petak, 21. prosinca 2012.

Smak sveta, takoreći

Pazi ovako. Šta bi ljudi radili ako bi ZAISTA znali da će biti "smak sveta"? Na primer da nam se približava neka gromada od planete 5x veća od Zemlje, i da se zna eto da će baš tog trenutka da nam se ukrste putanje u jednom velikom TRAAASSSS? Recimo prekosutra u podne, što bi rekli u dvan'es-nula-nula.

Kao prvo, najzanimljivije bi bilo otputovati TAMO odakle će da doleti to čudo. Mislim, bedno je da me udari s leđa, tako da mi prvo zalepi kičmu za fotelju a odmah zatim da me katapultira direktno glavom u plafon. Ili bi od siline udara s leđa plafon odmah doleteo do poda i napravio od mene poster. No i to je na neki način luzerska kombinacija, da provedem zadnji dan života po aerodromima i čekaonicama, u putovanju, baš bljak. Doduše, treba na stvari gledati pozitivno: eto iznenadne prilike da vidiš npr Kubu, a ušteđevina ti ionako više neće trebati :-)

Bilo bi idealno ako bi ta stvarčica doletela direktno odozgo, ono, legneš na livadu i čekaš i eto ga stiže i sve je veće i još je veće i dok pomisliš "u p.... m....... ovo je stvarno veće od Zemlje!" eto ti ga već te udara PAAAFFF u čelo :-) Koliko ljudi bi onako instinktivno stavilo ruke ispred sebe, u pokušaju da se odbrani? Hehe...

Ili ovo: već bi se neko setio da napravi maraton sa startom u 7:30 ujutru i dok poslednji stižu, taman da im prekrati muke. Mislim, svi koji trče već 4.5 sata u cugu, najradije bi da im je cilj "tu negde", pa eto im ga :-) A mi u cilju pijemo izotonik i spremamo fotoaparate da bi slikali to čudo. Ne znam samo ko će gledati te slike? Možda neka nova civilizacija uspe da iz kosmičke prašine nekom sitnom mrežom pohvata micro-SD kartice koje bi nakon smaka svata letele svemirom kao konfete?

Ili da kažem "baš me briga" i odem sa psima u poslednju šetnju. Negde gde nikada nismo bili, na neku novu planinu, krenemo rano ujutru, pun ranac pečene piletine i odvezemo se autom nekih 30km i dalje odatle opletemo po šumama i gorama. I u minut do 12 se svi onako patetično pogrlimo, stegnemo jedni drugima ruke i šape, i u pet sekundi do 12 počnemo da se deremo AAAAAAAAAAAAAAA i to je to :-)

A zašto se ljudi deru kad treba da im se nešto desi? Ono kad padaš s mosta, kad te udara kamion, zašto čovek uglavnom zaurla? Ne znam ni na kojem mestu u vikipediji bih to mogao da nađem, no pretpostavljam da je to zato da bi se maksimalno zgrčili stomačni mišići i tako bar malo zaštitili unutrašnje organe? Kao? Može i ono, digneš srednji prst prema nebu. Uz poklič "Srbenda se pokoriti neće!" :-)

Bilo bi zanimljivo videti šta rade drugi ljudi, ceo svet bi postao jedan veliki reality šou. Ljudi bi pukli, jedni bi išli po gradu i čašćavali, vikali - ko će sa mnom u kafanu, plaćam pivo, nek ide život, nek se jebe smak sveta, idem da se tako tresnem da neću ni primetiti taj zemljotres. Drugi bi slali poruke svima kako su ih voleli, i kako im je žao što više nećemo biti zajedno, i ako i ja mislim isto neka podelim to na njegovom zidu. A u čemu je poenta svega toga? Kao, da bih ga se sećao po lepom? Pa jbt čime ću moći da ga se sećam, ako će od sutra mozak da mi postane leteća splačina? Malo mi je mojih muka što ću da nestanem zauvek, nego sve trčim da zadnji dan svog života kampujem na njegovom FB zidu??? Get a life. Baš lepa igra reči, obzirom da se radi o Poslednjem Danu :-)

Eh da, mislim da bih to jutro ustao ranije nego obično, jer šta me briga ako ću biti pospan popodne, mislim, ako popodne neću ni dočekati :-) Ma ionako mi se ne bi spavalo, verovatno, sedeo bih kao zombi u mraku, i slušao par omiljenih pesama "poslednji put" i napisao bih poslednji blog. Za slučaj da neko želi da to jutro uz kafu nešto pročita, zaboga ipak ne mora smak sveta da započne tako što na mom blogu nije osvanuo novi tekst :-)

I ugasio bih telefon, naravno! Obzirom da niko neće dočekati sledeći telefonski račun, odjednom bi me se svi "setili" pa bi krenuli da me zovu prijatelji iz Mongolije i Zanzibara, a realno, ako me niste nikad zvali, pa poštedite me i danas svojeg saučešća.

Hm, trebalo bi biti oprezan tih zadnjih dana. To što će neki ludi oficir da se ubije iz pištolja dan ranije, to me ne brine, bilo bi i toga. Po sistemu neću da me neko ili nešto ubije, nego ću to sâm da uradim, da toj Zaveri pokvarim užitak. Taj me ne brine, makar pre sebe pobio i celu porodicu. Ne brinu me ni oni koji bi napravili red na Brankovom mostu, ni svi slični kojima se žuri na onaj svet. Brinu me oni što će da polude pa će da krenu da ubijaju sve oko sebe, eto jer ne znaju šta bi pametnije uradili tog poslednjeg dana. Ako od sutra više neće biti ni zatvora ni ničega, to bi u raznim siledžijama upalilo zeleno svetlo za sve moguće idiotluke.

Stvari mogu da se zakomplikuju pa da ti postane problem kako da dočekaš taj poslednji trenutak, živ.
U fazonu - neću da umrem, hoću da živim!
Sve do sutra u podne!
Ispalo bi prosto kao da je od svih desetina hiljada dana (to je oko 27 godina, dakle čovek od 80 godina je živeo nešto preko 29000 dana) najvažniji baš taj poslednji. Čudno, ha?

Nema komentara:

Objavi komentar