fejs buka

E sad ide jedan od onih tekstova. Kad o nečemu razmišljam i na kraju dođem do zaključka da nisam ništa smislio. Nekad nije sve u rezultatu, ima nešto i u samom procesu putovanja do rezultata, pa makar na kraju bio 1:4.

Ko će ga znati šta je ispravno... Uvek ta dilema uživo ili na plej-bek. Prijatelj prijatelja, blizak prijatelj, ograničeno, blokirano. Bivši prijatelji, budući. Živi prijatelji koji nemaju internet i fejsbuk, fejsbuk-prijatelji sa kojima u životu nisi progovorio uživo. A opet, zašto se ljudi ne bi upoznali, prepoznali makar, po nekim interesovanjima? Jednom kad završiš školu, faks, koga imaš od komšija imaš, na poslu isto, i šta sad, treba li tu stati? Počneš da se baviš nekim sportom i paf odjednom se pojavi 300 ljudi koje možeš, valjda, da upoznaš. Ono ako nisi full introvertan, dođeš na neki polumaraton, uzmeš broj, otrčiš, sedneš u auto i gas kući. Viđao sam i takve. U tom slučaju ni ne razmišljaš o ovome, nego samo o trci, da ne kažem eventu. Takvi valjda imaju po jednog prijatelja u životu, mamu.

No svo to fejsbučno preplitanje sudbina i to klupko poznanika koje se odmotava do unedogled, tu nekako kao da ne postoji tačka nego je to neki prelaz, kada ti više nije jasno šta radiš automatski i zašto, a kada si izgubio tu nit dokle ćeš da ga odmotavaš. Kao sad ja i persa imamo 333 zajednička prijatelja, i stigne mi od perse zahtev, ja odmah potvrdim, od viška glava ne boli. Onda kod nje na profilu vidim da joj sin ide biciklom na more i sluša nirvanu, ja njemu poruku hej ako prolaziš ovuda cimni pa da se organizujemo za vožnju, eto paf i od njega zahtev, ne zadovoljava se dečko samo porukama. I tako, kad razmisliš, sva ta ideja o okupljanju prijatelja na jednom mestu, uglavnom preraste u širenje kruga nepoznatih.

Nemam pojma koliko imam kontakata u telefonu, morao bih da prebrojim jer tu ima puno duplikata. Mrzim ono kad neko ima 5 brojeva i pošalje mi poruku, ja poništim, sutra bih ja njemu nešto poslao a sad na koji broj? Pa tako imam persa 062 persa 063 persa 064 i tek onda znam odakle mi se javlja. I ako bi to bio kriterijum, eto, da mogu na fejsu da budem povezan sa onima čije brojeve imam u telefonu, to bi bio neki razuman stav. Čim mu nemaš broj, brate ne poznaješ čoveka. Ono kao znaš ga, video ga nekad negde, pa šta? I tako sam dugo obraćao pažnju na to koliko ko ima prijatelja, mada postoji i ona opcija da vidim samo zajedničke prijatelje a ne ceo broj. Zaintrigiralo me, valjda sam mislio da iz tog podatka mogu bogznašta da zaključim o nekome.

Odmah sam shvatio da oni što imaju po 50-70, njima fejs ni ne treba, to je rodbina i najbliži prijatelji, i zaista kod njih nikad ništa na profilu, uglavnom ne znaju ni zašto su se registrovali. Sa babom u kanadi pričaš preko skajpa, deca te stavila na restricted listu pa samo misliš da znaš šta rade, eto zavisi kakav imaš tel paket pa ako si prepaid onda ti je sa kompa jeftinije nego da kucaš sms-ove, danas se gleda svaki dinar.

Oni što imaju 120, 150 prijatelja, to je otprilike to koliko možeš da nakupiš ljudi koje redovno srećeš, i više manje da ih sve i poznaješ i prepoznaješ. Mislim, svima od njih bi na ulici rekao zdravo. Dalje ide kategorija od 300-400, oni imaju zaista puno poznanika, bave se nekim sportom, imaju neki hobi koji donosi dodatna poznanstva i jednostavno vole da su u toku sa svim tim događanjima. Nikad ne znaš ko će da okači slike sa trke, na primer, i onda šta ćeš, umesto da se osećaš bedno što ne možeš da odgovoriš na pitanje "koji je ovaj u što trči maraton u boksericama?", a ti pošalješ zahtev. Pa imaš ljude koji imaju 600, 900 kontakata, tu već nema reči o prijateljima, jer da sam i ja nastavio da dodajem stigao bih ladno do 1000 no tada bih se već ugušio u toj silnoj gužvi.

Ono kao pet puta pratio Lolu na trkama u mađarskoj i još i danas se sećam imena svih tih cura koje su vozile, sad ajde dodaj 15 nekih tamo mađarčica koje u životu više neću videti, a tek iz italije mogu u cugu da se setim 100 imena, i što je najbolje, sve ženske. Ženske su pouzdanije, s njima manje gubiš vreme, muškarac te pita nešto o treningu i ti mu pošalješ roman u tri toma a on ti samo odgovori "nisam znao". Ajd bar da je "hvala, nisam znao" pa i nekako.

Recimo biciklizam je bio kao pokretna traka, tu se menjaju likovi puno brže, juniori začas omatore a drugi brzo napuste sport no ko god je vozio bar dve sezone odmah se upoznaš ili barem znaš ko je, pa se slikao zajedno sa nekim koga odlično znaš, pa ti padne na pamet da im nešto prokomentarišeš jer su u smešnoj pozi, pa ti on stisne lajk, i tako posle par puta eto ga i zahtev.

Jednom se čak dogodilo da preko poruka razgovaram sa tipom i pitam ga a jel znaš ti onog i onog, vozili su kada i ti, a iz istog ste sela, a on mi kaže kako je on ustvari jedan od te dvojice samo je promenio ime i prezime i sad živi negde daleko. Posle odjednom vidim da me je obrisao mada smo se sve kao fino družili, tako kroz poneki komentarčić. Svašta.

A druga anegdota, ja kažem prijateljici da označi jednog juniora sa kojim smo zajedno trenirali tog dana i ja postavio slike, tek ona kaže - pa šta da ga ja označavam kad ga imaš u prijateljima? Ja pogledam, ono stvarno, samo mu na profilu neka značka umesto slike i uopšte nisam znao ko je to uživo. Mislim smešno.

Pa posle bicikle došlo trčanje, skroz drugi svet, novih 300 ljudi dok si reko keks. Kad bih sve to dodao... A više se i ne sećam ko je tačno ko. Ja sam neko vreme potvrđivao silne neke "nikad čuo" pretpostavljajući da su to ljudi koji su čitali blog pa zato, no kakve to veze ima sa prijateljstvom? Iako oni imaju iluziju da me znaju, treba da su svesni da ja njih ne znam, a blog slobodno nek čitaju, to ne mora da ima veze jedno s drugim.

Tako sam dakle počeo pristupom da treba biti donekle sumnjičav, pa mi se otelo kontroli i stigao do 500 (tada mi se par puta desilo da neko pokušava da se prijavi na moj profil pogađajući lozinku, pa me fb o tome obavesti. E tu sam stavio prst na čelo pitajući se koliko u tom žitu ima kukolja) da bih se sad vratio na 200 i čisto sumnjam da će neko koga sam obrisao da se naljuti, ako je normalan. Mislim kako da se naljutiš na čoveka koga ne poznaješ? Ako se nekada zaista i upoznamo, to će biti druga stvar.

Baš sam nedavno eto zahvaljujući fejsu upoznao jednu koleginicu trkačicu, na nekoj trci slikala ona mene slikao ja nju, a nismo se poznavali. I tako se povežemo preko fb i kontaktirali samo tako, i na ulici, slučajno, ono u letu, prepoznamo se uživo. Ja baš na biciklli bio, napravim zaokret i pozdravimo se lepo, rukujemo se, da kažem "upoznamo se" i tako lično. Baš mi je to bilo simpa, eto da doživim da se ljudi zaista upoznaju prvo preko fejsa pa zatim i uživo, da ne ostane sve tako mrtvački samo preko poruka i komentara. I eto, tu sam shvatio da nije to baš nemoguće, ni da je nešto bolesno s nekim se povezati "unapred".

Jer kao što rekoh na početku, kad jednom iscrpiš sve mogućnosti da u najbližoj okolini otkriješ još ponekog potencijalnog frenda, šta fali pročeprkati među zajedničkim prijateljima, možda s nekim uspostaviš nekakav kvalitetan... Sad mi je bedno da napišem kontakt, a ako bih napisao odnos to se pretpostavlja da je nešto više od poruka preko fejsa tako da sam se na toj reči zagrcnuo, možda se nekad setim neke odgovarajuće.

U međuvremenu sam pratio te razne podvrste profila pa sam opet zaključio da tu ima svega i svačega. Ima klinaca koji doslovno moraju celu školu da imaju na fejsu, jednom mi je poslao zahtev klinac koji ima preko 3000 "prijatelja" i naravno da sam ga odbio, i još kad mi izađe prozorčić s pitanjem jel ga znam izvan fejsa naravno stisnem jok. A ona jedna pak, o kojoj sam već pisao na blogu, mlada i lepuškasta ali senilna, čoveče bio sam je potvrdio u onoj "fazi 500", pa je posle obrisao jer nemam pojma ko je ona. Ustvari kad malo razmislim, moguće i da je ona mene obrisala, ali nisam siguran. Znam da sam po nečemu zapamtio da nije baš čista. Pa mi posle opet poslala zahtev, a ja debil umesto da ga ono odbacim ja je potvrdim i odmah za 10 sekundi je obrišem, valjda sam mislio da tako neće ništa primetiti. Tek evo ti ga juče, opet stigao zahtev! Ja nisam znao da to tako može ali kod nje sve može. Valjda sam trebao da je blokiram, a opet mi glupo da blokiram nekog ko me nikad nije ništa ugrozio, samo eto nešto hoće a ja ne znam šta hoće kad sam milion posto siguran da je "nikad vido nikad čuo" slučaj. Vidiš nisam proverio šta je u horoskopu, bikuša verovatno?

A skužio sam i one sa po 1000 prijatelja, oni jednostavno imaju puno poznanika i uopšte ih nije briga da li će neko nepoznat da im njuška po profilu. Oni su popularni i to im se dopada, za razliku od mene koji sam malo manje popularan ali mi se to puno manje dopada. Ja bih da živim na mesecu i da odozgo bacam na zemlju priče i blogove ali da obožavatelji ne mogu da me dohvate. Tu ne mislim ja kao ja nego je to napisao onaj bloger u meni koji kad se otkači više ne mogu da ga zaustavim u trabunjanju.

Tako da, jednako nemam ništa protiv ni onih sa po 56 prijatelja, ni protiv onih sa 1234 prijatelja, svako sebi podesi život kako mu odgovara. Pokušavam da svakog shvatim, a onda valjda nikome ne smeta ni kako sam ja podesio svoj. Za sada.

Takođe ne važi ni pravilo da su oni sa više prijatelja više na fejsu. Jok brate. Imaš ljude sa preko 1000 prijatelja koji provere šta ima novo jednom u 15 dana, a imaš ljude koji imaju 100 prijatelja i po ceo dan vise tamo kao da im je mobilni super-lepkom pričvršćen u šaci. Fakat raznovrsno, pravi buvljak u malom. Fejsbu(vlja)k, hehe.

Baš nedavno nabasah na morbidnu situaciju, čovek je umro i očigledno niko nema lozinku od njegovog profila da bi kontrolisao šta se tamo radi. A bio je omogućio da mu pišu po zidu. I kad mu je bio sledeći rođendan, naravno svima je zasvetlela ona ikonica i ljudi koji su znali da je čovek poginuo ostavili su poruku - žao nam je što nisi više s nama. A oni koji nisu znali, oni su poslali - srećan rođendan. I te poruke su tako osvanule red-red jedne ispod drugih, tragedija čitava. Ja slučajno stisnem na taj profil i kad me šlog nije strefio... Brže bolje sam svima poslao poruku da trče tamo i obrišu te čestitke mrtvom čoveku. Naravno da nikoga ni ne krivim zbog toga, svestan sam da je to jedna od tih naopakih situacija koje su posledica toga što te fb stalno podbada da proširiš krug prijatelja prvo na sve poznanike a kasnije i na polu-poznanike. Fejs Bruka...

Eeeeee a ukapirao sam kako može da se ispari sa fejsa, a ne samo da se deaktivira. Dakle zaređam i pobrišem sve prijatelje da ostanem na nuli, onda promenim ime u lepi čovek, i tek onda deaktiviram profil. I gotovo, nit me možeš naći među prijateljima, nit među deaktiviranima, nit po imenu, e jedino po adresi, vidiš to sam zaboravio, pametni su oni koji ostave broj a ne promene adresu u "www.facebook.com.ime.prezime" hmmmm... Btw neko je baš tako podesio profil, upravo sam proverio.

Ma nebitno. Ionako već dugo sedim ovde i pišem, dobiću ona čuda što vire iz dupeta, kako se zvahu. Kako bilo, za kraj, ionako sam shvatio da ja ovo koristim naopačke: ja kad otvorim fb, uopšte ne otvaram naslovnicu nego odmah pogledam svoj profil, obrišem šta je zastarelo, stavim nešto novo, pogledam kako je ispalo, praktično na fb gledam kao na neku drugu verziju bloga. Kad imam vremena onda prošetam kroz nekoliko profila, vidim šta ima novo, stisnem "gotivno" na nekom statusu, pa sutra skoknem do nekih par drugih... Mada mali je to krug i uglavnom ne znam šta većina ljudi radi i kači na svoje profile. Eto tako. Svakom njegov broj, po njegovoj meri. Ali ipak pripazite.