kilo viška

dva šoka danas. po sistemu hoćeš li prvo dobru ili lošu vest? kad sam stao na vagu pre trčanja, pomislio sam da je možda bolje da prvo skoknem na liposukciju, ili čega-već-sukciju, pa tek onda na trčanje. ne, sa ovoliko kilograma je nemoguće trčati. druga slika na kraju treninga. stajem na vagu i opet ne verujem, da je toliko vode iz mene moglo da ispari za dva sata, u svoj onoj kiši i magli. ako do sutra ujutru ne bih ništa jeo ni pio, bio bih na svojoj normalnoj kilaži! hmmm... a trčanje je počelo čudno, prvih par kilometara sam bio ubeđen da se uopšte ne pomeram. valjda pod sugestijom onog što je vaga rekla. (da nije pokvarena?) ono što mi je delovalo 5'30''/km je bilo dosta brže i kad sam prvih laganih i sloumoušn-ovanih 1.5km pretrčao za 7'10'', par sekundi nisam mogao da poverujem u to što vidim na štoperici. čoveče pa ja letim! (u odnosu na ono što sam očekivao da vidim).

"pa dobro, možda i imam kilo-dva viška,
ali bar nisam tako spor kako izgleda..."

nastavljam dalje, vijugam kroz grad, tražim idealan izlazak prema brdima, mada nemam pojma zašto idem ka brdima. čak su i veći putevi u barama i nikakvi, oni sporedni su već u blatu i rupčagama punim neke muljave vode, a tek makadami, čist horor. ovamo ću, onamo ću, ma ne, tamo ću, ma jok, ipak neću, i tako sam na kraju otrčao jedan od klasičnih brdskih kružića, total 21km i oko 300m uspona (i isto toliko spusta). negde na kraju prvog uspona, nešto mi pretrčava put, skače na drvo, pomislih da je veverica, ali to nešto me je na čas pogledalo, i imalo je neverovatno velike uši. neki mešanac veverice i slepog miša? trčim dalje u neverici a smešak mi lebdi na usnama.

"pa dobro, možda i imam 3 kg viška,
ali sam upravo otkrio novu životinjsku vrstu..."

ni sledeći prolasci nisu tako loši, otprilike mi se brzina vrti oko 5'/km po ravnom i blagim usponima, a na jačim uzbrdicama ipak značajno usporavam, no to nije neočekivano. nakon ona dva polumaratona (sreda-četvrtak) sam dva dana vozio do brda i nazad, od čega je jučerašnji bio posebno težak zbog one bicikle sa kramponkama i zbog nagle promene vremena iz jeseni u zimu. to sam jutros itekako osetio po tromim i isceđenim nogama, pa sam valjda zato sebi i postavio niske kriterijume tipa "samo da se pomeram, kako bilo, i to je već dovoljno brzo". vidljivost je jadnih 50m a oko mene šišaju auti i to svi sa strogo pogašenim svetlima. kao što se ubrzano prekrste kad prilikom izlaska sa pijace čuju zvona na crkvi, još religioznije ugase svetla na autu čim skrenu na sporedni put "na kojem nikad nema policije". 

"pa dobro, neka imam tih 5 kg viška,
ali sam dovoljno tanak da me promaši wartburg u gustoj magli..."

nakon najviše tačke sledi šta drugo nego spust, dobro nije to baš spust nego malo-malo pa mi zapapri čorbu nekim uspončićem a ja se borim sa sve jačom kišom. jel to zvučalo dovoljno pesnički, ili da kažem kako se pokoravam sve jačoj kiši? mislim, u čemu je razlika? kad kažeš da se boriš protiv umora, vremena, gde je ta borba vidljiva spolja? ili se ipak boriš sa onim kako doživljavaš i osećaš prepreke? kako bilo, da se borba ne bi završila samo na osećanjima, i rečima koje sve to ionako loše opišu, pobrinuli su se lovci. bam bam bam, u svakoj šumi po par strelaca. pa da, mesec strelca, kako sam to zaboravio? ranijih godina sam pazio da uvek obučem nešto drečavo kad trčim nedeljom, a danas sam u nekom neupadljivom šuškavcu, uf. u jednom času sam im zaista blizu, čujem neke pokliče (dal' plenu, il' psima, ne mogu da odredim), počinje pucnjava, rekoh, gotov sam? tražim pravu reč... perforiraće me!!! 

"pa dobro, možda imam i 7-8 kg viška,
ali ako sam brži od metka, ne treba se žaliti..."

zastajem drugi put danas, na pola minuta, zbog pišanja! nisam ovo očekivao ali eto bar objašnjenja onolikoj kilaži pre trčanja, kao i osećaju preterano naduvenih nogu. vrtim u glavi obroke, vraćam film zumirajući da li mi se negde omaklo nešto previše slano. nalazim par sumnjivih uljeza ali nisam toliko siguran da bih podigao optužnicu. računam da je 21 km x 5' = 105' no ne očekujem da se vratim za 1h45 jer sam ipak puno izgubio na usponima a na nizbrdicama se nisam baš preterano kidao da išta od tog izgubljenog nadoknadim. nek ide život. kristališe mi se da ću doći kući nakon 1h50, i u jednom trenu mi se javlja tračak ideje da to može da bude i 1h49. idem da namažem zadnja 2km, eto štosa radi? fino mi je krenulo i odjednom sam se opet osetio onaj stari, koji iole trči, a ne baš trčkara kao dedica. no na nekih 700-800m od kuće sam se predomislio. ma ne. premoren sam, vidim da je ovo sve nešto "na silu". maaaa, opušteno! stani malo stoj! nisam verovao da mogu toliko da usporim, no ipak sam pokušao. i uspeo! da ne poveruješ... jeste delovalo baš kao na početku, da se jedva pomeram, ali eto, zatvorio sam krug i u tom smislu. 

"pa dobro, neka imam i čitavih 10 kg viška,
ali dok god mi kočnice dobro rade, sve je pod kontrolom..."