srijeda, 5. prosinca 2012.

bosanac u bangladešu

ja ovako kako sam zaređao da pravim sendviče od trčanja i bicikle, opet razmišljam o nekim starim dilemama. pre par godina mi se uvrtelo u glavu pitanje šta bi bilo lakše uraditi 365 dana za redom, trčati ili voziti biciklu. e sad kako je po mojoj računici "koliko poena vredi koji trening?" otprilike 1km trčanja sličan 4km na MTB-u (ovom mom od 15kg), odnosno 5km na trkačkoj bicikli (takođe oldtajmer od 9.5kg, prema najnovijim kriterijumima), tako dođem do toga da je trčanje od 21km približno vožnji preko Divčibara (krug je 80-ak km) i eto odatle sam počeo. jer trebalo je da bude nešto "na knap", da cele godine strepim da li ću uspeti ili neću, dakle ne mogu da se pitam kako bi izgledalo 365 dana preći peške 10km jer to možeš i sa temperaturom od 39° i gripom, šta je problem lagano prošetati 2.5 sata. i nisam TADA bio siguran šta je od toga teže ili lakše, a najviše sam se plašio povreda na trčanju, pa sam čak mislio da bih odabrao tu varijantu da pokušam takav izazov da odvezem biciklom. taj krug ima 300+100+600+100+120+50 koliko god, vidim da je preko 1000m uspona i spusta, i onda sam se opet pokolebao.

gledam danas, vidi kakav je dan, mislim, osećam se kao bosanac u bangladešu. padala kiša, sve je mokro, a hladno je tek +3. i sad ako je ovde +3, i mokro, kako li gore na brdu izgleda to mokro? koliko bi TRAJALO preći ceo taj krug, koji u sred leta potraje između 3+ i 4- sata, zavisno da li je jurnjava ili izlet u pitanju. kako se spušta biciklom 13km, po zaleđenom putu? po bankini? da guram nizbrdo? u kojoj obući? da kukam? a oni što se popnu severnom stranom na Eiger, 3000m nadmorske skoro vertikalno, sa klinovima i užadima, šta bi oni dali da im kažeš da umesto da ceo dan vise na litici dok im se kamenje odronjava na glavu (ili ako hoće da led učvrsti to kamenje, e onda moraju da se penju zimi), da prošetaju krug na Divčibare, tih 70-ak km bi trajalo nekih 13 sati, da se ne zaduvaš (biciklom može da se ispreseca kojekuda na 73km, a peške bih mogao po gradu još malo da "ukradem"). e šta bi oni dali za to, rekli bi da je to mačiji kašalj. i još da im daš biciklu, pa ne moraju svuda da voze, nego samo ponegde. ajoj miline i idile. eto a meni opet nekako to dođe teško, valjda jer nisam nikada imao obuću u kojoj mogu zimi da provedem više od 2 sata na nuli, ili nedajbože u minusu. a izazov se promenio od "svaki dan" u nešto tipa ne bi bilo loše otići gore na svaka 3 dana. i još se ne radi o vrhu i celom krugu, nego o odlasku do pred kraj ovog lakšeg dela uspona, do "samo" 700m nadmorske. već juče kad sam ugledao put posut rizlom, setio sam se svih mogućih zimskih čarolija. e dovraga, sad više ne može ni nizbrdo da se onako sjuri kao leti, nego mora oprezno da se nišani između tragova od rizle i da se hvata trag kuda su je auti malo pročistili. i vidim, nema tu više puno razmišljanja, vidim da je lakše preći na nogama 21km svaki dan, nego ići biciklom pa makar i do Kaone (tako se zove prevoj odakle se odvaja krak za Divčibare) iako je to samo 54km. najveći problem su 3 dugačka spusta, gde preti sneg, led, hladnoća, kiša, svašta. tek da mi se guma probuši, mislim, na ledenom vetru skidati prljavu gumu sa još prljavijeg točka, to ne može u rukavicama, izbegavam i da razmišljam koliko bih se smrzao. nije to reality show gde bi mi neko svaki dan davao novu obuću i biciklu na testiranje, pratili me kombijem i snimali, zalivali čajem i palačinkama, nije to to. ovo je real life. treba nešto smisliti a meni bar ideja ne nedostaje, biće ovo zanimljiva zima...

Nema komentara:

Objavi komentar