pre dva dana, naoružao se ja i po pravilu preterao. umesto rukavica "srednjih" i rukavica "debelih", ja obukao debele i u ranac spakovao predebele. ko velim od viška glava ne boli, po sistemu "nosi ranac, ne nosim ja". obukao podmajicu, deblju rolku od fleece-a i preko toga bici dres, i preko toga prsluk-vetrovku, i još spakovao u ranac šuškavac, malčice tanak ali doduše šaren. ali na plavo. i rukavice ove debele plave. eeeee, složio. ma ne, šuškavac mi je u rancu, imam vrišteće žabokrečinasti dres i šerpa plave rukavice. mislim stvarno. nakon 5km od kuće i prvih 200m uspona stajem da skinem onaj prsluk, i vidim skroz mi vlažne ruke ispod rukavica. koji sam ja retard, pa prošli put mi je uzbrdo bilo taman u onim "srednjim" rukavicama, zašto sam sad uzeo drugu kombinaciju? a one su pri tom jednako odvratno žute kao dres, dakle bombona od mikro-estetike. i tako klimao ja i gunđao kako sam sve opet uradio naopačke, stajem na prvom prevoju da obučem i prsluk i šuškavac jer mi sledi dugačak blag spust a vetar duva li duva. oćeš li se već jednom naduvati, pitam ga već treći put. on samo ćuti i duva i dalje, vidim ja namćor teški. sad ja u elementu, šerpa plave rukavice i onako malo bolja šerpa plav šuškavac, super, opet sam ukomponovan, ako zanemariš crvenu biciklu i tamno žuti ranac. eh da a ranac, znate profi pravi biciklistički ranac, ima na leđima ono nešto kao dva bageta sa dve strane, a između "air tunnel". kao da se ne bi ljudi znojili po leđima... a kroz taj tunel brate ne da zviždi leden vazduh niz kičmu, kad se sagneš da se spustiš nibrdo, nego deluje kao da mi neko za vrat sipa špricer. eh da, i naočari. u svom tom transu spakuj ovo spakuj ono nakon par kilometara shvatim da nisam uopšte uzeo bici naočari nego ove kućne i za trčanje, no rekoh šta ima veze, one su uske i imaju tanke drške (jel se tako kaže?) i preko njih kapa bolje legne na uši. eeeee, ali nizbrdo, kada duva, ove naočarčice su tako male da oko njih duva vetar trista na sat, i oči mi tako suze da ne vidim ništa. a ovom debelom rukavicom obrisati oči, mislim prsti ko sarmice, gde ćeš to da zabodeš ispod. katastrofa, isplakah se ja taj dan za medalju. na svakih pola minuta onako jako stisnem oči i iscedim sav taj plač koji dalje niz obraze odleti na bankinu, pa jovo nanovo. jedva dočekao da počne brdo, pa opet stani, otkopčaj ranac, skidaj šuškavac, prsluk, menjaj rukavice, kapa u torbu kačket na glavu, par fotografija pa spakuj i aparat, prođe život brate a ja još uvek stojim u mestu. vidim da je po zemlji led ali iako stojim na snegu toplije mi je po nogama nego dok okrećem pedale jer nema vetra a na onih +3 uz jak vetar noge se zalede za čas. ja očekivao da se dodatno smrznem od stajanja kad eto, bar jedno prijatno iznenađenje. čak mi je bilo i malo toplije po stopalima nego prethodni put, jer sam ovaj put uzeo tanje uloške, na svaki navukao po jednu od onih malih tankih "kesica za zamrzivač" i vratio u cipele, pa sam tako do đona imao 2 sloja plastike više, a obzirom na tanje uloške nisu me sprinterice stezale pa je valjda bilo više cirkulacije na površini kože. osnovno pravilo ako ŽELITE da se smrznete je da uzmete nešto tesno, e to je zakon. ne računajući jedino kapu, važi za pantalone (helanke su hladnije od trenerke iste debljine) za duks za cipele i naročito za rukavice. idem uzbrdo tako raskomoćen pa mi je naravno opet hladno, mada se znojim, fakat je teško baš ono u nijansu biti idealno obučen. u jednoj krivini kao da je toplo, i u sledećoj kad mi vetar razvali šamarčinu, obleti mi slina triput oko glave. oćeš li se naduvati već jednom, pitam ga dvajesti put, štono bi brđani rekli. ćuti bakzuz ko zaliven, ali duva i dalje. more mrš. e kad sam jednom stigao do vrha, spust je bio opet onako uplakano maglovit, kapa mi se pomerala pa mi uši izvirivale na vetar, kad nabijem kapu ništa ne vidim, kad progledam onda mi hladno, i tako narednih 15 minuta u unutrašnjoj borbi šta mi je važnije, oči ili uši... e do dole su mi se smrzle ruke u najdebljim rukavicama, taj dodatni faktor iznenađenja mi baš nije trebao. kao ja nešto radio vežbe, stisni-pusti prste, mlatarao šakama da povećam sirkulejšn, i tek kad je počeo onaj uspon po razrovanom asfaltu i odskakanje kao da sam na rodeu, tek tad mi je nešto skrenulo pažnju sa promrzlih prstiju a do vrha su se otkočili. e dotle su mi stopala već bila u autu, čekalo me je poslednjih 12km pretežno nizbrdo, a onaj manijak duva li duva, kao da je dodatno nagazio na gas. oćeš se već jednom naduvati, pitam ga stoti put, a tek on reče dubokim glasom - sinko ja kad se naduvam, tek tad postanem gadan. shvatim ja igru reči, rekoh, pa i ja ko da sam naduvan, mislim šta uopšte tražim ovde po ovakvom danu i ovako obučen. to se kaže pasivni pušač, kad oko tebe zadime pa i tebe uhvati. učinilo mi se da je svaki auto koji prođe bio crven, dal zbog bicikle dal zbog rukavica koje su mi stalno u kadru, dal zbog tog vetra. kupio bih i ja Ferrari (rekoh naglas ne znam kome) ali čekam da naprave karavan. ono kao, nije da nemam para nego nemam gde da utrpam biciklu. vidim ja da sam odlepio skroz i prestanem do kuće da razmišljam, skroz. upalim unutrašnji vokmen i nešto sam pevušio, nešto veselo da bih što manje plakao, ali jak vetar i male naočari, brate potoci su tekli. nadam se da me nije niko video kad sam napokon sišao u grad, ko zna kako su mi oči izgledale od plakanja, otprilike kao kad mi je prvi put učiteljica dala 5-. znači svi pisali pismeni ceo čas, ja sve nažvrljao za dva minuta doslovno i do kraja blenuo okolo i pitao se šta oni to rade i zašto toliko traje. i ispalo da sam u toj turbo brzini nešto na kraju smandrljao kao da minut ima 100 sekundi i kad sam već sve izračunao ja ga samo u zadnjem redu pogrešio, tad sam bio mali i nisam znao za reč lapsus. eto to je bilo zadnje što mi je prošlo kroz glavu, a ja sam mislim prvi put u životu prošao kroz sve semafore na crveno, ali SVE. to jest ne ulicom nego sam tako uhvatio neki crveni talas, taman ja tamo kad ono međutim, ja na trotoar, sasečem pregazim par pešaka, izvinte, pardon, saskočim na poprečnu ulicu, pa opet crveno, i tako na repeat sve do kuće. čudan dan je to bio, jako.
Nema komentara:
Objavi komentar