti savršenstvo, neko će reći nemaš druga posla, neko će reći - i ja bih kad bih mogao. Sto ljudi sto ćudi... a sto žena dvesta sisa, bar tako kaže stara papuanska poslovica, jer kod njih ne postoji rak dojke. Kod nas na 100 žena dođe 195 sisa sa tendencijom da se taj broj dodatno smanjuje. I kao što uvek biva kad sednem da pišem blog sa nejasnom idejom o temi (ako je nejasna zašto se zove ideja?) setih se o čemu sam juče razmišljao na treningu. Radilo se o nekom naizgled beskonačnom smrzavanju na bicikli, koje sam pokušavao da prekratim razmišljanjem. Baš zbog tog smrzavanja sam pre nekoliko godina počeo da trčim, DA SE ZIMI NE BIH SMRZAVAO NA BICIKLI!!! I vidi sad, sticajem okolnosti se svaki treći dan zaledim na bicikli! A znalo se i da se zimi vozi isključivo po ravnom jer samo tako možeš da pogodiš pravu odeću, a ja kad god sednem na biciklu ja završim u planinama i na putevima koji su toliko dobro održavani da je preko cele zime zabranjen promet kamionima sa prikolicom. Pa ti vidi.

Razmišljam o tom danu, prvom danu zime, najmrskijem danu koji mogu da zamislim, danu koji je najkraći i samim tim najnedoličniji od svih dana. Dan koji je najmanje dan. Najbedniji dan. Dan kopile, dan u kojem je najduža noć, bljak dan, fuj dan, govno dan, smeće dan. Od danas je svaki dan za minut-dva ili već za koliko duži, i tako će biti narednih 6 meseci. Od danas sigurno koračamo ka najdužem danu u godini, ka mom omiljenom danu! I u sklopu tih najkraćih dana, naravno se setim Lolinog Tate koji je samo par dana pred taj najkraći dan, prošle godine, umro. I razmišljam o tome kako su čudne te opreznosti i ti strahovi od smrti, kao da je smrt nešto spolja, neka saksija koja će nam sa komšijine terase pasti na glavu. Pa onda uvek idemo drugom stranom ulice, što dalje od te terase sa koje spadaju saksije. A smrt je ustvari u nama. Kao neka divlja zver za koju ne možeš da predvidiš kada će se probuditi i zagristi prvo što ugleda, bubreg, srce, jetru. Kao neka zmija koja naizgled spava li spava, i misliš da će večno spavati, i dovoljno je da je samo malo zaboraviš, i podseti te na najgori način. CAP te zgrabi baš tamo gde se najmanje nadaš, i dok u polusvesti osluškuješ kako Hitna žuri tvojom ulicom, prolazi ti kroz glavu - otklud baš sad, zašto baš mene, nije valjda ovo kraj? I na to što se pitaš, neće ti niko odgovoriti. Tim rečima sâm sebi pišeš epitaf, jer to nije pitanje "da li je ovo kraj?", nego to upravo JESTE kraj. E baš tako. 

I niko ne zna kada će ga ta Guja šćapiti, a u strahu da mu se sutra ne probudi negde duboko u duši, ljudi je zalivaju maslinovim uljem, zasićuju je vlaknima, umrtvljuju je niskim glikemijskim indeksom, treniraju je joggingom. Mislim oni koji imaju ponizni stav prema Guji. Imaš i one druge, koji puše, piju, jedu čvarke, oni prosto pokušavaju tu Guju da ubiju, ne znajući da je tako samo nerviraju i razbuđuju. No ne možeš im zameriti, oni su na neki način borci, čak u svojim očima veći od onih šlihtera iz prvog primera. Oni prvi kroz ishrani trening odricanje i samo-obrazovanje traže saveznike da pobede Guju, a ovi drugi se svojim tajnim oružjima bore protiv Guje i protiv sve svetske nauke i teorije, protiv života samog. Prkose sudbini, logici, pokušavaju da nađu neki tajni prolaz, neku tajnu lozinku koja će im doneti sedmicu na životnom loto-u. Možda znaju da koračaju stazom poraza, a možda i ne znaju, no samo to koračanje strmom stazom, prkosnom hridinom, dovoljna im je zadovoljština da se ne osećaju unapred poraženi od Života. Valjda misle - znam da ćeš me kad-tad razbiti, ali bar da ti par puta uletim klizećim startom, da vidiš da nisam bio seronja, da sam se borio, da sam UMRO MUŠKI! To reče i spiči kilo krmećeg pečenja i pola kile rakije, pa šta bude, Pukovnik il Pokojnik. A da ironija bude veća, često se dogodi da oni što cvikaju, oni ponizni, da oni umru pre ovih bundžija i ratobordžija! 

Kad se samo setim, imali smo neku komšinicu, celog života gajila neke klice na prozoru, zobala neke semenke ko ptica, i umrla jadnica sa nepunih 40 godina. Naravno da je ceo komšiluk odmah odahnuo "eto vidiš da je ta makrobiotika čista glupost!" i navalio na slaninu i kajmak. I da čudo bude veće, odmah se svako seti primera nekog svog Čiče iz Sela, koji otkad zna za sebe svakog dana ubije po bokal vina i kukuruznu pogaču, po kilo suvih rebara u kojima ima minimum 30g soli, nikad mrdnuo peške nego svuda išao traktorom, puši kao turčin i to sve domaći duvan zavijen bez filtera, i ima koliko? Ima 89 godina, i uopšte ne deluje svenuo i kilav kao ovi makrobiotičari, naprotiv, drčan Čiča kao petao kikirez.

E vidite sad ovo, moderna neuropsihijatrija tvrdi kako je nemoguće "skakati s teme na temu". Insistira na tome da sve to mora biti jedna proširena misao, jedno razmišljanje koje je dato iz raznih uglova gledanja. Tako da sad moram da vidim odakle sam krenuo, i da pokušam da otkrijem tu nit koja me je od početka bloga dovela dovde...

I, nisam morao puno ni da čitam sopstvene tlapnje tokom poslednjih pola sata, a već na prvi pogled jasno vidim tu nit koja glasi - hoću ili neću (živeti ili umreti), smem ili ne smem (trošiti se ili se pričuvati), želim ili ne želim (trenirati ili odmarati), mogu ili ne mogu (pobediti ili izgubiti, prethodna tri pitanja). Sve je to jedna dugačka igra, jedan veliki rulet, jedno nepregledno kolo u kojem je onaj zadnji stigao i prestigao prvog pa sad paralelno igraju u nekom divljem transu, nesvesni svojih pozicija jednog (Prvi, rođenje) naspram drugog (Poslednji, smrt), i svog položaja u odnosu na ostatak sve te rulje (Život) u kolu, koja mahnito đipa i poskakuje između njih dvojice.

Taj trenutak kada u spirali jedan dostigne drugog, i kada međusobno jedan drugom pogledaju u oči, e to je taj trenutak u kojem sam se našao jutros sa tim prejakim bolom u leđima. Bol koji me je prosto pitao "Ha? Paceru? Dokle misliš ovako da se provlačiš?", a ja mu na brzaka, zbunjen i malo nespretno odgovorio "Šta je papčino, misliš da te se ja plašim? Sačekaj dan-dva i pregaziću te ko pijanac govno". Eto tako je tekao taj filozofski razgovor. Vredelo ga je demistifikovati. Znate, nije Smrt ništa posebno. Kakav Čovek, takva i Smrt. Ako je čovek neki bogzna filozof i psiholog, onda i Smrt ima nekoliko velova, bude onako osebujnija u odnosu na prosečnu. A seljakova smrt, obična je seljančica, smrt radnika je skromna i vredna radnica, smrt pravnika je dosadna i dozlaboga uporna advokatica, smrt doktora prepredena je i iznenadna boleština. Smrt sportiste je graciozna pojava umetničke klizačice koja se slučajno oklizne na zagrevanju, upsss sorry, ili je mišićava bacačica kugle koja te zgnječi u sekundi, baš onoliko koliko traje prestup u četvrtom bacanju na važnom mitingu.

Možeš se čuvati, paziti, ma možeš šta god hoćeš, ali niko nije namerno prilikom bacanja kugle izleteo iz onog ograđenog kruga. To se uvek dogodi u deliću sekunde, u trenutku nepažnje, manjka koordinacije ili viška ambicija, to se jednostavno dogodi a da niko ne zna kako i zašto se dogodilo. I dobro je da je tako. Zamislite Svet sa stotinama milijardi ljudi, neki imaju 3000 godina a neki 3 godine, svi živi i svi imaju nešto da kažu. Malo su ti deda i pradeda što ti seru kako nisi trebao ovako nego da si njega poslušao bilo bi ti bolje, nego sad i pradedi drži lekcije njegov čukundeda, a njemu njegov, i tako u krug do početka svemira. Ma daaaajjj! Što je mnogo mnogo je.

Hej čukun-čukun-čukun-deda, vidi, evo ti ova kugla, idi na stadion i pokušaj da je baciš što dalje. Pazi da ne napraviš prestup, ali ne brini, ako ga i napraviš, neće Svet prestati da se okreće (samo će bez tebe biti za nas ostale više kiseonika, hehe)

Nema komentara:

Objavi komentar