Sad bih ja opet započeo sa "dakle vako je to bilo", no reći ćete da svaki drugi post tako započnem. Sećam se pismenih zadataka u osnovnoj školi, kada je 90% dece počinjalo sastav sa "Bio je lep sunčan dan..." pa je učiteljica šizila i objašnjavala kako postoji puno više načina da se započne. I onda prozove sledećeg i on opet, ali onako poluglasno od stida "Bio je... lep..." i ja već počinjem da se smejem, i opet popijem ćošak do kraja časa. Već posle prvog domaćeg sam shvatio da čak i ako je bio lep sunčan dan, priča treba da počne nekako drukčije. Slično tome, kada napada sneg bilo bi možda lepše započeti dan nekako drukčije no šta ćeš, ne može. Treba da se čisti, da citiram K-II. Auf brate izbi mi ova belina pozadine oči, valjda mi je od onog silnog snega već previše belo pred očima, pa sam podesio u Word-u da mi bude pozadina neka, neka... svetla kajsija, kajznam...
Sad treba napraviti plan daljeg dejstva. Odavno nismo išli sa kučićima u šetnju a ovo je nakon podosta blatnjavih dana napokon jedan onako "čist". Daj bar neku prednost da ima ovo zavejanje... Tako da bi to bilo možda kao opcija pod 1, naravno ako se svi ostali slože. Da trčim, paaa, mogu, ali i ne moram.
Nakon što sam se po ko zna koji put smrzao na bicikli u četvrtak, u petak nisam imao puno vremena pa sam krenuo na trčanje od samo sat vremena no i to sam skratio i otrčao 11 km "krug na Zlatan Čekić", kako se zove varijanta koja kod pomenutog Night Bara skreće sa glavnog puta i završava navr' gradskog parka. Inače retko trčim krug u tom smeru jer kroz park imam serpentine u kojima ionako mora da se koči a tek kad su pokrivene vlažnim lišćem zabava je zagarantovana. Radije se tuda popnem, pa sa vrha tog brdašceta nekim strmim uličicama uletim naglavačke u noćni klub. No kako sam pošao na malo duži trening od 15-16 km pa posle 5 km shvatio da sam ipak previše umoran, to skretanje mi je bilo slamka spasa koju sam odmah sažvakao u slast.
E juče sam se probudio malko odmorniji jer mi tih 11 km (48') nisu ostavili neke teške posledice po organizam pa sam zapucao u brda i šume. Imajući pak prozor od 2 sata na raspolaganju, malo sam požurio i svo vreme trčao za trunku jače nego kako bih inače krenuo na sličan trening. Rekoh za trunku, nisam izleteo kao iz puške. I gde ću šta ću, ideja je bila tek polu-jasna, malo sam razmišljao dok sam trčao uz Gradac ne koju stranu da zalomim, i pade mi jedna blesava ideja na pamet. Nakon završetka ovih normalnih putića i puteljaka negde u Deguriću, postoji planinarska staza koja dalje vodi do manastira Ćelije. Rekoh, a da napravim tuda kružić? Pojma nisam imao koliko bi to bilo kilometara, no nekako sam izračunao da je ipak primetno kraće od kruga na Brangović koji ima 20km a i njega mogu da otrčim ispod 2h, a još ovako "u žurbi" kao danas verovatno i ispod 1h50. Nek bude okvirno 1h40, rekoh, treba se kući umiti presvući pa sa tim ljudima kamiončićem do vikendice po taj neki krevet. I normalno se popnem na Ćelijsko Brdo, smorogam se dole ka manastiru, pretrčim preko železničkog mosta i umesto uobičajenog skretanja desno zalomim na planinarsku stazicu. U teoriji markacije mi i ne trebaju jer smo više puta tuda pešačili tako da znam i kuda treba da idem i kuda ću tačno proći i gde ću doći, no svejedno sam ih povremeno gledao. Eto, kad su već tu. To je očigledno jaaako neprometan pravac jer na par mesta nisam odmah shvatio s koje strane drveta treba da prođem, npr, jer je sve obraslo a i nekog silnog kamenja se naodronjavalo na mestima.
Sâm početak je bio traumatičan jer kroz odron zemlje nisam uspeo uopšte da protrčim nego sam onako, više zatečen preprekom (nego što zaista nikako nisam tuda mogao da prođem u trku) stao na par sekundi gledajući kuda tu uopšte može da se prođe. Vidi gluposti, gde sam ja krenuo... No nakon par koraka sam nastavio dalje, došao na onih stotinak metara gde sam proletos malim kamperskim ašovčićem zarezao tu stazu u zemlju da ne bude svo vreme nagnuta kao da hodaš po krovu, paralelno sa olukom. I da vidiš dobrim delom se taj urez održao, jeste na puno mesta sve zatrpano lišćem ali je puno lakše proći nego što je nekad bilo. Tako da, nakon još jednog sipara gde se uz kamenje i lišće odronilo i par stabala, dalje je moglo da se trči. Naravno uz puno više napora i koncentracije nego po običnom tek tako šumskom putu ili makadamu, ovde ima i (u)stčavanja pod maltene nemogućim nagibima.
Kako su metri prolazili u meni se pojačavao adrenalin pa sam pokušavao da strčim i ustrčim doslovno svuda, a onda sam posledično na ostalim lakšim deonicama jurio primetno jače nego na običnom planinskom trčkaranju gde je cilj samo proći stazu trčeći bez obzira na brzinu. Tako je od silaska na prugu do završetka planinarske staze potrajalo nekih 13 minuta, s tim da sam nekoliko puta zastao da slikam predele, na desetak sekundi tek koliko da nanišanim i okinem, pa odmah trk dalje. E sad koliko je toga bilo ukupno ne znam, štopericu nisam gasio jer mi je još uvek bolje da napamet oduzmem recimo minut, nego da (kao što mi se događalo) posle dva kilometra trčanja shvatim da mi je štoperica ostala ugašena a čak se više i ne sećam na kojem mestu sam je ugasio tako da nema šanse da išta tačno obračunam.
Došao ja na to mesto, lepo, izletište pored jednog vira, prava bajka, i vidim na štoperici 52'. Pfffff, čekaj sad, gde sam ja tačno u odnosu na kuću? Zastao sam na minut opet da iscedim kačket jer sam se oznojio i sve mi se sliva po naočarima, da malo obrišem kosu/glavu duksericom i da napravim par fotki i, glavno, da dobijem taj minut vremena da razmislim šta da radim do kraja treninga. Odavde imam koliko, kilometar možda, jeste kozja staza ali bože moj, pa od Konjičkog kluba do kuće imam valjda 5km, pa to nije ništa! To znači da mi odavde treba samo pola sata do kraja!? I odjednom mi padne na pamet nešto što mi nikad nije moglo pasti na pamet da bi moglo da mi padne na pamet, ako sam bio jasan, dakle sine mi luciferska ideja da se vratim istim putem. E sad, pazi vamo. Teoretski, ova tačka jeste iznad moje kuće, dakle opet teoretski, trebao bi povratak da bude brži jer sam na nadmorskoj za onoliko većoj za koliko se reka Gradac popne u tih 5 km (do ušća u Kolubaru) a to je koliko sa topografske karte vidim nekih 50 metara (230m-180m). PLUS, ako malo pojačam, mogao bih da se vratim i brže, bar se nadam.
Povratak je počeo zaista turbo jer je prvi deo nenormalno strm tako da sam za par minuta već bio dosta iznad prvog tunela, delovalo je tek par trenutaka nakon što sam krenuo odozdo duboko ispod mosta od te iste železnice. Shvativši dve stvari, malo sam popustio. 1) ako ovako nastavim raspašću se u naredna dva kilometra, a gde je čak kuća, i 2) do okreta mi je bio vetar u leđa, zato sam se onako preznojio, ali puno važnije, toliko je jak i hladan da mi oči nenormalno suze, i jedva vidim kuda trčim. A po planinarskoj stazi od kamenja i korenja sa puno krivina i par nagiba koji na mestima nakratko dosežu uglove između 30-45°, to postaje opasno. I tako, obrni-okreni, dal je bicikla il je trčanje, ja se ove prethodne nedelje sit isplakah na treninzima... U jednom od tih uplakanih trenutaka, izlećem na vrh jednog od uspončića, staza skreće naglo levo a ja skrećem malo manje ulevo i dolazim na jedan od vidikovaca a ispod mene ponor! Upsssss! Još dva koraka dalje, i morali bi da dolaze da me absajlom spuštaju dole na prugu jer teško da bih se vratio istim putem, vertikalno u vis.
Da ne bude baš sve po planu, pobrinuo sam se sâm. Nešto sam se zamislio, ko će ga znati gde sam odlutao, i tako na autopilotu odjednom shvatio da sam maltene sišao na reku. Vrlo dobro znam da u ovom delu treba da se čak blago penjem od reke u brdo, i odmah sam stao. Nekoliko koraka nazad, videh markacije na koje sam odavno prestao da obraćam pažnju, pa krenuh opet napred, ma gde ću bre na reku, nema šanse, odatle bih morao okomito da se penjem kroz lišće i blato nazad na stazu. Pogledam u brdo iza sebe odakle sam strčao, setim se poslednjeg preskakanja nekog useka i da tu postoji markacija pravo za manastir i desno za nekakav izvor koji nisam doduše nikada ni tražio ni našao. Vratim se dotle i odmah prepoznam gde sam trebao da idem mada još uvek nemam pojma kako sam skrenuo i završio dole na pogrešnoj stazi. Naučih još jednu kratku lekciju iz orijentacije a to je da moraš STALNO da budeš skoncentrisan jer je dovoljan samo trenutak nepažnje da završiš u ćorsokaku pa čak i na stazi koju misliš da znaš napamet.
Čak i sa tim kratkim lutanjem sam taj deo (kuda verovatno nikad niko nije trčao pre mene) prošao za minut kraće vreme, i ostatak do kuće otrčao onako u klasičnom Tempu, pokušavajući da nadoknadim sve izgubljene minute. Na kraju je ispalo da mi je povratak bio 3-4 minuta brži, ne znam u sekundu zbog tih par zastajanja, što je sasvim solidno pojačanje obzirom da je nogama bilo puno lakše da trče prva 52 minuta, nego sledećih 48 nakon što sam ih već solidno "načeo" svim tim usponima i preprekama. Total kilometražu sam nekim voodoo metodama sračunao na 17 km i 360 metara (!!!) pa rekoh ajd upisaću 17 km, nema šta, nit je 15 nit je 19, nema šanse.
A da JOŠ NEŠTO ne bude po planu, pobrinule su se patike, tojest ja. Kad sam kupovao te salomonke nikako nisam mogao da se odlučim za veličinu pa sam uzeo jedne 43 1/3, a druge 44. Pa se baš tako ispostavilo da su mi jedne baš knap a druge malo komotne, što rešavam tako da u onim manjim nosim tanke čarape a u onim većim neke deblje čarape. Ovaj put sam uzeo one manje patike, ali sam obuo neke "srednje tanke" čarape pa sam na nizbrdicama malo nabijao palčevima u prednji deo patike. To mi nije čak ni napravilo neki žulj nego su mi vrhovi prstiju vrlo brzo bili zaleđeni od tog dodira sa hladnim patikama. Bilo bi puno bolje da je tu bilo bar milimetar-dva prostora, no eto, jedan mali kako-ću-lako-ću-izam me je koštao te nelagode koja u drugom satu trčanja uopšte nije bila zanemarujuća.
Ovo belo čudo napolju sad podivljalo zviždi horizontalno, koliko je jak vetar. Biće ovo lud dan... no svaka utakmica koja treba da se završi pečenim lososom u produžecima, zaslužuje da ima zanimljivo i prvo i drugo poluvreme.
Nema komentara:
Objavi komentar