još uvek sam pod utiskom onog neverovatnog sticaja okolnosti od juče, kako je moglo da se naoblači na samo pola sata, baš kada sam trebao da se spustim sa planine u podnožje!
- krenem biciklom popodne, strateški čekajući da se razvedri i da se sve osuši od jutarnje kiše
- u prvi mah sve deluje savršeno, plavo nebo, temperatura +9
- uzimam nešto "tanju" opremu, u odnosu na ono što sam navikao da nosim zimus
- uzimam "kišni bajk" za svaki slučaj, jer on ima blatobrane maltene od-zemlje-do-zemlje i po najgorim baruštinama mogu da prođem neusvinjen
- već kroz grad shvatam da to što je sunce nadvladalo, ne znači da se išta osušilo
- Užička ulica koja se u 1500m popne 100m nadmorske i dalje po brdu nastavi ka, jel tako, Užicu, sva je mokra mada ne kao prethodnih dana, sada je sneg gotovo otopljen. samo 2 dana ranije tuda se nije vozilo uzbrdo nego UZVODNO od reke koja je tekla skoro celom širinom
- nakon 45' dolazim na prvi prevoj i sledi mi 5km spusta + 4km gore-dole do podnožja planine
- u isto vreme ugledavam neku silu oblaka koji kao marama ležerno prebačena preko ramena neke dame, obavijaju planine. ajme!
- na dnu uspona mi u susret dolazi neki od onih Mercedesa, spuštenih sa enormnim felnama i tankim gumama, i baš u trenutku kada se mimoilazimo čujem prvo TAKKK pa zatim ujedno čujem kratko ŠŠŠSSSSS i vidim jedan četvrtast kamen (5x7x10cm, recimo) kako se otkotrljava na bankinu, i shvatim da je tip upravo isekao gumu! odmah zatim čujem kloparanje i kratkim pogledom unazad shvatam po stop-svetlima da se zaustavlja. ostatak vožnje mi kroz glavu proleće to kako i najjače mašine imaju neku slabu kariku i već imam o tome čitav blog u glavi, koji naravno nisam napisao...
- obzirom da sam poneo Cateye ciklomaster koji ima altimetar i termometar, prebacujem na temperaturu
- sa početnih 9 to ubrzo silazi na 7, zatim naizgled staje na +6
- računajući da mi je vrlo prijatno dok idem poslednjih 7km uzbrdo, ravnomerno ali ne preterano strmo, svestan sam šta to znači: nizbrdo ću da se smrznem kao polutka u klanici :-(
- dolazim na odredište, dajem onom kučencetu polovinu od neke posebne salame za pse, i krećem nazad nizbrdo
- naskačem na biciklu i termometar pokazuje +5, šit, bolje da nisam to ni saznao?
- spust je katastrofalno hladan, naročito što zbog mokrog asfalta ne mogu da jurcam nizbrdo nego moram oprezno kroz krivine, kojih ima, deluje mi, stotinak :-)
- dolazim u podnožje, prsti na šakama oduzeti od hladnoće, ramena ništa bolje, stopala ništa bolje
- srećom u tom času me dohvata isti onaj južni-jugoistočni vetar koji me je maltretirao dok sam išao uzbrdo, pa tako sav srećan na najkrpnijem prenosu mažem nazad ka kući i više mi nije prehladno
- malo bojažljivo se približavam mestu gde je onaj Merdža uništio gumu a verovatno i felnu, sve misleći da postoji šansa da me sačeka sa pajserom ili nekim Magnumom 44, iz poklič kako da nije u mene gledao video bi kamen pa sam mu zato ja kriv za sve. srećom ga nema, dakle uspeo je za sat vremena da dozove pomoć ili da stavi neki rezervni točkić, štagod.
- spust u grad je neviđeno ugodan jer je opet na sve strane plavo nebo i +9, jak vetar u leđa mi pomaže da preko svih uspončića preletim onako iz zaleta, i čak uspevam da se sa ovom biciklom koja ima debele kramponke i te mega-turbo-džambo blatobrane niz poslednji spust sjurim 72km/h što je prosto izvan svakog nadanja, nikada ne pređem 65-66km/h.
- dolazim kući nakon 2h26' što je više nego dobro čak i za onaj brži, "običan" MTB sa polućelavim gumama
- imajući u vidu da nekim čudom nijednu rečenicu do sada nisam počeo sa "imajući u vidu", onda ovu mogu!
- imajući u vidu (sad se već ponavljam) da sam dan ranije trčao brzih 15km, a to je pak bilo dan nakon 5h vožnje po Divčibarama, oduševljen sam kako ono cik-cak opisano juče tako divno deluje.
- šetao se kraljevski par po nekom imanju i ugledaju kako petao skače po jednoj koki. jel on ovako svaki dan? upita kraljica farmera. da, reče on. e recite to mom suprugu. ode on i kaže to kralju, a ovaj ga pita - a jel svaki dan sa istom kokom? ne, svaki put sa drugom, odgovori farmer. e pa recite to mojoj supruzi :-)
- eto tako to i kod mene funkcioniše, s tim da nisam načisto koga varam s kim: patike s biciklama, ili bicikle varam s patikama?
- i danas sam tik-tak otrčao jedan kružić, pretežno asfaltni s tim da mi je ono što NE upada u "pretežno" bilo najteže. radilo se naime o 2x1km po zemlji/travi, koja je bila sva blatnjavo klizava a ja nisam mislio o tome nego samo da uzmem neke stare najstarije patike koje mogu da uništim. e ali one su imale pregladak đon tako da sam se pošteno našlajfovao. ostatak trčanja je tekao od "auuuu ala sam raspoložen za brzo trčanje a noge ni da čuju???" preko "ovo deluje kao slou-moušn, no hajde, dok se pomeram negde ću i stići" da bih nakon uspona od 4km došao do vrha brda i polukružno krenuo nazad ka gradu "gle kao da se zagrevam?" i da bih na kraju poslednjih par km trčao onako krupnim zamasima i jakim koracima kao da sam se upravo vratio sa godišnjeg, masaže, terapije, tajne večere, i ostalih oporavljajućih čudesa.
- šta da kažem, veoma spokojno čekam vikend. ako sutra poginem na poslu, a sva je prilika da hoću jer bi ceo svet da se ulepša u poslednji čas, mogu taj dan i da malo odmorim, naravno ako ujutru opet ne pobegnem negde na sat vremena. ali valjda će nedelja izvući stvar.
Nema komentara:
Objavi komentar